U svom najnovijem romanu „
Elegija o beloj devojčici“ naš nagrađivani pisac dečjih knjiga i urednik
Zoran Penevski ponovo zalazi u oblast književnosti za odrasle i daje svoj doprinos savremenom trendu osvešćenja i emancipacije, pripovedajući o našem prvom ženskom filozofu Kseniji Atanasijević koja se, i inače teškom zadatku proboja jedne žene u prevashodno muškoj sferi, posvetila u vreme kada je on zaista delovao nemoguće – u prvoj polovini 20. veka. A kao prva žena doktor nauka i prva žena docent u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, priznaćete da zaista jeste zaslužila da njen život i delo budu ovekovečeni u jednoj knjizi koju je, inače, i sama pisala. Priča o trijumfu i pobedi istrajnosti na putu punom prepreka i nepravdi, zahvaljujući pre svega nepokolebljivim ličnim stavovima, data je u kratkim, te samim tim i vrlo čitkim, fragmentima po ugledu na njeno najpoznatije delo „Filozofski fragmenti“. Priču ove neshvaćene žene koja je išla ispred svog vremena, obogaćuju i mnoge nama poznate ličnosti toga doba, od Rastka i Nadežde Petrović i Uroša Predića, do čuvenog knjižara i izdavača Gece Kona.
Doživljavala je progon od strane kolega, sopstvenog fakulteta, kao i od tračevima vazda sklone čaršije, hapšena i od strane nacista, pa potom i komunista, bila je utamničena i zabranjivana, ali je i pored svega uspela da napiše na stotine radova, knjiga i prevoda i doživi duboku starost.
Rečenicama punim magičnih metafora, opisa i raskošnog rečnika, briljantno nadahnuti Penevski nas uvodi u priču o životu Ksenije Atanasijević koja je rano ostala bez oba roditelja i detinjstvo provodila u igri s našim čuvenim piscem Rastkom Petrovićem. I dok u školi niže uspehe, crtanju je uči njegova sestra Nadežda, slavna slikarka, a istovremeno se uči i klaviru. No, umesto muzike, ipak upisuje Filozofski fakultet, ali joj studije prekida rat. U njemu gubi i Nadeždu i brata. Poput razbarušenih misli, pisac često i reči na pojedinim mestima razdvaja po stranici raštrkano ili stepenasto, stvarajući time utisak misaonosti. Na taj način slikovitije dočarava nemire, patnju i kolebanja u Kseniji, dok oko sebe posmatra ratne strahote i stradanja.
Nakon rata je videla sveta, otišavši u Pariz da tamo priprema doktorat o Đordanu Brunu. Doktorat je odbranila boreći se pred strogom komisijom kao u antičkoj areni, i postala prva žena koja je kod nas odnela takvu pobedu. Čaršija je, dakako, sve to pripisivala njenoj tobožnjoj vezi sa sopstvenim mentorom.
Ksenija se kasnije bavi svojim poslom, dobrotvornim radom, gostuje u javnosti, piše za novine, kod Gece Kona štampa prvu knjigu. Zbog nekomuniciranja s kolegama, ali i činjenice da je volela nadmeno da ih kritikuje u javnosti, među ostalim profesorima nije bila omiljena jer su je smatrali oholom i samoživom. Da li je bila žrtva sopstvenog odbijanja da se prilagodi kolektivu ili pak žrtva patrijarhalne sredine to ostaje čitaocu da sam kroz priču zaključi. Ksenija se, odbačena od dela društva, neshvaćena i užasnuta narastajućim Hitlerovim fašizmom, u nekom trenutku okrenula okultnom, mističnom i transcendentalnom. Izvesan odušak pronalazi i u ljubavi s lekarom koji ju je lečio od njenih boljki, i koji je, avaj, oženjen. Razlog više za spletkarenja čaršije koja se već zabavljala pričama da je Ksenija sa svojom cimerkom Zorom u lezbijskim odnosima.
Izrazito poetska lepota Zoranovih opisa i čaroban vokabular kojim majstorski barata i niže rečenice predstavljaju pravi jezički delikates, daju potrebnu setu i atmosferu pripovesti o ovoj neshvaćenoj ženi koja je pomerala granice tamo gde joj to nije bilo dozvoljeno.
Autor: Miroslav Bašić Palković