„U prethodnim tomovima ove Istorije, opisao sam trijumf varvarstva i religije…“
Edvard Gibon, „Opadanje i propast Rimskog carstva“ (1788)
Kao i više puta do sada, moram da podsetim čitaoca na saznajnu i moralnu asimetriju koja prati svaki prikaz bilo čega – knjige, filma, video igre, čega god. Na loš predmet prikaza obaveza je upozoriti: niko od nas nema previše vremena u životu, a svako je okružen planinama loše ili barem mediokritetske produkcije. (Ovo ima veze sa nečim što se zove Sterdženov zakon po velikom SF piscu Teodoru Sterdženu i tema je za jedan od narednih tekstova.) Sa druge strane, ako je predmet prikaza vrhunski, tada je moralna dužnost prikazivača da skrene pažnju publike na način koji će biti upravo motivišući za potrošnju tog kulturnog sadržaja. Međutim, za razliku od lošeg slučaja, ovde se suočavamo sa stvarnim problemom
spojlera. U slučaju lošeg filma ili knjige nema nikakvog razloga da se prikazivač brine oko toga da li je otkrio previše – zapravo je to i poželjno – što je direktno suprotno onome što deo publike smatra motivišućim: samostalnom rekreiranju narativa, otkrivanju „šta će se desiti“.
Zbog ove asimetrije, daleko je teže – nasuprot onome što bi jednostavne dušice i pahuljice mogle pomisliti – adekvatno i pravedno prikazati dobra ostvarenja nego loša. Rečeno valja imati u vidu i kada govorimo o ovoj knjizi, romanu
Roberta Herisa „
Drugi san“, originalno objavljenom 2019, dakle pre pandemije COVID-19, a koji se u srpskom izdanju najvećeg domaćeg izdavača, beogradske Lagune, pojavio 2020. u suštinski korektnom, mada na momente previše krutom i drvenom prevodu Tatjane Bižić. Odmah da navedemo glavni zaključak: radi se o odličnoj knjizi, koja postojanje izvesnih stilskih i dramskih nedostataka obilato nadoknađuje izuzetno uznemirujućom porukom i obilnom hranom za razmišljanje – što nam je danas potrebnije no ikada. U ostatku ovog prikaza trudiću se da minimalizujem spojlere – mada se teško može izbeći onaj koji to zapravo nije, jer se otkriva već na strani 28 srpkog izdanja i daje temelj za čitavu tematiku knjige.
Robert Heris ne zahteva posebno predstavljanje – barem ne u smislu prepoznavanja imena. Dugogodišnji novinar i komentator Bi-Bi-Sija i urednik Obzervera, Heris se tokom 1980-tih posvetio najpre pisanju (nedovoljno poznate, a po mnogo čemu briljantne) dokumentarne literature, a zatim, počev od „
Otadžbine“ (1992) i veoma uspešne proze. Mada često olako odbacivan u „visokoparnim“ krugovima kao tek pisac trilera (pri čemu se prigodno zanemaruje da su se slične optužbe za bavljenje navodno nedostojnim žanrom podizale u svoje vreme i protiv Servantesa,
Dikensa,
Dostojevskog i mnogih drugih genija, a kod nas recimo i protiv
Borislava Pekića), Heris je krajnje provokativan i originalan autor, čija dela često imaju notu ozbiljnosti i upozorenja. Nijedno njegovo delo nije bolja ilustracija ove „neočekivane dubine“ nego što je to „Drugi san“.
O čemu se ovde radi? Kristofera Ferfaksa, glavnog junaka romana, susrećemo kako jaše na mazgi kroz zapadnu Englesku. Na mazgi, da naglasim. Saznajemo da je u pitanju mlad sveštenik, svež iz bogoslovije, u službi biskupa Egzetera, najmoćnijeg čoveka u tom delu kraljevine. Saznajemo da jaše blatnjavim putem koji prolazi kroz lokalni centar i utvrđeni grad Aksford – što će se činiti čudnim samo pasioniranom znalcu engleske geografije, s obzirom da se danas radi o selendri sa hiljadu do dve stanovnika – na čijim kapijama, po naređenju lokalnog šerifa, vise leševi osuđenih kriminalaca.
Ferfaksov cilj je selo po egzotičnom imenu Adikot Sent Džordž u Veseksu u zapadnoj Engleskoj. Ferfaksu se žuri jer je nakon smrkavanja protivzakonito biti na putu i šerifovi ljudi mogli bi mu napraviti problem. Kiša koja pada ga značajno usporava, jer se put pretvorio u ono što je originalno i bio, naime blato. Kmetovi uprkos kiši rade na njivama kraj puta. Godina je 1468, mesec april, saznajemo. Ferfaks jaše u Adikot Sent Džordž da bi sahranio tamošnjeg parohijskog sveštenika, najuglednijeg čoveka i nespornog duhovnog vođu sela (pomalo korumpiranog, pomalo oca seoske vanbračne dece).
Ništa tu nije neočekivano ili čudno.
Ono što jeste čudno – a što saznajemo već na slavnoj 28. strani – jeste činjenica da je pokojni paroh u svom skrovištu pored papirnog novca i drugih stvari problematičnih za duhovne i svetovne vlasti čuvao i –
ajfon.
Naravno, veoma pažljiv čitalac je već uočio i druge nagoveštaje i ključeve: papagaji se gnezde po engleskom drveću, među tim drvećem su i masline, puši se duvan „lokalno uzgajan“ (mig Tolkinovoj „travi za lulu“ iz srca Okruga?), kamena crkva je „na tom mestu stajala bar hiljadu, možda i hiljadu i po godina“. Nad sve to se nadvija nedovoljno konkretna, amorfna, ali utoliko više preteća netrpeljivost moćne anglikanske (!) crkve prema starinama, „antikvarima“, pa i učenošću u širem smislu reči.
Heris zapravo ni ne pokušava da sakrije, barem ne posle 28. strane, da uprkos srednjovekovnom miljeu, ovo uopšte nije knjiga o istorijskom srednjem veku; ona se ne dešava u 15, već u 29. veku, više od 800 godina nakon apokaliptičnog kolapsa savremene civilizacije. Srednjovekovno okruženje u „Drugom snu“ igra istu opominjuću ulogu kao u drugim klasicima podžanra, delima kao što su „Kantikulum za Lajbovica“ Voltera Milera ili „Pavane“ Kifa Robertsa.
Postoji nešto duboko uznemirujuće u vezi sa „Drugim snom“, što uopšte nije lako racionalno eksplicirati. Možda je to lakoća sa kojom nam pokazuje kako se jednostavno mogu ispuniti želje svih mrzitelja modernog sveta, levih i desnih Evolijanaca, od Unabombera do Grete Tunberg, koji su ovih dana iz podruma izvukli i reciklirali drevne besmislice kontra-prosvetiteljstva (što bi rekao veliki Ajzea Berlin).
Ona nam govori šta
zaista dolazi posle modernosti, ne obazirući se na trućanja francuskih kvazifilozofa, već na realno promišljanje krhkosti savremene civilizacije. U jednom od ključnih mesta romana, protagonista nailazi na slučajno pronađeni drevni spis, pismo fiktivnog nobelovca Pitera Morgenšterna koje vredi navesti u celini čak i u ovom kratkom prikazu (str. 58-61):
Imperijalni koledž, London, 22. mart 2022.
Drage kolege,
Oprostite mi zbog ovog bezličnog oblika obraćanja. Šaljem isto pismo, koje se tiče hitnog pitanja, izvesnom broju pojedinaca na visokim položajima – većinom u naučnoj zajednici, ali takođe nekima koji igraju uloge u industriji, medicini, poljoprivredi i umetnostima – čiji rad cenim i s kojima se nadam da ću kasnije ostvariti i ličniju komunikaciju. Iz razloga koji će vam uskoro postati očigledni, bio bih vam zahvalan ako biste s ovim što ću vam saopštiti postupali kao s poverljivim materijalom.
Pre tri meseca oformio sam s kolegama čiji su stavovi slični mojima radnu grupu sa zadatkom da razmotri koje bi mere predostrožnosti trebalo preduzeti za slučaj sistematskog kolapsa tehničke civilizacije. Ako se ne solidarišete sa ovom vrstom zabrinutosti, a posebno ako ih smatrate besmislenim dizanjem uzbune, molim vas da odmah bacite ovo pismo!
Identifikovali smo, u grubim crtama, šest mogućih kataklizmičkih razvoja događaja koji bi korenito ugrozili naš način života zasnovan na nauci:
1. Klimatske promene
2. Nuklearni sukob
3. Erupcija supervulkana, koja bi prouzrokovala rapidno ubrzanje klimatskih promena
4. Pad asteroida, koji bi takođe ubrzao klimatske promene
5. Opšti krah kompjuterske tehnologije, bilo usled kibernetičkog rata, virusa koji je nemoguće kontrolisati ili opasno pojačane Sunčeve aktivnosti
6. Pandemijska otpornost na antibiotike
Cilj nam nije da predložimo protivmere koje bi predupredile svaku od ovih potencijalnih katastrofa – a taj zadatak bi u slučajevima broj tri i četiri ionako bio nemoguć – nego da razvijemo strategije za one dane, nedelje, mesece i godine koji će doći posle te katastrofe, stremeći što bržoj mogućoj restauraciji tehničke civilizacije.
Smatramo da je naše društvo dostiglo takav nivo sofisticiranosti da je postalo izuzetno podložno potpunom krahu. Ova opasnost postala je neuporedivo ozbiljnija od 2000. godine naovamo, otkako je tako veliki deo ekonomske i društvene aktivnosti premešten u kibernetički prostor, a ipak za to vreme nije bilo odgovarajućeg planiranja za slučaj katastrofe na nivou državnih vlada.
Dugotrajnija ometenost rada kompjuterskih mreža, na primer, izazvala bi posle dvadeset četiri sata nestašicu hrane i vode, naročito u urbanim područjima, dramatične restrikcije priliva novca usled prestanka funkcionisanja bankomata, plaćanja kreditnim karticama i internet bankarstva, raspad sistema komunikacija i informisanja, obustavu saobraćaja, panično kupovanje hrane, masovna iseljavanja iz gradova i građanske nerede.
Posebno bi prekid redovnog snabdevanja hranom, koje počiva na kompjuterskim mrežama podataka, na osnovu kojih se upravlja dvadesetčetvoročasovnim popunjavanjem prodavnica namirnicama, prouzrokovao ozbiljne posledice u roku od svega nekoliko sati. Pre trideset godina prosečno britansko domaćinstvo imalo je dovoljno namirnica za osam dana, danas je prosek dva dana. Nije nikakvo preterivanje ako kažemo da se London u svakom datom trenutku nalazi na šest obroka od početka gladovanja.
Naša je bojazan da bi prvobitni krah mogao da se širi eksponencijalno i da bi šireći se tom brzinom mogao da nadvlada bilo kakvu zvaničnu reakciju. Ljudi ključni za funkcionisanje vitalno važnih službi mogli bi da napuste svoja radna mesta, ili da ne budu u stanju da stignu do njih. Podaci bi mogli da budu nepovratno izgubljeni. Ključni sektori i tehnologije bi mogli da pretrpe takvu štetu da će nam izgledi da se vratimo u pređašnje stanje možda opadati zastrašujuće brzo.
Lično sam više puta podneo predstavke najvišim nivoima vlasti i državnih službi i svuda su mi praktično odgovarali sleganjem ramena. Opšti nivo razumevanja uticaja novih tehnologija porazan je i u Vestminsteru i u Vajtholu. Zato smo, umesto da samo skrstimo ruke, odlučili da sami preduzmemo mere i pokušamo da razradimo praktične korake da bismo sačuvali naš današnji, visokorazvijeni način života.
Svaka civilizacija smatra sebe neranjivom; istorija nas uči da to nije istina ni za jednu.
Ako ste voljni da odigrate svoju ulogu, pozivam vas da mi se javite pismom na gorenavedenu adresu čim vam to bude pogodno. Iz sigurnosnih razloga sva komunikacija će se odvijati na papiru, a ne elektronskim putem. Naglašavam još jednom potrebu za strogom poverljivošću: nemamo želju da privučemo pažnju medija i izazovemo opštu paniku.
Iskreno vaš,
Piter Morgenštern
To što protagonisti romana nisu u stanju da razumeju dobru polovinu pojmova koji se u ovom pismu koriste ne treba da čudi. Vredi imati na umu da je za njih ovaj „arheološki nalaz“ hronološki dalji nego što je za nas recimo poslanica pape Urbana IV upućena 1263. godine regensburškom biskupu Albertusu Magnusu u vezi sa propovedanjem osmog krstaškog rata. Ono što je daleko više uznemirujuće jeste što ni mi, koji odlično razumemo
sve pojmove, svejedno ne uzimamo Morgenšternovo pismo ni izdaleka dovoljno ozbiljno. Ni hiljaditi deo onoliko ozbiljno koliko njegov sadržaj zaslužuje.
Ni milioniti deo.
Pošto je, naravno, lakše baviti se
selebriti (ne)kulturom, utrkivanjem ko je veća, a ko najveća žrtva, preferiranim zamenicama, populističkim opsesijama i drugim tviter/TikTok glupostima.
Robert Heris je izuzetno racionalan autor, što je verovatno kontraindikovano za pisca bestselera, ali njemu to nekako polazi za rukom. Nigde se to ne ispoljava snažnije nego u „Drugom snu“ (mada „Otadžbina“ i dokumentarna trilogija o medijima dolaze blizu u izražavanju prezira prema iracionalnim ideologijama i političkim kultovima). Protagonista Ferfaks čini ogroman napor da pomiri besmislice kojem ga uče na bogosloviji sa realnošću sveta u koji je zašao čim je izašao iz crkveno-akademskih zidina. Na kraju nema druge mogućnosti nego da, i po ceni smrtne opasnosti, izgubi veru kojoj se zakleo na poslušnost.
Iako je Heris čitavog života bio levičar, on je to bio na razuman i prosvećeni način jednog
Orvela ili
Velsa i nikada nije prihvatio marksistički ekstremizam ili manipulacije populista. „Kad god vidim da masa juri na jednu stranu, ja instinktivno idem na suprotnu“, izjavio je svojevremeno u intervjuu Gardijanu. Britansku laburističku stranku, čiji je član i značajan donator bio, napustio je kada je Džeremi Korbin otpočeo sa njenom intenzivnom lenjinizacijom i uvođenjem otvorenih mraksista u partijske organe. Njegove ključne ideje, ni u dokumentarnoj ni u umetničkoj prozi nisu nikada bile vulgarno ispolitizovane; nisu to ni u „Drugom snu“. Ali on isto tako ne propušta da odapne više strela u pravcu ekstremista na svim stranama.
Većina je usmerena na licemerje verskih lidera koji su često i te kako svesni besmisla verovanja koja propagiraju, bez obzira da li su hrišćanski (lik egzeterskog biskupa jedan je od najuspelijih i najodvratnijih u romanu) ili islamski („severni kalifat“), ali i te kako ima i podsmevanja engleskom i škotskom nacionalizmu, kao i prozivanja svake vrste nativizma, lokalizma i „filozofije palanke“. Idolizacija ruralnog života i engleske pastoralne prirode, opšte mesto britanske kulture od Vordsvorta do Tolkina i Rolingove, meta je posebno otrovnog Herisovog sarkazma: od devojke kojoj se nameće lažna invalidnost da bi se izbegla neugodna pitanja o očinstvu i stigmatizacija, preko ubogog života ogromne većine stanovništva postkolapsne Engleske u kojoj su pedesete godine života ponovo postale duboka starost, sve do arheološkog otkrića da je čitavo selo zasnovano na masovnom ubistvu – tobožnji jednostavni ruralni život „u skladu sa prirodom“ je čista laž, licemerje i dimna zavesa.
Odsustvo ajfona (sem kao muzejskog eksponata) možda nije egzistencijalna tragedija kakva bi bila za razmažene tinejdžere današnjice – ali je pre svega simbolično za širi kolaps civilizacije i neslućene ljudske patnje, sa mnogo loših i nijednom dobrom stranom. Nama je potrebna modernost, nama je potrebno, sjajnim rečima
Stivena Pinkera, „
Prosvetiteljstvo sada!“, ali kao i u mnogim drugim stvarima u životu i svetu, vrednost nekih stvari uočimo tek kad ih izgubimo.
Možda najveća ironija ovog duboko uznemirujućeg romana jeste ona koja je namerno ostavljena neizrečena: prikazano
i nije najgore što bi se moglo dogoditi. Jedan od tipičnih herisovskih obrta koji su ga učinili toliko briljantnim piscem trilera sastoji se u postepenom razumevanju i čitaoca i protagonista da čak ni Morgenšternov plan zapravo nije doživeo neuspeh: on nije sprečio kolaps – kao što nije ni mogao – ali nije nužno ni sasvim propao.
Kolaps ne mora nužno biti potpun ni tako dramatičan kao što je bio onaj antičkog sveta o kojem je pisao Gibon; sa druge strane, svaki kolaps u sebe uključuje elemente gibonovskog „trijumfa varvarstva i religije“. Herisovska Engleska je približno ekvivalentna istorijskoj Engleskoj poznog 17. i ranog 18. veka, Engleskoj iz doba Isaka Njutna,
Danijela Defoa ili „Guliverovih putovanja“.
I ono što nije najgore, sasvim je dovoljno loše – više nego dovoljno loše da se uzmemo u pamet i suprotstavimo onima koji nas u tom pravcu guraju.
Autor: Milan M. Ćirković
Izvor: talas.rs