Knjiga „
Fric i Dobrila“ kultnog srpskog pisca
Srđana Valjarevića, o prosečnoj, a opet neobičnoj i zabavnoj porodici, duhovit je uvid u srpske i balkanske prilike posle raspada, ratova, tranzicije i prilagođavanja na novu epohu koja je potom nastupila.
Bila je kasna jesen kad je Srđan Valjarević vratio Frica i Dobrilu u Beograd. Posle dvadeset godina života ovih junaka u Švajcarskoj, i velike pauze njihovog pisca u pisanju, čitaoci su dobili priliku da se podsete ovih likova. Doduše, u drugačijim okolnostima.
Samo što smo počeli da čitamo o njihovom povratku u otadžbinu, u beogradsku opštinu Konjarnik, o tome kako se aklimatizuju na ovdašnji TV program, političke (ne)prilike, kad – stupa korona. Policijski čas su teško podneli, i umesto da se zbijaju u kući i zamandaljuju vrata, počeli su da primaju goste. Doduše, iz neposrednog komšiluka, ali ipak nisu ostali usamljeni, pa su kolumne tako počele da prate razmišljanja penzionisanog Profesora filozofije, Kineza Lija, Malog Deteta, a odskora i jednog sumnjivog lica koje se izdaje za Poštara.
U ovaj okvir, u koji staje skromna površina njihovog stana na Konjarniku, i gde se glavna dešavanja odvijaju na relaciji spavaća soba–klozet–dnevna soba, Valjarević diskretno uklapa aktuelne teme koje njegovi junaci primećuju i indirektno u njima učestvuju kroz svoje komentare. U tim komentarima je sav šarm ovih beležaka o jednom vremenu u kome običan svet najčešće ostaje po strani, i reaguje spontano:
Onda je Li pitao: „Od čega ti živiš?“ Onda je Dobrila rekla: „Mani me, čoveče, pitaj nešto normalno.“
Segment knjige pod naslovom
Promene su neminovne, makar i na nekoliko dana, menja kurs, jer Fric, Dobrila i njihov sin Mate kao rasterećeni povratnici odlučuju da provedu letnji odmor u susednoj Hrvatskoj gde Dobrila govori sinu: „A i zapamti da se ja ovdi sad, nakon svega razjebanog u životu u Srbiji, bolje osećam kao nacionalna manjina nego tamo u onoj vukojebini kao pripadnica ubedljive većine, je lʼ me razumiš?“
Taj svoj komfor Dobrila će preneti na Matu, što je prilika da ova kolumna dobije nove slojeve humora. Četiri nedelje kasnije naći će se ponovo u svojoj trpezariji, na okupu sa komšijama. Ređaće se subote, ispijene kafe, ispušene cigarete…
Naizgled ciklične radnje, Valjarevićeve priče sakupljene u ovoj knjizi odraz su osećanja prosečnog čoveka koji ima skromne težnje: da pregura dan, da živi „normalno“, da bez konflikta razgovara sa svojim ukućanima i komšijama, i da uz sve te napore održi sopstveni duh nesalomivim.
A kako razloga za smeh u spoljnjem svetu ima sve manje, na majicama koje nose svi junaci ovih priča misteriozno se pojavljuju citati koji kao kineski kolačići sreće nešto poručuju. Te majice kao literarni rekvizit služe da prodrmaju kako one koje ih nose tako i nas koji ih čitamo. Uz literaturu koju čitaju Fric i Dobrila (i Mate kad je raspoložen za takvu aktivnost), citati predstavljaju pravu dragocenost.
Hotimično ponavljanje fraze „a onda je…“, kao u biblijskim knjigama, dodatno doprinosi ritmu i čitljivosti ove zabavne a u osnovi opore proze o našem mentalitetu i našem snalaženju u večito nevoljnim vremenima.
Kolekcija priča pod naslovom „Fric i Dobrila“ verovatno nikada neće prestati da bude aktuelna, jer kad se uzmu u obzir naši obični životi u okolnostima koje nas prate, mogli bismo da se složimo sa ovakvim epilogom:
A onda je Fric povukao dim cigarete pa je rekao: „Dobrila, da ti kažem, ja sam presrećan kako smo mi prošli.“
Svi oni koji su navikli da Srđan Valjarević nalazi zadovoljstvo i trunke optimizma u životnom sivilu, naći će i u ovoj zbirci priča iste iskrice priznanja da je ipak sve onako kako zaslužuje da bude, sviđalo se to nama ili ne.
Autor: Ivana Misirlić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 17