U knjizi „
Čovečanstvo: Istorija koja uliva nadu“ autor
Rutger Bregman vodi čitaoce kroz raskrinkavanje pretpostavki klasičnih istraživanja o ljudskoj prirodi, i umesto toga istražuje kako čovečanstvo može da upotrebi svoju suštinski dobronamernu prirodu kako bismo stvorili bolje društvo.
U trenutku kada populizam i netolerancija dosežu nove razine, a komunikacija se sve više odvija preko „interneta inteligentnih uređaja“, Rutger Bregman nudi osvežavajući, i optimistični, beg.
U uvodnom delu Bregman nas podseća na dihotomiju ljudske prirode onako kako su je tumačili Tomas Hobs i Žan-Žak Ruso. S jedne strane imamo ono što Bregman smatra glavnim Hobsovim stanovištem: da su ljudi prepušteni sebi u suštini sebični. S druge strane je Rusoov stav o tome da je struktura civilizacije učinila ljudski rod koristoljubivim.
Bregman umešno vodi čitaoca kroz istoriju čovečanstva, od preistorijskih dana do današnjih. Sprovešće nas od pojave čoveka do izbora za gradonačelnika Toresa u Venecueli 2004. godine, uz usputne stanice u doba prosvetiteljstva, na Uskršnja ostrva 18. veka do šezdesetih godina 20. veka u Njujorku. Ovakva istorija pruža kontekst za preispitivanje klasičnih istraživanja ljudske prirode, i vešto je poduprta novim brojnim istraživanjima iz domena društvenih nauka.
Koristeći multidisciplinarnost autor raskrinkava „hobsovsko“ stanovište, istražujući kako možemo da iskoristimo svoju dobrotu i izgradimo neko bolje društvo. Bregman se odvažno upušta u raspravu sa nekoliko velikana, uključujući Stenlija Milgrama i Filipa Zimbarda, čija poznata i uticajna psihološka istraživanja pružaju neke od naučnih osnova za argument da je ljudska priroda urođeno „koristoljubiva“.
Važno je naglasiti da Bregman posvećuje veliki deo svog rada traumatičnim i užasnim dodađajima iz proplosti, kao što je Holokaust, što pruža nesumnjivi dokaz da zlo potencijalno postoji u našoj prirodi. Ispitujući takve strahote, Bregman dekonstruiše uslove koji su uticali na to da se učesnici ponašaju na određeni način. To čini sa mnogo pažnje, i bez iluzije o ožiljcima koje su ovi događaji ostavili za sobom. Bregman zaključuje da u mnogim slučajevima impuls za nasiljem ili haosom ima vrlo malo udela – radije nam nudi novu i zanimljivu analizu uloge koju moć, uticaj i opstanak imaju u donošenju odluka kod „običnih“ ljudi.
Interdisciplinarni pristup omogućava autoru da iznese ubedljive zaključke u prilog ideji da je ljudska priroda u suštini dobra. Bregman pokušava da sagleda celokupno ljudsko iskustvo, te stoga ne možemo očekivati da knjiga od oko 400 stranica može da obuhvati svaki njegov aspekt.
Uprkos tome, knjiga ima mnoge pozitivne aspekte, pri čemu autorov stil naročito dolazi do izražaja u poslednjem poglavlju. U njemu autor kroz prizmu zatvora i škole istražuje alternativne načine strukturisanja društva, i razmatra kako bismo mogli da primenimo manje ciničan pogled na svet koji bi doveo do stvarnih, pozitivnih promena.
„Čovečanstvo“ je priručnik za sagledavanje sveta iz drugačijeg ugla kako bismo pronašli učinkovitija rešenja za ključne probleme sa kojima se danas suočavamo: probleme koji se tiču društva, demokratije i savremenog doba. Ova knjiga nudi zaista optimističnu alternativu – iako Bregman nema nikakvih nedoumica u prihvatanju činjenice da je čovečanstvu potrebna korenita promena. Nadajmo se da će ova knjiga inspirisati mnoge da svet posmatraju sa manje cinizma.
Autor: Rouzi Hamilton
Izvor: blogs.lse.ac.uk
Prevod: Aleksandra Branković