Priče iz kofera književnika Milana Ružića

Andrić je govorio o besmrtnoj ljudskoj potrebi za pričanjem i uobličavanjem u reči svega što je unutar nas, onog nedohvatnog, kao i onoga što pogledom upijamo, a nekada ipak teško razumevamo. Ovoga puta reč smo dali nekome ko je neće zalud potrošiti i ko je poklonio svojim čitaocima kofer ispunjen ličnim pričama, ali ujedno i pričama svih nas. Milan Ružić, književnik iz Čačka čija dela zavređuju pažnju umnih ljudi, strogih kritičara, ali i čitalačke publike, govorio je sa nama o knjigama, stvaralaštvu, korenima, „ljudima-planinama“, tami i svetlosti savremenog života i svemu što može stati u jedan kofer.



Juče ste u Gradskoj biblioteci u Čačku predstavili svoju knjigu „Pun kofer priča“. Da li u nazivu postoji ironični otklon od mnogobrojnih priča koje nam se „serviraju“ sa svih strana ili je možda u pitanju metafora Vašeg stvaralačkog uma? Kakva se priča krije iza pomenute knjige?

S obzirom na to da je u pitanju zbirka kratkih priča, a u njoj ih ima tačno sto, onda je uvek donekle nezgodno dati naslov koji ih sve obuhvata. Ovoga puta naslov je izabran bez naročite asocijacije na bilo šta, jer baš zbog tematske i svih ostalih raznovrsnosti ovih priča nemoguće je bilo objediniti ih nekim drugim naslovom. Jednostavno, ovo je kofer u koji sam spakovao sve one priče napisane tokom pandemije, tačnije, ispričane od samog života, a onda formulisane u glavi tokom beskrajno dugih šetnji. Donekle je bila namera da u taj kofer bude spakovano sve ono što čini jednog čoveka i mislim da sam u tome uspeo. Ostaje mi da se nadam da nekome ovaj kofer može poslužiti i kao kutija za prvu pomoć iz koje će neke od priča privijati na svoje rane i tako shvatiti da svi mi patimo od istih stvari, a da će usput, dok to shvata, polako te rane zaceljivati.

Što se tiče priča koje nam se „serviraju“, one su toliko banalne da, iako po invenciji mogu biti književnost, svakako to ne mogu stilski i, pre svega, zbog odsustva onog ljudskog u njima. Na njih čak uopšte ne treba ni obraćati pažnju ukoliko želite da živite normalno.

U svet književnosti uveo Vas je niko drugi do Matija Bećković. Kako se rodilo ovo prijateljstvo i kojim rečima biste oslikali ovog „čoveka-planinu“?

Istina je da sam posećivao mnogo Matijinih književnih večeri i onda me je on tamo primetio, možda po visini, pa smo nekoliko puta popričali i onda smo počeli da se družimo. Tokom tog druženja on je u meni prepoznao određeni stvaralački potencijal i naterao me je da mu napišem dvadeset strana bilo čega, što sam i učinio, istina, preko volje. Kasnije, kada je pročitao tih dvadeset, pitao me je da napišem još sto, što sam i uradio, ali je trajalo dosta duže. Pročitavši sve, rekao je da misli da je to moja prva knjiga i dao mi je na poklon prvo izdanje svoje knjige proze „O međuvremenu“ koju do tada nisam čitao, a u želji da ilustruje neverovatnu sličnost te dve knjige, barem po formi, ironiji i duhovitosti.

Rukopis sam poslao Želidragu Nikčeviću, koji je tada radio kao glavni urednik u izdavačkoj kući Štampar Makarije, i on je odgovorio da bi rado štampao knjigu. Tako je napisana prva.

A o Matiji ne bih previše govorio, jer sve što kažem neće biti dovoljno, a i sve što o njemu imam da izjavim, već sam mu više puta rekao. Jednostavno, trebalo bi shvatiti da je u pitanju jedan od najvećih pesnika koje smo ikada imali. Ko još uvek nije uveren u ovo, vreme će ga uveriti.

Iza Vas su već četiri knjige i svaka od njih je veoma uspešna i zapažena. Da li na svoja dela gledate gradacijski ili svako od njih ima svoju posebnost i neuporedivo je sa ostalima?

Sve četiri knjige su iste po formi, ali recimo da se razlikuju u nijansama koje ću pokušati da istaknem vrlo površno… Naime, „Nekad, neko, negde“, moja prva knjiga, izgleda kao stovarište ideja i otvorena slavina reči koje jedan mlad čovek ima da kaže svetu i ona je čak i po strukturi dosta haotična. Prepuna je ironije i prilično je ukrašena kolumnističkim jezikom, humorom i pokušajem esejiziranja. Druga knjiga „Naše su samo reči“ neka je vrsta raskolumnjavanja i ima poglavlje sa nekoliko dužih priča, što kasnije nisam ponavljao. Treća knjiga „Narod za izdavanje“ svojevrsna je demonstracija patriotske ljubavi, duhovni iskaz mog bića i upozoravanje naroda u smislu gde grešimo i šta bi valjalo promeniti, naravno, umetnički oblikovano, ne kao neka vrsta proglasa. „Pun kofer priča“ je pokušaj da sve ono što sam radio u prethodne tri obuhvatim, ali na daleko književniji način. U pitanju su čisto književni tekstovi, prvi put svi pisani rukom i priče su uopštavane, tačnije, univerzalizovane, kako bi ljudi mogli lakše da se povežu sa njima i dožive ih kao svoje. Mislim da je upravo takav postupak i učinio da ova knjiga bude tražena.

Reklo bi se da su knjige način da izrazite i svoja duboka osećanja i neke ponorne momente, dok u kolumnama neretko uočavamo vojevanje uma i satirično pero. Šta ste više Vi: pisac ili kolumnista?

Smatram sebe prvenstveno piscem. Donekle mi se smučilo što svako koga sretnete danas u svetu književnosti neće reći da je pisac ili pesnik, ili najobuhvatnije – književnik. Kad god se neko predstavlja, on za sebe kaže da je pisac, pesnik, esejista, kritičar, novinar, kolumnista i svašta drugo. Kolumne su zgodna forma koja vam pruža priliku da direktnije, mada isključivo u datom trenutku, za razliku od književnosti čiji je doseg trajniji, utičete na ljude i komentarišete određene teme u svrhu objašnjavanja određenih procesa ljudima koji ih razumeju ili ne. Dobar su alat za upozoravanja i za slavljenja određenih uspeha, za isticanje prioriteta i ispravljanje nepravdi. Ali pre svega, kolumne pišem jer veliki broj ljudi ih čita, dakle, traže to mišljenje i stav koji iskazujem, a ujedno, kolumne su najbolji način da se ostane medijski prisutno između knjiga.

Vaše knjige su neodredivog žanra i uvek ste negde na ivici između poezije i proze. Zašto smatrate da svoj izraz ne možete pronaći u jednom „čistom“ žanru?

Nikada se nisam vezivao za žanr ni kao pisac, a ni kao čitalac. Razlog zašto su te priče žanrovski neodredive jeste moje iskustvo koje oblikujem onako kako sam ga doživeo i predstavljam ga onako kako ga osećam. To je ono što rukovodi načinom pisanja. A to što su priče kratke nije reakcija na današnje vreme i čitaoce koji pre čitaju kratku formu, već je sažetost posledica rasutosti moje pažnje. Ona me drži kratko i odmah se premešta na nešto novo, tako da nisam od onih koji mogu da ostanu dovoljno dugo zainteresovani za jednu temu a da zanemare ogroman broj drugih. To ne znači da ne bih mogao nekad da napišem i roman, već može da znači da tražim način da pomirim svoju radoznalost i formu. Što se samog definisanja moje proze tiče, čini mi se da ju je, govoreći još o prvoj knjizi, dobro definisao Želidrag Nikčević nazivajući je „lirskom ispovednom prozom“.

Zahvaljujući književnim ostvarenjima, ali i društvenoj aktivnosti, postali ste poznati i kao neko ko ističe vrednost korena i čuva najlepše reči za sve što je plemeniti simbol našeg naroda. Šta sve smatrate iskonski srpskim i onim što nikada ne smemo izgubiti da ne bismo izgubili sebe?

Iskonski srpskim smatram sve ono što nas je podiglo, sačuvalo i učinilo velikim narodom zaslužnim opstanka, a, nažalost, mogu da kažem i jednostavnije – iskonski srpskim smatram sve ono što smo izgubili.

Kakav je status knjige u današnjem vremenu i smatrate li da se ponekad i književnici „dodvoravaju“ čitaocima koji su navikli da sve bude „instant“, odnosno brzo, površno i da oduzima što manje vremena? Može li književnost danas menjati svet?

Knjiga je neuništiva, ne samo iz razloga što je jedan od najvećih izuma i dometa civilizacije već i zato što je praktična. Za čitanje vam nisu potrebni baterija, domet, internet, već čitate gde, kad i kako hoćete. Naravno da postoji dodvoravanje publici i uvek je postojalo, ali vreme učini da kao klasici ili kao knjige koje opstaju dugo budu definisani baš oni književni dometi koji su nastali direktno na izvoru, a ne na koritima i prelivima. Dakle, knjige koje su kompletne u svakom pogledu i koje su pisci pisali onako kako je to iz njih poteklo, a ne onako kako bi hteli da pišu ne bi li se dohvatili velikih tiraža i novca. Pisanje je podvižništvo, pa ako pisac nije dovoljno posvećen delu već njegovom odjeku ili isplativosti, ni on ni delo ne vrede.

Dostojevski u svojim dnevnicima govori kako uređuje književne novine koje čita trista ljudi i kako njegove knjige nisu previše čitane, pa pogledajmo njegovo delo danas. Ono je jedan od dokaza da književnost traje i da menja svet, a menjaće ga svako delo koje ima dovoljno snage za to. Uostalom, da mislim da književnost ništa ne može da promeni, ne bih ni pisao.

Bulgakov nas je naučio da „rukopisi ne gore“, ali, kada biste mogli, da li biste spalili neku svoju priču? Da li ste od onih autora koji se odrode od sopstvenih dela čim ih predaju čitaocima?

Rukopisi i te kako gore, tome nas je naučio Gogolj nastavkom „Mrtvih duša“. Međutim, one priče koje su vredne spaljivanja, nisu vredne pisanja. Mislim da se tim treba voditi, pa onda ne bih ni palio nešto što sam napisao, ne zato što garantujem da je dobro, već iz razloga što, čim je napisano, meni je bilo važno da napišem. Jedan sam od pisaca koji živi svoje priče i sve one su najuže vezane za moje iskustvo, tako da se od njih ne mogu odroditi, jer bih se tako odrodio od samog sebe.

Često se dešava da u „prvi plan“ dolaze ličnosti koje nemaju dovoljno kvaliteta, dok oni koji bi trebalo da zavređuju pažnju ostaju u senci. Za koje ličnosti iz savremenog književnog, kulturnog i društvenog života biste voleli da su istaknutiji nego što jesu?

Lica koja su istaknuta u ovom vremenu apsolutno odgovaraju vremenima koja su došla, i to je donekle prirodan proces. Postoji mnogo ljudi za koje bih voleo da im se posveti više pažnje, ali, da ne bih nabrajao, pa samim tim i izostavio nekoga, recimo da najviše pažnje zaslužuju deca sa kolikim god uspehom. Nebitno je da li su u pitanju matematički olimpijci sa medaljama ili deca koja su dala najviše koševa na nekim utakmicama nižih liga. Važno je da ih bodrimo i potrudimo se da im pružimo podstrek da oni isprave sve ono što su stariji pre njih pokvarili. Uostalom, ne postoji lepša stvar nego radovati se deci i sa decom bilo čemu i bilo kad.

Kako je izgledao susret sa čitaocima na Sajmu knjiga prethodne godine, posebno nakon perioda izolacije uzrokovanog pandemijom virusa korona? Kako osamljivanje utiče na umetnika, a kako na čoveka kao društveno biće?

Sajam je protekao, barem za mene, u sjajnoj atmosferi. Ljudi su se uželeli Sajma i knjiga, čemu svedoče stotine i hiljade ljudi koji su sa Sajma izlazili punih kesa knjiga. Za mene je bilo otkrovenje to koliko ljudi je saznalo za mene i koliko knjiga sam potpisao po hodnicima, halama i ispred njih. Nemam povratnu informaciju vezanu za to koliko ljudi čita moje knjige i koliko njih zna za mene, jer ne živim u Beogradu. Ta preterana pažnja prija, naročito na Sajmu, a van njega nje ne mora ni da ima, ne bi mi smetalo. Nekako joj je tamo mesto. Što se osamljivanja tiče, nisam prava osoba za ovo pitanje, jer po prirodi volim da se osamim svakodnevno kako bih razmišljao tokom šetnji, tako da ja samoću koristim kao vreme za stvaranje. Stoga, ni osamljivanje u doba korone mi nije teško palo. Gledao sam na taj period kao na vreme potrebno da se uželim ljudi.

Putevi su Vas vodili na različite strane, ali Čačak je mesto odakle ste ponikli i gde se uvek vraćate. Šta Čačak čini jedinstvenim i posebno značajnim iz Vašeg ugla?

Čačak je grad u kom sam rođen i u kom živi veliki broj ljudi koje volim. U pitanju je grad sa ogromnom istorijom i velikim brojem hrabrih i dobrih ljudi bez kojih taj grad ne bi ni smeo da nosi ovo ime. Čačak je grad koji ne mora nikome više da se dokazuje, već ima privilegiju da uživa u svom statusu, mirno ušuškan na ulazu u Ovčarsko-kablarsku klisuru, oivičen beskrajnim prirodnim lepotama i trudan kulturom. Nadajmo se da će kao takav i ubuduće porađati neka čuda koja drugi gradovi nemaju i da će ostati jedan od najsjajnijih dragulja u kruni srpskog naroda.

Autor: Marija Miljuš
Izvor: Čačanski Glas