Predrag Ličina: Lakše mi je da pišem o depresivnim i teškim temama kroz šalu

U novoj knjizi novela Predraga Ličine „Bljuzga u podne“, u izdanju beogradske Lagune, prepoznaje se rukopis ovog proslavljenog autora filma „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“, koji jezikom distopije progovara o našoj stvarnosti. Dok se čitalac grohotom smeje sižeu u kojem je najveći hrvatski golman svih vremena Luka Vidović, u stvari operisana žena koja je shvatila da će jedino tako unovčiti svoju supermoć predviđanja budućnosti od samo tri sekunde, kroz humor ostalih se provlače teme nacionalizama našeg regiona, uništenja ekologije od prebogate manjine, problem lažnih vesti, svojatanja zajedničkog nam jezika, dehumanizacije kroz jeziva zombi bića...

Da li vam, kao autoru distopija, od početka ove godine novog virusa, govore da ste predvideli neke stvari? Zbog čega vam je blizak ovaj žanr snažne simbolike?

Imao sam tu sreću u nesreći da je „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“ krenuo u emitovanje na HBO-u i Sinemaksu baš s prvim danima korone. Tokom aprila bio je drugi najgledaniji film na HBO-u Adrija, odmah iza „Kralja lavova“. Ne moram vam ni spominjati koliko sam često bio optuživan i proganjan da sam namerno ubacio virus u svet, samo zato da bi film bio više gledan. Često sam se pitao zašto volim distopiju, i na filmu i u književnosti, ali nikada nisam pronašao neki konkretan odgovor. Pretpostavljam da je reč o tome da je meni dobro, dok junaci u „Danu Trifida“ ili u „Farenhajtu 451“ moraju prilično da se pomuče da bi preživeli. Valjda se i tešim kad sam nesrećan i depresivan, jer vidim koliko je nekima mnogo, mnogo gore.

Da li se teme nekih ostvarenja iz oblasti fantastike i horora konstantno ostvaruju, naročito one koje govore o bolestima i zagađenjima?

Deo žanra naučne fantastike leži na teoretskim pretpostavkama napretka tehnologije u budućnosti. Jedan od prvih žanrovskih filmova uopšte bio je „Put na Mesec“ iz 1902. godine. Tada se ovo delo činilo kao „naučna fantastika“, ali samo 67 godina kasnije ljudi su zaista sleteli na Mesec. Kod boleština i zagađenja budućnost je čak i lakše predvideti u smislu da će se brže ostvariti. Tome upravo i svedočimo, srećom ne na toliko apokaliptičan način kao u filmovima i knjigama – ljudi se još uvek ne pretvaraju u zombije i ne ubija ih udisanje svežeg vazduha, ali nikad se ne zna! Ja sam spreman na sve opcije i nadam se da će mi iskustvo iz apokaliptičnih i distopijskih romana i filmova pomoći kad dođu takvi dani.

Za razliku na primer od „Sluškinjine priče“ ili „Čoveka u visokom dvorcu“, koji nam ukazuju na istoriju i prisutnost totalitarizma tako da se naježimo, draž vaših distopija je i u urnebesnom humoru i britkoj satiri. Zašto vam je važno da se smejete dok mislite o važnim temama naših društava?

Pretpostavljam da je to jače od mene. Jednom sam pokušao da napišem ozbiljan film. Glavni junaci su ozbiljno razgovarali o korupciji u njihovom gradu, a onda je već na drugoj strani pala atomska bomba na grad i priča je krenula u potpuno drugom pravcu. Možda mi je lakše da pišem o depresivnim i teškim temama kroz šalu i pošalicu. Time se zapravo lečim od svakodnevnih neuništivih gluposti. Pokušavam težak život da pretvorim u lagan.

Kritike za film „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“ bile su odlične. Kakve su, međutim, bile „političke“ reakcije javnosti u „našem regionu“?

Region ga je prilično dobro prihvatio, upravo iz razloga jer su prepoznali svakodnevne gluposti prikazane na drugačiji način od nekog uobičajenog standarda. Najgore reaguju Hrvatine i Srbende, jer nije red da se dira u svetinje dva najvažnija naroda na planeti, mada većina najžešćih kritičara film nije ni pogledala.

Mislite li da „oni koji su nam sve ovo uradili“ i „i dalje nam rade“ shvataju umetnost, humor i život, ili se samo „prave“?

Mislim da ne shvataju ništa, jer nam sve to rade slučajno. U najboljoj verziji oni su programirani roboti, odnosno igračka nekog ultra bogatog lika koji s njima ubija dosadu.

Kako nastaju „bljuzge“ u našoj stvarnosti, a zatim u vašoj umetnosti proze i filma?

Meni je istovremeno i najlakše i najteže na svetu. Inspiracija mi prilično lagano dolazi – dovoljno je samo da otvorite novine i pročitate nekoliko istinitih naslova. Međutim, ti naslovi često znaju da budu satiričniji od bilo čega što bi čovek izmislio, pa mi je tada najteže. Potrebno je samo prisetiti se neverovatnih avantura bivše hrvatske predsednice – svaki dan evo nje na internetima ili peva po zabavama i kojekakvim proslavama, ili vozi trajekt, ili se u pozorištu nakloni publici zajedno s baletskim ansamblom. Pa ti smisli nešto bizarnije! Najviše volim da se smejem na račun naša dva najmnogobrojnija naroda kojih zajedno ima kao pola Pekinga, a uvereni su da su najbitniji na svetu. Uvek kad Ameri, Rusi i Kinezi dogovaraju neke akcije, prvo se za mišljenje pitaju Srbi i Hrvati, pa se tek onda donose odluke.



U pripoveci koja parodira Handkeov „Golmanov strah od penala“ najveći hrvatski golman Luka Vidović u stvari je operisana žena, što najviše porazi dokumentaristu koji o njemu snima film. Koliki problem sa stvarnošću i lažnim vestima, pored novinara, danas imaju i dokumentaristi, koji žele da stvaraju autentične, stvarne, priče?

Baš sam o tome govorio kad sam konstatovao da mi je teško, jer je više teško razlikovati satiru od stvarnosti i laž od istine. Kako idu dani, tako je stvarnost sve bizarnija, međutim neverovatna je činjenica koliko se čovek lako privikne na to. Evo, ja sam se potpuno privikao da gledam na televizoru fudbalske utakmice bez publike. Kad se publika vrati na stadione, verovatno ću se isto tako brzo priviknuti i na njih. Koliko smo se svi već navikli na ovu boleštinu mislim da ne treba ni spominjati.

Neke od vaših pripovedaka mogu da podsete na viceve o vojniku koji posle pitanja o tome šta se novo dešava u starom kraju, dobija odgovor da nema ničeg novog, i uz „ali“, i pola sata nizanja tragičnih stvari, saznaje da se sve u stvari raspalo. Od čega polazite kada smišljate priče neočekivanih i apsurdnih ishoda, da li od nekih viceva, slika, životnih situacija?

Većinom polazim od realnih životnih situacija u koje onda ubacujem naučnu fantastiku i horor, ali – uvek postoji to „ali“ – onda žanrovske elemente provlačim kroz satiru, za koju mi inspiracije ne nedostaje. Okej, priznajem, malo mi ipak nedostaje otkada Kolinda više nije predsednica. Ali, vratiće se ona snažnija i smešnija nego ikad!

Hoće li od „Bljuzge“ nastati film, omnibus?

Nekako sumnjam u to. Pišem te novele upravo zato što ne mogu da ih snimim, jer su produkcijski zahtevne za naše skromne kinematografije. Divno je kako kad pišeš možeš glavnog junaka besplatno da pošalješ u London ili na Tahiti, možeš „snimati“ pod morem koliko god želiš, ili se voziti u letećem automobilu.

Na čemu sada radite, koji je vaš „novi projekat“?

Pripremam igrani film, spin-of prethodnog filma koji se zove „Hrvojka Horvat u vrtlogu totalne perspektive“. To je priča o superheroini koja ima moć putovanja kroz vreme i pokušava da se iz 2061. godine teleportuje u prošlost kako bi spasila Hrvatsku od okupacije vanzemaljaca. Film će biti snimljen u boji!

Razgovarala: Marina Vulićević
Izvor: Politika