Sve deluje mnogo gore nego što je ikada bilo – ili nam se ponekad samo tako čini. Vesti sa omiljenih kablovskih televizija ili internet mimovi (meme) sa jasnim porukama koji preplavljuju društvene mreže nam često prenose poruke da je svet u kome živimo strašniji nego što je bio, ali i da biva sve gori. Prenaseljenost planete, sve učestalije nasilje i terorizam, kao i ozbiljno siromaštvo, problemi su koji zahvataju zemlje u razvoju. Međutim, šta ako se na globalnom nivou mnoge od ovih statistika ipak popravljaju, bilo da je to značajno umanjenje stope siromaštva ili stabilizacija populacije i povećanje obrazovanja kod devojčica? U najnovijoj knjizi „Faktologija“, Hans Rosling se, zajedno sa svojim sinom i snahom, bavi uobičajenim zabludama koje imamo o tome kako se svet menja.
Hans Rosling, koji je preminuo 2017. godine, bio je švedski profesor javnog zdravlja, koji je radio kao lekar u nekim od najsiromašnijih delova planete Zemlje. Veoma je poznat po svojim kreativnim TED predavanjima na temu statistike koja se tiče globalnih problema, pod koje spadaju globalni prirodni priraštaj, socio-ekonomski status i zdravstvena zaštita. Uzimajući u obzir da statistika može biti suvoparna tema razgovora, Roslingova neretko duhovita predavanja su uključivala zanimljive animirane grafikone i dovitljiva vizualna pomagala, uz pomoć kojih je bilo lakše razumeti i upiti statisitčke podatke na globalnom nivou. Knjiga „Faktologija“, u istom duhu – humorističnom i kreativnom, uspeva da prenese dobro proučene i proverene informacije. Njegova predavanja, a dobrim delom i ova knjiga, fokusiraju se na tri glavne opservacije:
- Mnogi problemi koji zahvataju svet nisu onih razmera kao ranije, a smatra se da će se u budućnosti umanjiti.
- U istraživanjima vezanim za statistiku tih problema, većina ispitanika je pristrasna pri davanju odgovora i sistematski barataju netačnim informacijama.
- Postoje načini kako se izboriti sa negativnim stavom i instinktom zbog kojih su ljudi pristrasni.
Knjiga počinje nizom pitanja sa ponuđenim odgovorima kojima je Rosling počinjao i svoja predavanja sa kojima je godinama gostovao svuda po svetu. Pitanja se tiču demografije, ekonomije, obrazovanja i zdravstvene zaštite. To su pitanja poput „Koliko devojčica na svetu završava danas osnovnu školu u državama sa niskim dohotkom? (20%, 40%, ili 60%)“ ili „Koliki procenat dece na svetu prima sa godinu dana vakcinu protiv neke bolesti? (20%, 50%, ili 80%)“. (Ako vas odmah interesuje, odgovori na ova pitanja su 60% i 80%.) Autor je ispitivao javno mnjenje, studente, profesore, državne funkcionere i visoke zvaničnike u UN kako bi došao do saznanja da, nevezano za obrazovanje ili iskustvo ispitanika, ljudi potcenjuju napredak koji je ostvaren a tiče se ovih globalnih problema. Rosling ističe da, ne samo da većina ljudi nije u pravu kada se radi o globalnim problemima, već da su njihove pretpostavke sistematski gore nego odgovori koji bi se dobili nasumičnim izborom; kako često pominje u svojoj knjizi, šimpanze bi dale mnogo bolji rezultat za ista pitanja. Drugim rečima, ne samo da smo često nedovoljno informisani, već smo dezinformisani i pesimistični, dok nam je pamćenje selektivno. Sistematske i predvidljive predrasude su te koje sprečavaju da pojedinci saznaju i veruju određenim činjenicama; a upravo su tačne informacije te koje su potrebene za donošenje ispravnih odluka i uvođenje dobrih navika zarad bolje budućnosti.
Ova knjiga se bavi nekim od tih pitanja i problema, i među njenim poglavljima možete pronaći najbolje, najtačnije i najsvežije dostupne statističke podatke. Na primer, kada govori o siromaštvu i bogatstvu, Rosling ističe da se već duže vreme u javnom dijalogu koriste termini „mi protiv njih“, „zemlje prvog sveta protiv zemalja trećeg sveta“, „razvijene protiv nerazvijenih zemalja“. Autor to naziva instinktom „jaza“ koji održava takvu podvojenost. Njegova fondacija Gapminder.org dobila je ovaj naziv zahvaljujući baš ovom problemu i odličan je izvor za dobijanje informacija o statističkim podacima i kreiranje grafikona po kojima su njegova predavanja postala poznata. Premda je problem podvojenosti imao smisla pre 50 godina kada je takvo mišljenje bilo jedno od zastupljenijih, danas većina ljudi živi u zemljma srednjeg prihoda, a svet je u celosti postao homogenije mesto za život, makar kada se radi o bogatstvu, obrazovanju i dostupnosti zdravstvene zaštite. Kako Rosling tvrdi: „I mada se svet promenio, pogled na svet je ostao isti, barem u glavama ’Zapadnjaka’“. U svakom poglavlju se bavi drugim instinktom i kako oni utiču na oformljavanje predrasuda, poput negativnog stava, straha ili krivice (odgovornosti). Nateraće svakog čitaoca da razmisli o ovim problemima, ali i pružiti im sredstva kojima će moći da prevaziđu lične predrasude i zablude.
Knjiga briljira na više nivoa. Statistički podaci, tabele i grafikoni su svedeni na minimum, a čak i kada su upotrebljeni, pružaju jasne i relevantne činjenice. Rosling se služi anegdotama i primerima kako bi ilustrovao glavne zaključke koji su prikazani na duhovit i argumentovan način. On nam ukazuje ne samo na probleme sa kojima se ljudi susreću baratajući informacijama, poput predrasuda i pretpostavki, instinktima negativizma i selektivnim pamćenjem, već nam pruža i alatke koje nam mogu pomoći da ih prevaziđemo. Imao sam poteškoće da prihvatim optimistični stav prema sadašnjosti i budućnosti koji prožima knjigu. Premda diskutuje i o temama u kojima se ne vidi pomak, poput porasta stope nejednakosti, klimatskih promena, urušavanja ekosistema i opstanak određenih životinjskih i biljnih vrsta, voleo bih da im se malo više i dublje posvetio. Kada sve to o čemu piše uzmemo u obzir, verujem da bih i sam mogao pokleknuti pred nekom od kognitivnih zamki – na primer, autor celo poglavlje posvećuje instinktu „hitnosti“. Tu piše: „Ja nisam optimista. Zvuči kao da sam neki naivčina. Ja sam jedan veoma ozbiljan 'posibilista'. To sam sam izmislio. Posibilista je neko ko se ne nada bez razloga, ali se i ne plaši bez razloga; neko ko se neprekidno odupire preterano dramatičnom pogledu na svet.“
„Faktologija“ je savršena knjiga za one koji cene tačne informacije, pre negoli osećaj, naročito u dobu poput našeg u kojem društvene mreže, politički diskursi i vesti sa kablovskih televizija upotrebom hiperbola utiču na strah i ksenofobiju – sredstva kojima se pojedinaci ubeđuju da su netačne informacije zapravo tačne. Ova knjiga je veoma bitna za nastavnike i predavače, kojima se sve više nameće obaveza da svoje učenike nauče kako da pristupe i procesuiraju pouzdane informacije zasnovane na činjenicama. Ozbiljno, idealna je za one koji osmišljavaju program nastave iz više razloga. Prvenstveno, pruža ubedljive i ne preterano zastupljene informacije o tome kako svet polako postaje bolje mesto za život, što Rosling naziva „tajnim i nepomenutim čudima ljudskog napretka“. Kao drugo, ukazuje na to da je prosečan savestan građanin odgovoran za dostignuća koja se tiču smanjenja siromaštva, korišćenja energije, problema zdravstvene zaštite, obrazovanja i prava žena – da glas pojedinca nosi težinu i da individualni postupci i aktivno učešće utiču na promene. Treće, nudi metode za izbegavanje kognitivnih i emotivnih prepreka pri konzumiranju informacija. Studentima su neophodne smernice i praksa za baratanje obiljem, često pristranih, informacija koje potiču od vršnjaka, roditelja, sa društvenih mreža, televizije, reklama i iz školskih sistema i programa. Iako se sadržina ove knjige može pretočiti u nastavni plan srednjih škola i fakulteta, verovatno bi najbolje bilo da se koristi kao dodatna literatura za one koji su deo višeg obrazovnog sistema. Ova knjiga će podstaknuti studente da uoče sopstvene predrasude, započnu bitne polemike, a možda će ih i naterati na preduzimanje određenih koraka.
Autor: Martin Šapiro, odeljenje za psihologiju državnog univerziteta u Kaliforniji
Izvor: ejournalofpublicaffairs.org
Prevod: Aleksandra Branković