Povodom španskog izdanja romana „Bonavia‟ Dragana Velikića

Piše Mersedes Monmani, objavljeno povodom španskog izdanja romana Bonavia Dragana Velikića u prevodu Luise Fernande Garido i Tihomira Pišteleka kod izdavača „Impedimenta‟ iz Madrida.
 
„Život ima smisla‟", kaže se u romanu Bonavia Dragana Velikića, „kada se sve ono proživljeno jednom poveže i ispuni skrivenim značenjima‟. Beznačajni detalji, neočekivane odluke jednih i drugih, tu i tamo ulovljene rečenice, „da se ništa ne propusti‟. Život na kraju postaje roman u kome, naposletku, nema nedoslednosti. Sve je povezano, a često se to ne zna. Autor još jednog odličnog romana, ranije prevedenog na španski, pod nazivom Danteov trg, Dragan Velikić, trenutno je najznačajniji srpski pisac, a ujedno i najprevođeniji na strane jezike, uz podjednako veličanstvenog Gorana Petrovića. Reč je o književnosti koja je u prošlom veku imala dva genija međunarodnih dimenzija koji su je predvodili, Ivu Andrića i Danila Kiša.

Rođen u Beogradu 1953. godine, bivši ambasador Srbije u Austriji, u vreme kada je nastupila demokratija, saradnik brojnih publikacija u svojoj zemlji, Dragan Velikić je odrastao u Puli, u Istri, u blizini Trsta, na kosmopolitskoj raskrsnici, u „pomorskom Sibiru‟ kako je taj grad definisao Džejms Džojs u vreme dok je boravio tamo, što je tema Velikićevog romana Via Pula (1988). Jedan je od trenutno najnagrađivanijih autora u Srbiji.

S pravom Klaudio Magris navodi da Velikićevi romani i eseji odražavaju sa posebnim „poetskim intenzitetom‟ tu „često bolesnu‟ multikulturalnu atmosferu one srednjoevropske zone kojoj ovaj pisac „duhovno pripada‟. Čitalac koji se približi ovom sjajnom srednjoevropskom pačvorku koji predstavlja Bonavia, u kom se neprestano prepliću putovanja i prodiranja raznih likova iz jednog u drugi evropski grad – Beograd, Budimpešta, Beč, ili predivna hrvatska Rijeka koja je do kraja Drugog svetskog rata bila italijanska Fiume – doživljava neku vrstu porodičnog ambijenta, neprestani tajni dijalog, od prošlosti do sadašnjosti, sa duhovima ili stvarnim bićima, koji počinje iznenada i na bilo kom mestu „kao tajni vremenski balon‟.

Radi se o jednom krugu, gotovo po krvnom srodstvu, koji oblikuje jednu poznatu porodičnu mrežu, koja nije samo geografska, već je sačinjena od životnog iskustva. Već od prve stranice čitalac ima utisak da je Velikić danas najbolji i najsposobniji naslednik one velike književnosti – Muzila, Broha, Tomasa Mana, Jozefa Rota, Cvajga – koja je godinama, iz samog srca Evrope, intelektualno i umetnički dominirala u svojoj epohi. Književnost koja je, naoružana ironijom, spajala filozofske refleksije, malaksalost jedne epohe, oštro psihološko prodiranje i česte kulturne tragove. A ti tragovi su obuhvatali podjednako istorijske potrese, kao i teskobe i traženja njihovih protagonista.

Neka vrsta srednjoevropskog pedigrea, „porekla koje se širi na razne zemlje bivše imperije‟, koje i dalje stvara divljenje u bečkim krugovima: „Preporučivo je da porodično stablo ima bujnu krošnju. Vlasnik nekretnina, advokat, lekar, posebno umetnik, veći je i značajniji ukoliko mu poreklo zahvata široku teritoriju. Barem jedna baba da je došla iz Odese, a pradeda bio trgovac u Trstu ili Segedinu. Obavezno u drugom prezimenu, koje se crticom prikači na prvo, sugerisati italijansko, slavensko, jevrejsko ili makar jermensko poreklo‟.

Bonavia bi mogla da bude portret melanholije, negde pun teskobe, ali i vitalnog impulsa koji tera i jedne i druge, iz te određene generacije bivših Jugoslovena, da se ponovo pronađu i da nastave da drže sudbinu u svojom rukama. Neki od njih su odlučili da nastave da žive u svom mestu porekla, u Beogradu; drugi su odlučili da preduzmu uspešne poslove u nekada glavnom gradu Austrougarske imperije, u Beču, što ih je sve objedinilo u dalekoj prošlosti; a neki treći, na kraju, izabrali su da se „izgube‟ na svetskim putevima. U ovom slučaju se emigrira, preko redovnog i uobičajenog „odliva mozgova‟, na američke univerzitete.

„Svi smo mi isti‟, tužno u sebi kaže jedan od ovih likova romana Bonavia, koji predstavlja portret čitave jedne generacije. „Tako su mislili oni koji su šezdesetih godina odrastali na beogradskom asfaltu. I svuda širom te zemlje koja više ne postoji. U primorskim gradovima i brdovitim zaleđima, po kotlinama Bosne, na idiličnim proplancima Slovenije, po pospanim vojvođanskim varošicama. Zar je moguće da su bili toliko opako različiti? Kakva je to genetika izlegla stvorove koji će dve-tri decenije kasnije da se gledaju preko nišana, da se mrze i ubijaju? Kakvi su to zaostali računi došli na naplatu? Čije su to kaucije? Čija je to prošlost? Selektori pamćenja uredno su vodili knjigovodstvo. Svaki događaj ima svoje naličje. Moćna niska se može složiti od ličnih neuspeha i animoziteta upisanih u partiture istorije.‟

Kako bi se govorilo o nomadskim likovima, često gostima hotela, roman Bonavia ima simboličan naziv istoimenog legendarnog hotela u Rijeci, hotela gde su se, kao što je objasnio autor knjige u završnom autobiografskom poglavlju, njegovi roditelji sastajali i gde je počela njegova lična priča. U središtu ovih različitih puteva i životnih raskrsnica jesu dve prijateljice, Kristina i Marija, koje su nakon završenih studija u Beogradu, grubo razdvojene.

Kristina je otišla da radi kao istraživač na jednom američkom univerzitetu. Racionalna i veoma stroga prema sebi, ona neće oklevati da „raskine sa hipotekama iz prošlosti‟, da sa sebe otrese „evropsku prašinu, te stare i bolesne Evrope‟. Čak će oduzeti sebi mogućnost povratka, postepeno raskidajući sve emotivne veze koje je ostavila za sobom. Kao nostalgični povratak u prošlost, i u svoje poreklo, koje ne uspeva da u potpunosti zakopa, jednom mesečno odlazi u kafe „Trieste‟, u svoj „tajni hram‟ u zalivu San Franciska, kako bi se ponovo srela, preko kompjutera, sa „svim onim što je bio njen život‟. Ono što je bio njen život jeste, pre svega, ljubav koju nije uspela da zaboravi sve to vreme, ljubav sa velikim pesnikom iz Zemuna, Rašom Livadom. Raša, koji je uporno tvrdio da „pisac nema šta da traži izvan prostora vlastitog jezika‟, i koji je odbijao da putuje, savršeno otelotvoruje „duh mesta‟ koje je napušteno.

Tu je „bonvivan‟ i nemirni Don Žuan – Miljan, koji nakon rada na austrijskoj železnici osniva uspešni restoran u Beču, ostavljajući novorođenog sina Marka u Beogradu, da ga čuvaju njegova sestra i zet. Nešto što je kasnije, ponavljajući sudbinu, učinio i Marko sa svojim sinom Sinišom, o kome vodi računa njegov deda, loš otac u mladosti koji se sada popravlja u starosti. S druge strane, Marijin partner Marko, izmislio je profesiju kako ne bi prestao da se kreće i kako bi sakrio frustracije da bude pravi pisac.

Marko je autor turističkih vodiča o Istočnoj Evropi u kojima daje praktične savete putnicima „kako bi izbegli neprijatnosti‟ u području koje ima svoje specifičnosti i kodove. Skoro patološki detaljan beležnik svega što ga okružuje, možda je upravo taj perfekcionista Marko onaj koji najbolje predstavlja duh jedne „drevne tradicije‟. Duh imperije koja je „nudila utehu‟ i lažno štitila mnoge. Poseban duh „rigidne habzburške birokratije‟ koja je svoje građane hranila amalgamom „od strahova i briga, od potrebe da vlada red i simetrija, da se svakodnevni rituali prihvate kao koordinate bez kojih bi egzistencija potonula u haos‟.

Korak po korak, račvanjem na uzbudljiv način, Bonavia predstavlja sjajno putovanje, preko brojnih pipaka i lavirinta, a naslednik je velike dunavske književnosti. Putovanje sa simboličnim centrom u Beču, koji će na kraju sve obuhvatiti i podsetiti, još jednom, da, čak i kad se daleko pobegne da bi se izbrisao trag zajedničke prošlosti, bežanje uvek vodi, iznova i opet, misteriozno, u mesto odakle se krenulo.
 
Prevod sa španskog: Ana Milutinović
Tekst objavljen u kulturnom dodatku španskog dnevnog lista ABC, 1. jula 2017.
Izvor: nedeljnik.rs