Prema istinitoj priči?

Upozorenje za one koji nisu čitali roman: dalje čitate na sopstvenu odgovornost.

Na jednom potpisivanju knjige Delfin prilazi očajna čitateljka. L. je na svaki način suprotnost Delfin, spisateljici, naratorki i protagonistkinji. Ona je jedna od onih sofisticiranih i preduzimljivih žena kakva Delfin nikad nije bila. Ona, raspolućena autorka u stvaralačkoj krizi, divi se toj drugoj ženi, koja je elegantna personifikacija moderne ženske prefinjenosti. L. je pisac iz senke, ghost writer za slavne. Privučena uspehom koji je Delfin ostvarila svojom poslednjom knjigom o majci, i ona kao i svi želi delić slavne spisateljice za sebe.



Saosećajna je, ume da sluša. Sve počinje bezazleno, ona koristi prijateljstvo da se uvuče u Delfinin život da bi sprovela u delo svoju skrivenu nameru. Kako je Delfin prilično haotična u obavljanju svakodnevnih obaveza, L. preuzima na sebe te radnje ne bi li joj ostavila prostora da piše. S druge strane, L. budi kod Delfin staru naviku da dok sluša svoje prijateljice, na trenutak ulazi u tuđu kožu, postaje neko drugi. Za nju je ishod pisanja beg od sebe i zato poseže za fikcijom.

Vrlo brzo shvatamo da je L. je nešto poput ultimativnog obožavaoca, prototip čitaoca koga je privukao autorkin poslednji najličniji roman – i koja želi još, kao što je svaki čitalac željan da štrpne malo od autora, da zaviri iza papira i korica. Ona je otišla toliko daleko da se upetljala u autorkin život, sa željom da počini ultimativni čitalački zločin: natera autorku da napiše njenu priču.

Otuda ovaj roman možemo da čitamo na (najmanje) dva nivoa. Jedan je nivo događajnosti i zapleta koji bi činio sofisticirani triler na francuski način o slavnoj autorki u čiji život se infitrirala opsednuta čitateljka; a drugi je refleksija o pisanju, metanarativni tekst koji promišlja sam sebe.

Kroz razgovore o pisanju koje vode Delfin i L. mi kao čitaoci najednom se nalazimo u nukleusu nove spisateljske ideje. Delfin je prethodno napisala vrlo ličan roman o majci i sada L. očekuje da napiše nešto još ličnije, roman o paklenom procesu kroz koji autor prolazi dok piše. Delfin kaže da je želela da se vrati fikciji jer zazire od toga da polaže račune stvarnosti. Ovaj roman postavlja pitanje ima li istine u književnosti, ili samim činom pisanja nešto automatski postaje fikcija. L. smatra da pisanje možda isprva nije istina ali da mora da se vodi istinom, da se suština nalazi u nameri.

Delfin odgovara da autobiografija, pa i autofikcija kao i obična fikcija, nisu stav niti namera nego posledica pisanja. Ona govori iz pozicije namučenog pisca koji i inače secira sebe za potrebe svojih romana i poslednje što želi jeste neka veličanstvena borba za istinu. Za nju je fikcija nešto poput fasade iza koje se krije namučeni autor, i muka joj je od pretenciozne potrebe da se kaže neka tamo istina. L. kaže da svaki lik u romanu mora da odaje utisak ličnog i mora da sadrži makar delić autora.

One progovaraju iz dve radikalno drugačije ali i paradoksalne pozicije: Delfin je autorka koja se krije iza fikcije ali je ipak žrtvovala svoju majku za roman koji ju je gotovo uništio kao autora, dok je L. ghost writer koja podređuje sebe kao autora onima čije priče piše, a sve u službi pisanja. A opet, upravo ona misli da je ono autobiografsko, lično jedino i bitno. Ovde se čak citira Rolan Bart i poziva se na efekat realnog – da je to ono što autor mora da postigne tekstom koji piše. Tekst mora da se trudi da izgleda kao stvarnost, pa čak i kad je fikcija. Delfin smatra da to autora dovodi u licemernu poziciju i draža joj je fikcija koja je poštena, dok L. misli da je fikcija klopka i progovara iz pozicije čitaoca koji ponekad ljudožderski proždire autora.

Da li je L. utvara koja se izmigoljila iz teksta, proizvod jednog izmoždenog spisateljskog uma, priviđenje koje perpetuira kreativnu blokadu, ili Delfin proganjaju odgrisci iz sveta fikcije koje je ona u čedomornom postupku selekcije eleminisala? Ili je L. ravnopravan lik kao i Delfin sa kojim se autorka (Delfin de Vigan) poigrava u pokušaju da nam dočara razarajući postupak stvaranja?

Ima mnogo signala u samom tekstu koji upućuju na ovo poslednje. Između ostalog, neposredno pre nego što će se sresti sa L. Delfin kaže da ako potpiše još samo jedan roman ona će se „razdvojiti na dva dela” pući će tanka nit koja povezuje njene dve polovine. Stvaralačka kriza i preveliko eksponiranje javnosti zbog popularnosti novog romana proizvode rascep pripovedačice na dva konstitutivna i zapravo oprečna lika.

Pisac je po mišljenju L. opasan čovek, a pisanje je moć. Ako je L. glas stvaralačkog sopstva koji se okrenuo protiv nje, postavlja se pitanje o samosvesti stvaralačkog JA, o nekakom predumišljaju pisca koji ga čini opasnom personom non grata, nekoga ko je stravično proračunat.

Otuda je najsumnjivija upravo sama autorka Delfin de Vigan, koja je potpisana na koricama gde piše „Prema istinitoj priči“, koja ovakvu tezu iznosi pred nas. Ona pripoveda jednim neposrednjim, bliskim i prijemčivim govorom koji zvuči kao da dolazi iz susedne sobe, glasom koji nalikuje onom unutrašnjem kojim se sami sebi obraćamo, koji je osetljiv i kritičan, nežan i surov.

Ovakvim pripovedanjem se simulira ispovedni, pa čak i autobiografski efekat, koji je ultimativna varka jer, naravno, svaki roman je fikcija. Zato ovde možemo govoriti o autofikciji. Autorka (eksplicitni autor) plete narativ nepatvorenim direktnim pripovedanjem kojim simulira autobiografski efekat, fikcionalizuje (navodno) svoje iskustvo – ali i dalje koristi romaneskne alatke kojima stvara radnju. Ona autofikcijom gradi napetost trilera. Ovim kompleksnim (gotovo šizofrenim) postupkom ona nam ilustruje sve narativne smicalice za kojima pisac poseže, ali nas i direktno uvodi u stvaralački um i sve oprečne glasove koji ga čine.

Otuda je L. i otelovljenje pripovedačkog ja koje postavlja pred autora zahtev za žrtvovanje pisanju. Do kraja romana saznajemo da je L. pačvork Delfininog čitalačkog iskustva, spoj njenih omiljenih pisaca koji svi po malo čine njenu artificijelnu književnu ličnost. Ovo je priča o stvaranju koje je i mrcvarenje sopstva, zbog koga pisanje nalikuje trileru iza koga stoji stvaralački zločin.

Autorka teksta: Nevena Milojević