Godine 2006, David Menaš je bio nastavnik engleskog jezika u srednjoj školi u Floridi, oženjen koleginicom i na vrhuncu karijere, kada mu je otkriven tumor na mozgu. Njegova reakcija na ovaj izazov stvorila je inspirativne memoare koje je uspeo da zapiše tokom tri meseca putovanja kroz jedanaest američkih zemalja kako bi dokazao ono što često ponavlja: „Hej, sve je pod kontrolom“ –mantra koja podseća i njega i druge da je u stanju da se nosi sa izrazito nepovoljnim okolnostima.
U početku nije bilo lako. Vesti su za Menaša bile tragične kao i za svakog drugog. Narednih sedam godina je dozvoljavao medicini da radi svoje – radijacija, magnetna rezonanca, terapija lekovima i postepeno otkazivanje tela što je pokazivalo da mozak jednostavno ne može da radi svoj posao. Izgubio je vid skoro u potpunosti, postao nespretan i poluinvalid. Neprestano je osećao mučninu. Ipak, i dalje je bio u kontaktu sa učenicima i motivisao ih. Bili su svesni pogoršanja njegovog stanja i impresionirani njegovom hrabrošću.
Menaš je na kraju nevoljno napustio svoj posao. Kada je 2012. godine shvatio da više nema snage da učestvuje u daljim terapijama, napravio je sopstveni „plan lečenja“ koji se zasnivao na listi prioriteta kojih se mora držati tokom preostalog vremena. Posećivao je svoje nekadašnje učenike, gde god da su se tada nalazili i koliko god da mu je to bilo teško. Zahvaljujući internetu i novčanim prilozima uspeo je da pođe na put sa rancem i štapom za pridržavanje, putovao uglavnom autobusom i vozom i sretao se sa ljudima u čijim je životima nekada ostavio traga, sa bivšim učenicima koji su ga poštovali i želeli da mu se oduže provodeći sa njim nekoliko sati ili dana svog vremena.
Ovo neverovatno putovanje čini veći deo potresne priče koja je pred nama, a koja ne bi bila izvodljiva da nije Menašove snažne ličnosti i nepresušnog osećaja svrsishodnosti – i, to se mora napomenuti ‒njegovog smisla za humor, ponekad na sopstveni račun (prinuđen da stopira u jednom trenutku, zakukao je: „Možete li da zamislite koliko je uvredljivo ćopati sa štapom, ispruženog palca i niko vam ne staje?“). Putovanja su ga koštala braka, samački život bila je neophodnost koju nije tražio, a zavisnost od druge osobe se javljala kao posledica uticaja bolesti na njegovo telo. Ipak, nije se žalio; jednostavno se osećao „blagoslovenim“.
Menaš je radio kao ambasador organizacije „Glasovi protiv raka mozga“ i živeo sa prijateljima u Nju Orleansu. Mnoga poglavlja knjige se završavaju dirljivim svedočanstvima njegovih učenika o kojima piše, mladim ljudima na čije živote je uticao njegov inventivan, poseban, lični pristup podučavanju. „Nastavljate da me učite, inspirišete i ohrabrujete.“ „Menaš ne samo da gleda u mrak, već zakorači u njega, u nepoznato.“ „Stotine nas hoda sa Vama svakodnevno.“ „Nije dozvolio da bolest stane na put razvoju njegovih učenika.“ „Hvala Vam, Menaše, na upornosti... što ste posejali to seme...“
Izvor: teenreads.com
Prevod: Dragan Matković