Predrag Mitrović: Muzika daje ritam borbi za život

Sve se preživljava mnogo lakše uz humor koji vas takođe uvodi u neki životni ritam. A kada svi uđemo u „harmoniju“ onda je prognoza odlična i za bolesnika i za lekara, poručuje Mitrović
 
Izdavačka kuća Laguna tokom prošlog meseca predstavila je novi roman kardiologa Predraga Mitrovića. Ličnostima, zbivanjima i atmosferi u romanu približava vas i CD sa muzikom koju takođe potpisuje autor. „Pun pansion“ prati Mitrovića, njegove kolege, tehničare, pacijente I njihovu rodbinu kroz dvadesetčetvoročasovno dežurstvo u Urgentnom centru: mračne hodnike, buku, nestrpljivu rodbinu, strah pacijenata, glad, umor, tanani instrumentarijum, komplikovane procedure kojima u život vraćaju „posetioce“... A kako kažu pacijenti poznatih i manje poznatih imena, najbolje što čoveka tamo može da snađe je upravo doktor Peđa.
 
Kažete da ste muzičar čiji je hobi medicina. Imaju li vaše noći u UC saundtrek, takt koji vas prati u magnovenjskim akcijama spasavanja života?

Moj novi roman „Pun pansion“ počeo sam takvom izjavom, baš zato što se muzikom bavim od kada sam upisao nižu muzičku školu „Mokranjac“ u drugom razredu osnovne škole (violinu), a medicinom se bavim od kada sam upisao fakultet. Dakle, monogo godina kasnije. Samim tim, u muzici sam vremenski mnogo duže nego u medicini. Ali medicina zauzima centralno mesto. I pored toga medicina nema tu eteričnu moć muzike, ona nikada ne može biti deo rokenrol stila života. Rokenrol nije samo muzički pravac, to je stil, način života. To znači da stalno morate biti u nekom ritmu, u nekom usklađenom tempu sa onim što radite, sa načinom života, sa vašim zdavljem. To je stil života koji mora biti u harmoniji, a to baš omogućava muzika. U vašem harmoničnom životu koji pokušavate da održite uplivavaju i akcije spasavanja života, tužni, veseli trenuci, situacije kada vam je potrebna maksimalna prisebnost i znanje, ali baš tada vam je i muzika potrebna. Neka melodija u vašoj podsvesti, tonovi, neke reči... One vam pomažu da sve uradite brže, skladnije, tačnije.
 
Domaća publika već zna da vi preporučujete i terapije muzikom, a uz „Pun pansion“ čitalac dobije i disk sa muzikom iz knjige. Kažite nam nešto o kompozicijama, jesu li to one koje biste preporučili kao terapiju?

Kao diskofil sa značajnim brojem nosača zvuka čija cifra prelazi 24.000, redovno pratim šta se dešava na skoro svim muzičkim scenama i u skoro svim muzičkim žanrovima. Često se srećete sa muzikom iz filmova, sa muzikom iz pozorišnih predstava, ali ja nisam uspeo da nađem muziku iz knjige, ni kod nas niti u svetu. Često dobijate muziku da slušate dok čitate knjigu, ali to nije muzika koja ima songove posvećene ličnostima i događajima iz knjige. Zbog toga sam rešio da moj novi roman oslikam i sa muzičke strane. Tu su kompozicije koje sam ja komponovao, odsvirao sve instrumente i snimio sam. To sam namerno tako uradio jer sam i knjigu pisao sam, pa je ona produkt moje misli i mog duha. Na disku se nalaze kompozicije „Urgentni centar“, „Doktor“, „Sonja“, „San urgentne noći“. To su kompozicije koje ne leče, one vas vode u ambijent i situacije koje se mogu naći u knjizi.
 
A šta leči muzika grupe „Šablon“ u kojoj svirate bas?

Moje stalno pominjanje muzike ima koren u tome što sam ja od osnovne škole zaista u njoj svom svojom dušom i telom. Prvi rok bend imao sam u šestom razredu osnovne, što sam morao da krijem od roditelja. A onda se muzička priča, pored umetničke muzike i violine, nastavila i u alternativnom pravcu. Sada su iza mene hiljade sati provedenih u studiju, na koncertima, turnejama, promocijama. Grupa „Šablon“ je nastala početkom devedesetih godina, kada sam je osnovao sa mojim drugom, a sada i kumom Aleksandrom Delićem. Sviram bas gitaru i do sada imamo četiri zvanična izdanja, kao i tri kompilacije. Nalazimo se i u svim enciklopedijama domaće rok i pop muzike. Muzika grupe „Šablon“ više edukuje nego što leči. Naravno, na nekoga će delovati i lekovito, ali slušajući reči pesama krenućete od buntovnih tekstova u smilsu „osvojiću svet“ koji odgovaraju mladalačkom stanju, ali kako vreme prolazi i stičete životno iskustvo, shvatate da nije sve crno-belo i onda vremenom imate dosta novih stvari da kažete muzikom, što se i vidi, odnosno čuje u muzici grupe.
 
Osnivač ste festivala i časopisa „Muzika Klasika„, vaš osnovni poziv je iscrpljujuć i odgovoran po sebi, ima u vašem srcu i danu vremena i za bend, porodicu... Kako, kada sve postižete?

Vreme provedeno u bolnici vas iscrpljuje, ali kada izađete, onda pokušavate da se odmorite, reparirate. Neko spava, neko peca. Ja utonem u svet muzike ili svet pisanja i time se potpuno isključim iz stvarnosti. Tada se bavim drugom problematikom, pre svega kreatvnom i na taj način se odmaram. Možda ne fizički, ali sigurno psihički.
 
Koliko je vrcavi komentator Peđa iz romana, dr Mitrović sa kojm razgovaramo sada i imaju li pacijenti, a pogotovo njihova rodbina, smisla za humor u hodnicima koronarne jedinice?

Smeh, humor, šala leče ništa manje od muzike. Pokušavam da sve sa čime se srećem u bolnici gledam sa vedrije strane života. I kada deluje da je došao kraj, često nije tako. Zato smeh, šala sa bolesnicima, kao i sa njihovom familijom direktno leče i bolesnike ali i njihovu okolinu. Pa i vas, lično. Sve se preživljava mnogo lakše uz humor koji vas takođe uvodi u neki životni ritam, slično kao i muzika. A kada svi uđemo u „harmoniju“ onda je prognoza odlična i za bolesnika i za lekara.
 
Žicama, sondama, skenerima... dođete do srca naših srca. Šta ste tamo našli?

Tamo sam našao život. Tamo sam našao svih sedam patuljaka koji rade da bi se naše srce kretalo. Video sam i Eks-mena, i Đepeta. Svi su tamo i zato živimo. U tom organu od 800 grama oseća se, vidi čitav naš život, jer je srce uvek bilo uz nas.
 
U razmaku od samo nekoliko trenutaka ista osoba vas gleda sa dubokim prezirom i krivi za sve što u njihovom životu ne valja, a sekund kasnije kao da ste Bog. Kako čovek u takvim situacijama ostaje uzemljen, ali i samouveren?

Takva emocionalna komunikacija sa bolesnicima je neizbežna. Ali to vam je kao ping-pong. Loptica leti preko stola i ne sme da padne. Ako padne onda ste u problemu ili vi, ili bolesnik. Zato je jako bitno da stalno budete utrenirani, jer loptica nikada ne sme pasti. Zato morate biti i samouverni i spretni, pre svega.
 
Ne promiče ni taj kiseli osmeh dok govorite o svim manjkavostima zgrade i sistema u kojem vodite bitke za živote pacijenata, ali ni očigledna ljubav prema svim slabostima. Šta vas čuva da ne izgubite sopstvene konce?

Dobar fudbaler igra odlično i na Vembliju, kao i u Ivanjici. Ne smeta mu kvalitet trave. Tako je i sa bolnicom i uslovima rada. Ako znate šta radite, igrate dobro svuda. Naravno da je lakše ako su uslovi bolji, bolnica opremljenija, ali često i starije varijante prijaju. Ja sam čak i pristalica antikviteta.
 
Koji vas je susret sa pacijentom promenio i kao lekara i kao čoveka?

Taj susret je onaj susret koji menja sve, ne samo lekare. To je susret sa smrću, trenutak kada vam umre prvi bolesnik. U tom trenutku shvatate da se jedan život završio, da je prestala jedna trka za znanjem, porodicom, uspehom, slavom, novcem. Sve prestaje, sve nestaje i tek onda shvatate koliko postoji stvari u životu koje nisu bitne i koje u sekundi nestaju. Onda počinje i vaša promena kao čoveka. Počinjete da se ispitujete šta vam je to bitno, a šta ne. Možda je to jedina prilika da postanete stvarno odrastao čovek.
 
Šta vas na tom pozivu umori do srži, ukrade, makar na trenutak, veru da sva vaša žrtva i nespavanje vrede nešto?

Na žalost, to su uglavnom paramedicinske pojave. Veliki broj novoprimljenih bolesnika, nedostatak bolesničkih kreveta, respiratora, komunikacija sa drugim odeljenjima, dijagnostičkim kabinetima. To se sve može ispraviti, ali ide sporo.
 
Razgovarala: Aleksandra Malušev
Izvor: Borba