Prikaz knjige „Budućnost geografije“ Tima Maršala: Era astropolitike

Tim Maršal ima tu sposobnost da koristi osnovno znanje iz geografije koje svi stičemo u školi – poput onog o mapama, zastavama, planinama i rekama – pomoću čega nam objašnjava svet. Zašto se oko nekih zemalja stalno vode ratovi ili zašto neka mesta stalno imaju problema da se integrišu u globalnu ekonomiju. Njegove knjige pružaju kompletniju sliku koja se često ne dobija u školi: kako se geografija ukršta sa istorijom, politikom i ekonomijom. Njegova dela „Zatočenici geografije“ i „Moć geografije“ podjednako su zabavna i informativna, i zaista zaslužuju svoj status bestselera.

U najnovijoj knjizi „Budućnost geografije“ Maršal usmerava našu pažnju – van Zemlje. Svemir je takođe deo geografije, ističe on. Iako možda ne deluje tako, u svemiru postoje trgovinski putevi i kritične tačke. Postoje i strateške tačke vredne nadmetanja. S obzirom na to da je nova svemirska trka u punom jeku, ulazimo u eru astropolitike.

Počinjemo sa istorijskim pregledom odnosa čovečanstva prema svemiru, od prvih napora da se mapira kretanje planeta, pa sve do razvoja teleskopa. Ova otkrića su takođe politička, pošto je Katolička crkva koristila doslovno tumačenje Biblije protiv onih koji su tvrdili da Zemlja nije centar univerzuma. Jedan italijanski astronom zbog toga je spaljen na lomači. Drugi su brzo naučili da u svoje izjave ubace izraze kao što su „možda“ ili „moguće je“, na koje bi se mogli pozvati na sudu.

Prva putovanja čovečanstva u svemir bila su isto tako politički obojena, ali su se odnosi snaga znatno razlikovali. Nadmetanje između Sovjeta i Amerikanaca animiralo je svemirske programe 20. veka, pre nego što je, sa završetkom hladnog rata, došlo do nekog vida saradnje. Međunarodna svemirska stanica je glavno dostignuće tog doba, jer je ugostila astronaute iz desetina zemalja.

Upravo je prekid ove saradnje doveo do nove runde nadmetanja. Kombinacija nacionalizma i nepoverenja navela je američki Kongres da zabrani da NASA sarađuje sa Kinom, čineći time rivalstvo neizbežnim. Zbog ruske agresije okončale su se decenije provedene u naučnoj saradnji, a ova oblast istraživanja sada se raspala na tri glavne svemirske sile.

Maršal posvećuje po jedno poglavlje knjige svakoj od njih, analizirajući njihove uspehe u prošlosti, trenutne kapacitete i planove za budućnost. Dani ruske slave su verovatno prošli. Kineski tek treba da dođu, a SAD imaju istorijske razloge za hvalisanje i određeni osećaj da imaju pravo i prvenstvo kada je reč o svemiru.

Osim ova tri, postoji i ceo niz drugih nacionalnih svemirskih programa i regionalnih blokova. Najznačajnija je Evropska svemirska agencija, koja slobodno može da sarađuje sa kim god želi i više je zainteresovana za nauku nego za velike projekte. Indija je ambiciozna. Afrička unija želi da okupi različite nacionalne programe u nešto veće. A tu su i privatne kompanije: one u privatnom vlasništvu milijardera, i mnoge druge, uključujući i neke u Kini.

Posebno interesantno jeste kako različite kulture drugačije doživljavaju svemir. Pošto Amerikanci dominiraju popularnom kulturom, takođe dominira i njihov, isti takav, pogled na svemir u vidu mita o proširenju američkih granica: projekti su usmereni na širenje čovečanstva u svemir. Međutim, ne posmatraju svi zadatak istraživanja svemira na isti način. Za Kinu je mnogo važnije da ono što nauče u i o svemiru primene na Zemlju.

Autor za primer uzima kineski naučnofantastični film „Odlutala Zemlja“. Pošto kosmička opasnost preti našoj planeti, tako ona kreće na put i nosi sve sa sobom, da bi se izbegla katastrofa. Naravno, odmah sam pogledao ovaj film i Maršal je u pravu. „Odlutala Zemlja“ se jasno razlikuje po tonu od holivudske naučne fantastike, baš kao što se filmovi poput „Pritajenog tigra, skrivenog zmaja“ razlikuju od američkih superherojskih priča.

Inače, kineski astronauti se nazivaju tajkonauti. Moje jedanaestogodišnje dete je to već znalo.

Sa druge strane, knjiga se završava poglavljima o svemirskom ratovanju. „Svaki put kad bi se čovečanstvo otisnulo u nove oblasti, povelo bi i ratove“, primećuje Maršal. „Brodogradnja je dala ratne brodove, vazduhoplovstvo bombardere. Svemir se o tom pitanju ne razlikuje i potencijalno bojno polje počinje da se nazire.“

Postoje neki okvirni ugovori o tome kako bi se ovo izbeglo – tako što bi se utvrdilo ko šta može da poseduje i šta se sme, a šta ne sme raditi u svemiru. Nijedna od tri glavne sile nije potpisala te ugovore, a milijarderi ih otvoreno preziru, što nekima deluje hrabro i slobodoljubivo, a drugima naivno i neodgovorno. Tenzije oko orbita, prava pristupa i satelitskog naoružanja već tinjaju.

Jedan od načina da se izbegne da sve preraste u otvoreni sukob jeste da se poveća broj ljudi koji razumeju i koji se interesuju za astropolitiku. „Budućnost geografije“ je odlična knjiga od koje treba početi!

Autor: Džeremi Vilijams
Izvor: earthbound.report
Prevod: Kristijan Vekonj