Dvanaest godina kasnije ponovo je među srpskim čitaocima drugi roman Igora Marojevića „Dvadeset i četiri zida“, s kojim je on praktično dobio svoje mesto u „Kratkoj istoriji srpske književnosti“ Jovana Deretića. Krajem devedesetih o ovom romanu, „prvom srpskom romanu o sidi“, dosta se pisalo, a onda je njegov književni život, kao i mnogo toga, zamro sa bombardovanjem. Da je potreba za „Dvadeset i četiri zida“ i dalje postojala, pokazalo se najpre pozorišnom adaptacijom u Beogradskom dramskom pozorištu (2003/04), a zatim i naručenim tekstovima u kojima je autor najavio drugo dopunjeno izdanje koje je konačno pred čitaocima.
- Kolike su razlike u odnosu na prvu verziju romana?
- Strukturno male, a sintagmatski vrlo izražene. Mislim da ova verzija odiše izvesnom smirenošću koju nisam umeo da joj podarim 1998. Ovo je konačna verzija romana.
- Ako je tematizovanje side pre 12 godina bilo novina, šta je ono sada?
- Bojim se da je i dalje novina. Srećom, infrastruktura izdavačke kuće koja je objavila prvu verziju romana nije bila dovoljno moćna da izbori cirkulisanje dovoljnog broja primeraka za potpuniju recepciju, niti su za to postojali adekvatni društveni uslovi. S druge strane, side u srpskoj književnosti u međuvremenu nije bilo osim u nekim, najčešće nemuštim, epizodama do danas zaboravljenih knjiga. Tako da ovaj roman samo nastavlja tamo dokle je isto delo domašilo u svojoj izvornoj proznoj verziji, te u pozorišnoj adaptaciji. S tim što su sticajem okolnosti, u koje ubrajam i objavljivanje u potentnijoj izdavačkoj kući (Laguna), sada sazreli uslovi da ta novina konačno procirkuliše u optimalnijem vidu.
- Kako vidite društveni kontekst u odnosu na centralno pitanje side 1998, odnosno danas?
- Društvo je u to doba bilo znatno više tabuizirano, tako da samo pitanje side u romanu nije moglo da ima recepciju koliko pitanje pisanja romana o ljubavi. Da se tretman marginalizovanih grupa nešto poboljšava, videlo se i iz recepcije pozorišne adaptacije (2003/04), koja je iznedrila i nekoliko okruglih stolova o temi side. I danas srpsko društvo odiše sveopštom netolerancijom i agresivnošću, o čemu svedoče pre svega pojedine akcije prilično umobolnih navijačkih ekipa, ali pošto se zemlja administrativno približava Evropskoj uniji, prinuđena je na aktivniji tretman ugroženih i manjinskih grupa. S druge strane, danas je sida izlečivija bolest nego što je bila u ono vreme. Sve uzev, verovatno je isuviše oprezan, hladan i odbojan odnos prema obolelima od side jednako zastupljen u ondašnjoj i sadašnjoj Srbiji, ali je društvo više prinuđeno da ga promišlja, što bi moglo da doprinese i potpunijoj recepciji tog tematskog dela romana.
- S obzirom na to da Srbija, kako čitamo na sajtu JAZAS, spada u zemlje sa niskom prevalencijom HIV infekcije, koliko je brojna čitalačka publika na koju u ovom trenutku vaš roman može računati?
- Iz ovoga bi se mogao izvesti mračni sofizam da je Miloševićev režim Srbiji pogodovao samo u zdravstvenom vidu, budući da je zbog izolacije doprineo manjem polnom sparivanju Srbalja sa pripadnicima zemalja sa višom prevalencijom HIV. No, „Dvadeset i četiri zida“ nije samo roman o sidi, nego i roman o ljubavi okruženoj bolešću. To je i roman o alternativnoj grupi ljudi koja je 1996. i 1997. po beogradskim stanovima pravila ekscentrične žurke, daleko i od sistema i od demonstracija. S druge strane, priča o sidi mora da bude i priča o stradanju individue. Kao što svaki bolesnik od side strada od drugačije kombinacije bolesti koje se pojave usled gubitka imuniteta, tako se i svaki individualac u ovom društvu susreće sa različitim neprijatnostima, kad god se sudari sa nekom tvrdom kolektivističkom normom...
- Kako vidite medicinsku scenu u Srbiji, s obzirom na nedavna dešavanja na Institutu za onkologiju i radiologiju?
- Društvo koje je, kao reformisano, izabralo da počiva na nejasnoj prošlosti, maglovitoj kolektivnoj i ličnoj odgovornosti za nju, odsustvu kulturne politike i kleptokratiji čiji počinioci deluju kao silovatelji poluleša pod nazivom Srbija, može samo da očekuje još ovakvih epizoda. Nažalost, ko se ovome čudi i dalje, ima dobre šanse da nije preterano bistar.
Autor: M. Jugović
Izvor: Danas