Prikaz druge knjige „Sedam mora i tri okena“ Jelene J. Dimitrijević

Od početka ovog veka naša naučna i čitalačka javnost obnovila je interesovanje za književni opus Jelene Dimitrijević (1862–1945) koje jeste bilo neophodno, ali ne i očekivano. Zaborav u koji je nakon Drugog svetskog rata pao njen rad uzrok ima u specifičnoj tematici kojom se bavila, ne uklapajući se nikako u novu ideologiju i usmerenost kulturne politike.

Kada su i ta vremena ostala iza nas, počelo je ponovno izdavanje njenih dela, najpre „Pisma iz Niša o haremima“, a potom i ostalih među kojima poseban značaj imaju dve knjige zapisa o njenom velikom poduhvatu, putu oko sveta iz 1927. godine.

Rešena da takvo nešto ostvari, u godinama koje su u njenom vremenu već značile početak starosti, pripremala se za put sistematično i studiozno i konačno otisnula brodom iz Đenove ka Aleksandriji. Prva knjiga zapisa završava se na Sueckom kanalu i početku plovidbe Crvenim morem prema Indiji kao centralnoj tački njenog putovanja.

Objavljivanje druge knjige moralo je da sačeka na nekoliko godina strpljivog rada na tumačenju originalnog rukopisa koji je čuvan u Narodnoj biblioteci Srbije i uobličen je za štampu radom dr Vladimira Đurića i njegovih saradnika. Centralno mesto zauzimaju putopisi iz Indije, dok je boravak u Japanu zabeležen samo u dva kraća teksta, nakon čega je preplovila Tihi okean, posetila Havaje i konačno se obrela na mestu odakle je i krenula, u Đenovi.

Kada kažemo da se sistematski pripremala za putovanje, ne mislimo samo na dobru podršku i organizaciju tada najprestižnije svetske kompanije Tomasa Kuka, već i na autorkina brižljiva proučavanja kulturnih i političkih prilika u zemljama koje je videla. Tako iz njenih zapisa možemo i danas mnogo toga da naučimo, ali pre svega da se istinski divimo Jeleninoj inteligenciji, elokvenciji, erudiciji i bogatom poznavanju stranih jezika zahvaljujući čemu je bila primana u najvišim kulturnim krugovima gde god je to želela. Takav okvir i obim putovanja bio bi za svako divljenje i danas, a u doba između dva rata predstavljalo je istinski podvig. Dve osobe koje su na nju ostavile svakako najjači utisak bile su egipatska princeza i veliki borac za ženska prava Hoda Šaravi, čija pisma preporuke su joj otvarala vrata i na drugim mestima u arapskom svetu, kao i kratki susret sa velikim pesnikom Tagoreom, živom legendom i tada najuvažavanijem Indijcem, pored Gandija.

Putujući u vreme kada su ime male Srbije još pratile velike pobede i herojstva u Prvom svetskom ratu, Jelena Dimitrijević mudro i dostojanstveno predstavlja svoj narod i domovinu. Uvažavajući druge bez poniznosti i govoreći o svome bez nadmenosti. Takav stav obezbedio joj je poštovanje povremenih saputnika i domaćina. Svakako da joj je dobro poznavanje jezika otvaralo vrata, pa se ona na jednom mestu čak i vajka što ne razume nijednu reč nekog od indijskih jezika jer bi u tom slučaju mogla da razume i prostije ljude čiji život na ulicama je fascinira i plaši u isti mah. Vrevu indijskih gradova kroz koje prolazi opisuje do detalja, čudeći se i sa radoznalošću deteta posmatrajući svet sasvim različit od njenog. Duhovitosti u ovim zapisima provejavaju delujući na čitaoca kao svež povetarac, menjajući ritam narativa u rasponu od razmatranja političkih pitanja do npr. živopisne epizode sa uličnim sviračem i njegovom kobrom koja izvodi ples za turiste i radoznalce.

Od početaka svog književnog rada Jelena Dimitrijević je pokazivala izrazito interesovanje za tematiku ženskih života u različitim kulturama. Prvi susret sa Orijentom bili su za nju niški haremi, tada poslednji ostaci osmanskih vremena na Balkanu, zatim solunske „nove“, muslimanske žene koje su sa Mladoturskom revolucijom dobile izvesne slobode, pa sve do Amerikanki čiji život je za nju bio fascinantan i najnapredniji u to doba. Sve to posmatra iz perspektive intelektualke koja poštuje različitosti i ne samo to, ona istinski uživa u njima sa kosmopolitskim duhom koji nije poza, već istinsko uverenje. Možda i nije potrebno naglašavati da je bila jedina svetska putnica među našim književnicama toga doba. Ukoliko su bile imućnije, buduće intelektualke otiskivale su se prema Beču i Minhenu na nekoliko godina školovanja i vraćale se u Srbiju da donesu i prenesu ono što su naučile sa posvećenošću misionarki. U kasnijem životu i radu mučio ih je duh i atmosfera palanke i bukvalno i u prenosnom smislu, jer šta je drugo nego malograđanština u svom najsirovijem obliku sročena u jednom pismu koje dobila Jelena Dimitrijević u kome je pošiljalac ljutito pita odakle joj sredstva za put oko sveta. Čini nam se da je od svih svojih koleginica ona najoštrije i najveštije odbijala ovakve napade. Iza te stamene spoljašnjosti živela je žena koja je duboko i iskreno volela i žalila svoga muža kojeg joj je odneo Veliki rat i koja je ostala, usudom, bez dece. Pažljivo čitanje njenih putopisa otkriva nam pojedinosti iz njenog privatnog života, ali i dosledno ignorisanje svih čaršijskih priča koje su je pratile.

I kada danas u mnogim naučnim radovima i esejima o njoj pročitamo da je i naša savremenica, slažemo se sa tim stavom u potpunosti. Jer erudicija, različitost, ljubav za ljude, otvorenost prema drugim kulturama i nepotkupljivost karaktera jesu i danas u našoj sredini osobine koje se ne praštaju, naročito ženama.

Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Politikin kulturni dodatak