„Boja magije“ je izuzetno zanimljiva knjiga i kad je reč o zapletu, zamišljenom kao niz kratkih priča koje se nadovezuju jedna na drugu, ali i kad je reč i tome šta je namera ove knjige. Očigledno je pisana sa ciljem da bude dobra knjiga, zabavna, duhovita i suptilno satirična. Takođe, to je prva knjiga iz čuvenog serijala o Disksvetu što za mnoge čitaoce predstavlja nešto poput Kipa slobode, prvo što vide kada počnu da se upoznaju sa ovim novim svetom. Osim toga, ova knjiga je parodija čitavog žanra, ali posebno je usmerena na dekonstrukciju takozvanog „mač i magija“ podžanra. Zapravo knjiga predstavlja kritiku svega što bi moglo da se upotrebi kao osnova za neku društvenu igru.
Kao roman posmatran zasebno, „Boja magije“ je daleko od osrednjeg zahvaljujući prvenstveno smislu za humor. Radnja nema klasičan tok, postoje samo skokovi iz jedne u drugu avanturu, sa malo toga što se događa u međuvremenu, zbog čega nema tenzije i napetosti ili konflikta koji se prenosi kroz čitavu knjigu (mada sve to dobijamo u nastavku, „Svetlost čudesnog“), i ne može biti govora o razvoju likova. Oba glavna lika, kukavički, nesposobni čarobnjak oštrog jezika Rinsvind i naivan, srceparajuće bezazleni turista Dvocvet, veoma su zanimljivi, ali istovremeno prilično dvodimenzionalni. Rinsvind više od svega na svetu želi miran život, u tom smislu je primetna sličnost između njega i Artura Denta, dok Dvocvet želi ono što želi svaki turista na Disku: svo uzbuđenje koje donosi opasna avantura, ako je moguće, bez stvarne mogućnosti povređivanja ili smrti (mada to ne treba uzimati zdravo za gotovo). Naravno, njih dvojicu spaja lepota promenljivosti deviznog kursa; Dvocvet je opterećen apsurdnom količinom zlata koga ima u izobilju na mestu sa koga on dolazi. Ipak na kraju, bez obzira na to koliko su zanimljivi, dopadljivi i zabavni, ostaju isti, prilično dvodimenzionalni likovi kakvi su od početka. Možda se može naći neka uteha u nevinoj iskrenosti Dvocveta, ili se može izvući neki nagoveštaj sreće u Rinsvindovom gorkom preziru prema njegovom saputniku.
Ipak, nije sve izgubljeno; svaka nova avantura je sama za sebe prava poslastica, i, što je još važnije, prilika za Pračeta da ispolji svoj smisao za humor. I on je u tome veoma uspešan, sa lakoćom prelazi sa neslanih, nedorečenih šala na nečuvene situacije i karikature, vešto upućujući na druga dela iz svih medija i žanrova. Suptilno koristi neočekivane igre rečima koje pokušava da provuče dok niko ne gleda (obratite pažnju na reči prevedene sa Dvocvetovog jezika). Od posebnog značaja je podmukli magični mač, antropomorfna Smrt koja se često pojavljuje kao epizodni lik, da bi kasnije bila u središtu nekoliko romana, kao i ime koje je nadenuo prebivalištu Diskovih bogova ‒ Danmanifestin. U stvari, ako bih želeo da knjigu predstavim u najboljem mogućem svetlu, prikaz bi se sastojao iz niza citata koje bi pratio samo nagoveštaj konteksta.
Možda je, ako ovaj roman posmatramo kao uvod u serijal, savršen upravo takav kakav je. Roman je neosporno manje zreo od njegovih kasnijih radova, dakle, lako štivo. Doduše, nisu ni drugi romani o Disksvetu naročito teški, ali neki od kasnijih imaju elemente na likovima zasnovane drame. U smislu uvoda u samu priču o Disku, nema mu ravnog. Roman prikazuje najveći deo specifičnosti ovoga sveta na koje se kasniji romani nadovezuju, nadgrađujući ih i prihvatajući ih zdravo za gotovo. Neke od njih, posebno činjenicu da Disk leži na četiri slona koja stoje na leđima džinovske kornjače koja pliva u međuzvezdanom prostoru, proteže se kroz čitav serijal. Neke druge se poput magičnih svojstava broja osam i boje magije, iz naslova (neke zelenkasto-ljubičaste), zanemaruju kako serijal odmiče. Serijal se menja, sazreva, postaje sve bolji kako vreme prolazi, tako da je možda bolje početi sa nekim drugim nastavkom (podsetimo se da roman o Disksvetu ima nekoliko nastavaka, od kojih je svaki priča za sebe, ali se radnja odvija u istom svetu). Ipak „Boja magije“ je zabavan, lagan roman, i odličan način da se upozna Pračetov stil. Takođe ovo je jedini pravi uvod u seriju romana o avanturama čarobnjaka Rinsvinda. Serijal o Disksvetu se veoma brzo razvija od satirične fantazije u mnogo zanimljiviju borbu da se ostane normalan u svetu koji odbija da ga ostavi na miru.
Ovaj roman je i odlična parodija samog žanra; to je svojevrsna ironija budući da je iznedrio čitavu seriju neverovatno uspešne, a neretko i vrlo iskrene fantastike. Parodija i satira su dugo bile zaštitni znak ovog serijala, i Pračet je tek mnogo kasnije počeo da se bavi drugim temama, kao što su detektivski romani, politički trileri, putopisi, serijal „Robot“, Isaka Asimova, i velikim brojem drugih tema, ali je sve počelo od njegovog stava o apsurdnosti ovog žanra. I roman je u tom smislu vrlo uspešan. Tu je Hrun varvarin, narcisoidna i mračna, mada sposobna karikatura Konana Varvarina; Virmberg ‒ leglo izmišljenih zmajeva; i zatvoren krug bogova koji čini se igraju društvenu igru koristeći ljude kao figurice (mada neki više vole „Zmije i merdevine“)
Na kraju, gotovo sve što treba znati o romanu, nalazi se na samim koricama. Taj veličanstveni, haotičan, preteran poput likova iz crtanih filmova, ali ipak realističan crtež pokojnog Džoša Kirbija savršeno prikazuje duh i stil samog romana.
Izvor: bestfantasybooks.com