Porodični terapeut Jesper Jul: „Roditelji moraju da dopuste agresiju kod dece“

Prema pedagogu Jesperu Julu, roditelji ne treba da potiskuju agresivnost kod svoje dece.

Svi roditelji bi najviše voleli dobru decu. Za negativna osećanja, kao što je bes, u tom idealnom svetu često nema mesta. Danski porodični terapeut Jesper Jul tome se suprotstavlja u svojoj knjizi „Agresija. Zbog čega je neophodna našoj deci i nama“.

Uprkos svojoj ljubavi i naklonosti koju većina roditelja svojoj deci pruža, na putu odrastanja često ne ide sve baš glatko. Trogodišnjak koji se s drugom decom igra u pesku ugrišće druga u igri ako mu uzme lopaticu, veliki brat će svom snagom gurnuti malu sestru jer se naljutio na nju, ili će gnevni potomak u samoposluzi navaliti na majku pesnicama jer mu nije kupila slatkiše.
 
Agresija je u našem društvu „nepoželjna“
 
Ove scene besa se kao takve zapravo odigravaju u bezbroj porodica i sastavni su deo dečjeg razvoja, baš kao i potreba za zaštitom. Pa ipak, agresivno ponašanje je u našem društvu nepoželjno jer se ne uklapa u pedagošku sliku sveta većine roditelja i pedagoga: oni teže što harmoničnijem zajedničkom životu, bez besa i nasilja, i stoga pokušavaju da blagim metodima postignu da njihova deca izrastu u fine, učtive, ali i prilagođene ljude.
 
Za porodičnog terapeuta i autora bestselera Jespera Jula ova „diskriminacija“ agresije i njene emocije koja nije legitimna neprihvatljiva je i kontraproduktivna. Stoga on pokušava da u svojoj polemičkoj knjizi izvuče ovo prezreno osećanje iz zone tabua i zalaže se za pozitivan odnos prema njemu, jer je od elementarnog značaja, baš kao i svi drugi aspekti života, te se stoga ni u kom slučaju ne sme zamagljivati i iskorenjivati: „Konstruktivna agresija je poput ljubavi i seksualnosti“, piše Jul, „sve tri nam omogućavaju život, obogaćuju veze, vode nas dubljim uvidima i boljem kvalitetu života. (…) Treba pustiti da zazvuči celokupna muzika i poezija osećanja koju u sebi nosimo – uključujući i razdražljivost, osujećenost, bes, gnev i mržnju. Samo na taj način, tako što ćemo izražavati i razmenjivati svoja raznovrsna osećanja, možemo postati zreli i odrasli.“
 
Deca rano moraju da nauče da se nose sa svojim agresivnim osećanjima

Roditelji, vaspitači, pa i nastavnici moraju da se trude, zahteva Jul, da agresiju dopuste, i da detetovo ponašanje zbog toga ne žigošu od samoga početka kao „loše“. Za to su, međutim, po Julovom mišljenju, potrebni strpljenje i sposobnost da se uživimo u tuđa osećanja (empatija). „Emotivni i mentalni proces koji omogućava razlikovanje konstruktivne od destruktivne agresivnosti i integrisanje agresivnosti odvijaju se progresivno i traju tokom čitavog detinjstva.“
 
„Pedagogija maženja“ može da podstakne agresiju
 
Činjenicu da to često teško polazi za rukom ovaj stručnjak za pedagogiju objašnjava, između ostalog, i vrlo rasprostranjenim „vaspitanjem maženjem“, u kome danas roditelji i pedagozi pokušavaju da na decu utiču neprekidnom poplavom blagih, ljubaznih i razumevanja punih objašnjenja, a da pritom odrasle uopšte ne zanima pravi uzrok agresije. Tako nastojanje da se sukobi reše „blago“ često vodi do toga da deca postaju istinski nesigurna i osećaju se neshvaćenom, kritikuje ovakvo ponašanje Jul.

On oštro postavlja pitanje: „Da li je moguće da su roditelji, vaspitači i pedagozi skliznuli u neku drugu sferu postojanja, u kojoj postoji isključivo ljubav? Nisu, nipošto. Samo su usvojili jedan način govora i ponašanja koji se spolja gledano ne smatra agresivnim. Nasilje ljubaznosti i korektnosti – tako bismo mogli da ga nazovemo. To je neka vrsta zamaskirane agresivnosti i verbalnog nasilja, koje stariji i rečitiji mirne duše i otvoreno sprovode na račun mlađih i manje rečitih – bez ikakvog rizika jer se prava priroda ovog oblika agresivnosti otkriva samo preko iskustva slabijih.“ Tako se deci onemogućava da prodube svoju samospoznaju i da nauče da sa svojim emocijama postupaju na sve zreliji, društveno prihvaćeni način.
 
Agresija uglavnom predstavlja poziv u pomoć
 
A pritom može biti tako jednostavno da se ovo „tabu osećanje“ razmotri otvoreno i kao nešto što se podrazumeva. Roditelji bi, baš kao i vaspitači i nastavnici, morali samo bolje da pogledaju, a pre svega da pažljivije slušaju! Svako agresivno, destruktivno ponašanje dece, piše ovaj šezdesetpetogodišnji psiholog, predstavlja uglavnom neshvaćeni poziv u pomoć, koji u stvari neće da kaže ništa drugo do: „Ej, da li tamo napolju ima nekoga ko hoće da upozna moj svet i da pokuša da život doživi iz moje perspektive? U poslednje vreme se ne osećam dobro i ne mogu sam/sama da ustanovim šta da radim.“
 
U ovom kontekstu je razumljivo i zbog čega, recimo, deca od dve do tri godine, u takozvanoj fazi prkosa, ne samo što zapadaju u napade besa, već povremeno i udaraju i grizu. To ponašanje nema apsolutno nikakve veze s nasiljem, objašnjava Jul, mada se impuls hrani jednim mnogostrukim osećanjem koje nazivamo agresijom. Ovakvi dečji napadi u većini slučajeva predstavljaju znak frustracije koju dete u toj fazi često doživljava, jer svoje unutrašnje sukobe još ne može tačno da izrazi rečima.
 
Treba pitati šta su uzroci besa
 
Zbog toga će majke i očevi, ili drugi vaspitači, prilikom provale agresije kod dece najbolje učiniti ako ne počnu refleksno da grde dete što je neposlušno. Bolje bi bilo da mirno, posvećeno, ali i odlučno porazgovaraju s detetom i pitaju ga koji su konkretni uzroci njegovog gneva i očajanja, pri čemu ne moraju obavezno da spominju i sopstvena osećanja, preporučuje ovaj porodični terapeut. Taj razgovor bi mogao da izgleda ovako: „Ne sviđa mi se kad me udaraš i hoću da prestaneš. Ali ipak bih volela da znam šta te je toliko naljutilo?“ Takvo saopštenje, objašnjava Jul, detetu jasno pokazuje granice, ali ga ne osuđuje  paušalno zbog njegovog ponašanja i stoga u većini slučajeva otklanja njegovu frustraciju. Dete tada ima osećaj da ga neko sluša i da je zainteresovan za njegov problem. Uprkos sukobu, ono se i dalje oseća cenjenim i vrednim.
 
Zdrav osećaj sopstvene vrednosti je „protivotrov“ za nasilje
 
Ako roditelji već rano pokušaju da svom potomstvu pristupe s ovim stavom prihvatanja, koji se odlikuje dijalogom, zanimanjem, radoznalošću, priznanjem i ličnom povratnom informacijom, dete će s vremenom naučiti da napravi razlike u koktelu osećanja koja se kreću od tuge do besa i da ih integriše: „s osam do deset godina ono će znati“, piše ovaj stručnjak, „kako da bude tužno zbog svojih ograničenja i kako da svoj bes pretvori u ambiciju usmerenu na određeni cilj.“ Ovaj proces učenja utiskuje se u mozak i postaje model ponašanja, koji doprinosi da dete stekne zdrav osećaj sopstvene vrednosti i društvenu kompetenciju, a takođe i da razvije empatiju, i to ne samo prema sopstvenoj porodici. A to je, kako Jul u svojoj knjizi kaže, najefikasnija preventiva protiv nasilja i agresije.
 
Piše: Nikola Vilbrand-Adonceli
Izvor: t-online.de
Prevod: Dušica Milojković