Posle smrti Davida Albaharija: Nedovršeni razgovori sa najstarijim prijateljem

Mogu li danas da pomislim na nešto a da to nije vezano za Davida? Mogu li danas da opažam nešto a da u tome nije prisutan i David? Da osetim bol, tugu, ali i radost i sreću, mogu samo još ako dolaze iz Davidove sobe. Ukazuje mi se, evo, kao najjasnija slika; ne samo zato što sam u njoj boravio tek pre nekoliko sedmica.



David Albahari je do danas bio i ostao moj poslednji prijatelj koji me je pratio otkako znam za sebe. A počeli smo u Osnovnoj školi „Svetozar Miletić“ u Zemunu, 1954. I nikada se otada nismo razdvajali. Ni mentalno, ni fizički. Nikada nismo bili posvađani; nikada nismo jedan na drugog podizali ton; uvek smo ostajali uviđavni jedan prema drugom; a opet i te kako intimni, iskreni, otvoreno pokazujući svoje doživljaje sebe pojedinačno, nas zajedno, i sveta oko nas. A ovaj se svih naših godina i te kako menjao: čas vratolomno brzo, čas usporeno, čas tiho, meko, pa dosadno, pa gromoglasno, tvrdo, oštro, a i te kako i bolno. Mi smo pak ostajali jedan prema drugom nepromenjeni. Pratili smo se sa najmanje udaljenosti. A, opet, uvek bejasmo u stanju da jedan drugoga sagledamo i sa distance, pa i kritičkim okom, i poverljivo, i pouzdano, i strogo, i odmereno. Onako kako to biva među najbližim prijateljima.

Odlično znam danas šta mi je David Albahari u životu značio: u vreme osnovnog školovanja divio sam se Davidovoj veštini u baratanju loptom i preciznim šutevima sa levog krila, igrajući zajedno, često i jedan protiv drugog, rukomet. U gimnazijskim danima smo pratili jedan drugog sa nastave kući, jer živeli smo u komšiluku; neumorno smo usput pričali viceve; često i ponavljajući jedne iste, samo da bismo produžili užitak zajedničkog pešačenja, razgovaranja, druženja.

U vreme studiranja, kada smo počeli otvoreno da razgovaramo o pisanju i čitanju, David je bio prvi koji mi je pričao o svojim literarnim „iskustvima“. Ubrzo, kada smo već književno stasavali, bio je David i prvi koji mi je otvoreno rekao, „daj, piši prozu, piši priče“ (pisao sam pre toga poeziju). I moji prvi prozni tekstovi nastali su baš po želji, nalozima, pa i pod uticajem mog najstarijeg drugara.

Još kasnije, u vreme Davidovog urednikovanja u časopisima Književna reč i Pismo, bili smo On, Raša (Livada) i ja, zamišljao sam to tako, začarani, ali i te kako konkretni, književni trougao na prostoru između Ulica Augusta Cesarca (moja ulica), 22. oktobra (Rašina ulica) i Karađorđevog trga (Davidovo stanište). I zajednički smo maštali da se iz tog gnezda ispili „nešto značajno“ za Zemun, prostor koji nam je uvek ostao „grad za sebe“, nikada pod pretnjom da će se „utopiti u nešto drugo“ i „nestati“. (Siguran sam da smo tome nešto i doprineli.)
 
Sada, dakle, znam da nikada i ne bih bio ovakav u pisanju i čitanju da nije pored mene bilo Davida Albaharija: ne samo prisnog prijatelja nego i najiskrenijeg, najnesebičnijeg i najvisprenijeg savetodavca u trenucima svih mojih dilema, kriza, pa i očaja, u životu/pisanju.

Ne poznajem mnogo njih koji su u tolikoj meri bili u stanju da jednim pogledom procene tvoje objektivno stanje stvari, da sagledaju istinu oko tebe, i da te odmah upute na nepogrešiv put. David je bio jedan od njih. Umeo je da ćuti i sluša i gleda. Umeo je da se uživi u tvoja osećanja, da pronikne u tvoje doživljaje. Umeo je da voli tvoje Napisano. Da čita, da razgovara, da te sasluša i da ćuti pored tebe, podsticajno čekajući tvoje oglašavanje, konačno i da kaže o tebi sve šta misli. I ne znam ko je o meni i javno rekao toliko mnogo, kao David Albahari.

I ako danas uopšte i smem da govorim o sreći, ona proizlazi iz onih zajedničkih nastupa sa Davidom: počevši od davnog u KCSG, davne 1989, razgovora o Handkeovim knjigama u mom prevodu, preko predstavljanja moje knjige „Strah od emigracije“ u Delfima, 2010, pa knjige „Kafana“ u Parobrodu, 2016. i tako dalje. Dakle, sve je između Davida i mene išlo jednostavno, prirodno, prisno, jasno, i logično. I morali smo da se udružimo i pišemo zajedno.
 
Ne zaboravljam naše stidljivo ušunjavanje među mlade ljubitelje rege muzike, na koncertu u Kelnu, posle kojeg smo najspontanije napisali našu prvu zajedničku knjigu – „Knjigu o muzici“. Ne zaboravljam Davidov hrabri nastup u KCSG, da primi zajedničku nagradu nama za nefikcijsku knjigu, „Knjigu o fotografiji“.

Ali najupečatljivije i danas najpotresnije su mi Davidove reči iskazane pre nepunih godinu dana: „Pisaćemo i treću knjigu zajedno – ‘Knjigu o filmu’.“ „Da!“, rekao sam. I, evo, pišemo je; upravo nastavljamo našu stvar; ne prestajemo započeto! Jer kraja u životu pisanja nema! Život knjige ne prestaje! Nikada! Čak ni kad fizički više ne postojimo. Upravo tada! Konačno, Napisano prevazilazi svaku fizikaliju, zar ne?

Nastaviće se...

Dakle, evo, kako će izgledati naša, Davidova i moja, treća zajednička – „Knjiga o filmu“. Počeće, dakle, ovako:
 

Sve je počelo davno; ili, evo, počinje ovde i sada. Biće da se desilo posle jedne od mnogobrojih projekcija filmova u Jugoslovenskoj kinoteci u Kosovskoj ulici u Beogradu... U to vreme smo se pripremali za „našu revoluciju“. Dakle, išli smo, pripremajući se, i u bioskop... (negde je o tome već i pisalo): „U nameri da revolucionarno izvedemo predstavu baleta Labudovo jezero Petra Iljiča Čajkovskog, zadesili smo se tih dana i u dvorani bioskopa „Odeon“, u ulici Narodnog fronta, odmah iznad Voznesenjske crkve, samo stotinak metara od Studentskog kulturnog centra. Bilo je rano popodne. U gradu: nesnosna vrućina. Da li pod dejstvom narkotika – jer u nizu obilazaka kulturnih manifestacija u gradu, studirajući izvođenja ovog velelepnog dela (Labudovo jezero), izlazili smo iz našeg stana smatrajući da samo maksimalno usredsređeno možemo potvrditi to nama tako značajno verovanje u sebe – kretali smo se sporo pustim ulicama, uistinu kao revolveraši u onom legendarnom primicanju naselju kopača zlata, da li u filmu Divlja horda?, ili u filmu Veličanstvenih sedmorica, ili... <...>
 
Sećam se jednog popodneva, već dugo godina kasnije: David i ja: izašli u šetnju ulicama Zemuna. Bilo je to već podosta u fazi Davidove i moje emigracije. Obojica smo u isto vreme bili u poseti našem gradu. I šetali smo se i kao „bivši Zemunci”. Zašto mi je David sve vreme delovao kao vodič koji, eto, „svome gostu iz inostranstva“ pokazuje znamenitosti svoga grada, premda su to pre bila najskurilnija mesta, na koja nismo zalazili ni kao najorijentisaniji Zemunci, najupućeniji u sve tajne mesta u kome smo živeli u detinjstvu? Davida sam tada doživeo i kao protagonistu u filmu Strategija pauka Bernarda Bertolučija, u onim upečatljivim scenama obilaska mesta u koje se vraća neko posle više godina izgnanstva i odsustvovanja. Video sam na licu drugara iz detinjstva i pogled čežnje za zavičajem, ali i radoznalosti „stranca“, ujedno žala za prošlošću za koju je David možda i više od mene znao da je nepovratna.
 
U jednom trenutku sam Davida doživeo i kao Henrija Fondu u filmu Bilo jednom na Divljem zapadu (Serđa Leonea), u trenutku ispljuvavanja prežvakanog klupka duvana, Davida koji ne samo da „nikada u životu nije napolju pljunuo“ (govorila je naša komšinica Đurđa Fakin), nego nikada nije ni pušio (sem dobre trave, obojica), a kamoli žvakao duvan. Dakle, i toga dana ređale su se slike našeg grada kao u nekom filmu, davno viđenom u jednom od naših „zemunskih“ bioskopa, „Central“, „Jedinstvo“ i „Sloboda“. Do ovog poslednjeg dovela nas je posle dužeg skitanja i naša čarobna šetnja zemunskim ulicama i sokacima. Stigli smo zapravo samo do zgrade bivšeg „hrama pokretnih slika“, kako se to u zemlji u koju sam ja emigrirao govorilo; Davidovi novi zemljaci govorili su za bioskopske dvorane drugačije, na primer „Empire of light“. <.....>
 
Sada, u našem „carstvu svetlosti“, ili našem „hramu pokretnih slika“, nije više bilo nikakvog bioskopa; umesto njega veliki buvljak. Neko vreme tumaramo između regala sa okačenim vetrovkama, iznošenim kaputima, demodiranim odelima, isfronclanim kravatama, izbušenim kišobranima. Stajali smo nekoliko trenutaka na mestu odakle sam svojevremeno iz prvog reda lože gledao film Ešnapurski tigar Frica Langa. David je stajao između regala sa ishabanim, navodno, ali i dalje ispravnim pumpama za bicikl, baš tamo odakle je svojevremeno gledao film Neki to vole vruće Bilija Vajldera. Napolju, na izlazu iz bivšeg bioskopa dočekala nas je lično Merilin, zapravo njena slika u koloru, „odlično naslikana“ (rekao sam), na zidu između bivše bioskopske kase (sada je to prazna, prljava, jedva uočljiva kabina) i ulaza u bivšu bioskopsku dvoranu (vrata su uvek širom otvorena, jedino što ih povezuje sa prošlošću jeste mrak u koji vode direktno). Merilinka je naslikana u lascivnom stavu, napućenih usana, nasmejana. To je i danas dobro poznata (iz štampe, magazina, revija, časopisa) poza glumice, sa zadignutim krajevima lepršave lake letnje haljine, nad jakim kovitlacom vazdušne struje koja šišti iz šahta na trotoaru.
 
„Nikada nisam bio u Njujorku, Čikagu, Frisku, Los Anđelesu ili Detroitu“, kažem Davidu. „Doživeo sam ih samo na filmu“, pomišljam, „a zamišljao sam takve šahtove kao neku vrstu negativa tamošnjeg života“, mislih dalje. O šahtovima u američkim gradovima priča mi David. „Uglavnom ih vidiš na kraju ulice, podižu se kao isparenja svakodnevnog života“, kaže David (ili mi je o tome pisao u jednom pismu). Setio sam se Handkeove knjige „Spori povratak kući“, i opisa jednog šahta nasred kolovoza. Setio sam se filma Magla Džona Karpentera. Setio sam se filma Betonska džungla Džona Hjustona. I u filmu Alfreda Hičkoka Marni ima jedna scena i u njoj ulica sa sličnim šahtom. Osetio sam jezu. David mi je, upitavši me da li sam dobro, ponudio papirnu maramicu. Znoj je u graškama probijao iz čela i slivao se niz obrve i nos. Osetio se miris isparenja u jednoj kuhinji u filmu Kradljivci bicikla Lukina Viskontija. Zašto sam se u tom trenutku osetio kao Irena Papas u filmu Aleksis Zorbas Mihalisa Kakojanisa? David je, za trenutak, ugledao sebe „kao Vivijen Li u filmu Prohujalo sa vihorom Viktora Fleminga“, rekao je.
 
Na uglu Dubrovačke i Glavne ulice neko je nekoga upitao: „Ideš li često u bioskop?“ Pogledao sam na drugu stranu Glavne ulice u pravcu ulaza u nekadašnji bioskop „Jedinstvo“. „Bio je to moj najomiljeniji kino“, rekao sam (setivši se svoje strine koja je tu radila na kasi, „prodavala je ulaznice“). „Voleo sam baštu bioskopa 'Jedinstvo'“, rekao je David. „Moj bioskop je ipak bila dvorana Doma JRV“, nastavio je. „Da li sam tamo, u bašti kafane pored bioskopske dvorane, prvi put osetio miris roštilja?“, rekao sam. „Nije li tu preko puta bio i onaj fotograf koji te je fotografisao u mornarskom odelu?“, rekao je David. „Preko puta njega stanovao je izvesni Stojan Svilarić“, rekao sam. „Preko puta njega nalazio se samostan časnih sestara“, rekao je David. „Kao u filmu Sever Severozapad Alfreda Hičkoka“, pomislio sam, a rekao sam „prodavale su najlepše ruže“, „kao u filmu Slatka Irma, u sekvencama ulice gde se nalazio burdelj“, pomislio sam; a rekao sam: „kad god prođem ispod prozora kuće u kojoj su stanovali Oskar i Nađa, zastidim se već i samog sećanja na njen vlažni, vreli poljubac u senci kestenovog drveta ispred ulaza u sinagogu. „Nije li to bilo kao u filmu Ozloglašena?“, rekao je David i razvukao usne u široki osmeh, „kao Bert Lankester u filmu Obračun kod O. K. Korala“, pomislio sam, a David, kao da mi je čitao misli, samo je kratko dodao „Džon Stardžes“. <...>
 
Podne je. „Tačno u podne“, pomislio sam, misleći na film Freda Zinemana. Vučem noge po razlokanom asfaltu trotoara (kao Džon Vejn u filmu El Dorado, pomišljam). „Hauarda Hoksa“, ulazi mi u misli David. On hoda kao Robert Mičam u istom filmu, pomišljam i to odmah kažem Davidu koji samo kratko izgovara „Da, da, nezaobilazni Hauard Hoks“. Onda i kraća razmena reči o mojoj „ljubavnoj vezi“ sa Nađom. „Da li je njen poljubac bio topao?“ „Smejala se histerično.“ „Stezao sam je oko struka.“ „I jesmo se poljubili, ali kao i da nismo.“ „Imala je crvenu kosu, zar ne?“ I, sve vreme, paralelno svemu, nikako nisam mogao da se oslobodim misli: zašto Alfred Hičkok nikada nije snimio vestern film? To sam i rekao Davidu. Slegao je ramenima. Premda sam u našem razredu važio za nekoga ko je po izgledu bio nalik glumcu Antoniju Perkinsu u filmu Psiho (upravo pomenutog Hičkoka), ugledao sam Davida baš takvog. Čak se i nasmejao identično kao i glumac u sceni razgovora sa glumicom Dženet Li, neposredno pre nego što će je ubiti u kupatilu. U kratkom razgovoru o tom filmu David je rekao „iza najnevinijeg osmeha uvek počinju ponori“. „U svakom pogledu kriju se prostranstva u koje nemamo uvid ni posle najdugotrajnijeg gledanja“, rekao sam ja, iako sam u tom trenutku pomislio, „to bi u stvari pre mogao da kaže David“. Onda je David ispričao nekoliko epizoda onoga što je svojevremeno doživeo u hotelu na putu za Montanu. „Isti tlocrt svih konačišta na putu na zapad“, pomislio sam.
 
Ispričao sam Davidu priču o tome kako smo Skot, Ana i ja noćili u sličnom hotelu na putu od Galupa za Farmington u Nju Meksiku. „Na putu 'Route 66'“, dodao je David. „U dvorištu ispred ulaza u apartman parkirali smo vozilo u blizini jednog kamioneta punog plodova bostana. Dva tipa u majicama bez rukava, sa bejzbolskim kapama na glavama i naočarima za sunce, sedeli su na ivičnjaku trotoara i jeli lubenice. Kroz otvoren prozor kabine kamioneta – glava psa, s jezikom koji postrance visi iz gubice. Dve muve nadleću oči životinje dok pomno prati kretanja nas koji upravo izlazimo iz vozila i otključavamo ulazna vrata u apartman“, pričam tihim, unekoliko i monotonim glasom. David, u novim belim patikama marke Nike, hoda gotovo nečujno; utoliko i zvonkije i jasnije izgovara: „Znači, sunce je upravo na zalasku. Dnevna žega se stišava. Ulazite u sobu u kojoj je vazduh ustajao.“
<...>

Davide, druže najstariji, nastavljamo započeto.

Kao i uvek, dogovaramo se o svemu dalje.

Dolazim. Vidimo se uskoro.

Čekaj me!

Naša povest se nastavlja!

Tvoj Ž.

Autor: Žarko Radaković
Izvor: oko.rts.rs