Bivši fudbaler, rok zvezda – i trenutni vladar nordijskog noara, Ju Nesbe je sagradio svoju književnu karijeru na nasilnim trilerima prepunim testosterona i adrenalina. Njegovi romani o Hariju Huleu prate žilavog i ciničnog detektiva za ubistva iz Osla dok lovi neonaciste i serijske ubice; roman iz 2014. „Sin“ u glavnoj ulozi imao je hipersposobnog antiheroja u krvavom i osvetničkom divljanju.
Ali od prošlogodišnjeg romana „
Krv na snegu“ izgleda da je Nesbe krenuo mekšim putem, ispitujući unutrašnji život kriminalaca. Njegov najnoviji roman „
Ponoćno sunce“ u glavnoj ulozi ima nesrećnog kriminalca u begu od šefa, kralja narkotika iz Osla, poznatijeg kao Ribar.
Jun – ili Ulf, kako sebe naziva većim delom knjige – nije tipični Nesbeov junak. Njegov uspon kroz podzemlje Osla je splet nesrećnih okolnosti i loših odluka, pokrenutih očajničkom željom da plati medicinski tretman svom umirućem detetu. „Sigurno bih negde pogrešio, nepopravljivo (…) zato što mi nedostaje zdravo rasuđivanje. Zato sam uvek bio spreman da poslušam savet svakog stranca i da prepustim važne odluke drugima. (…) Kukavica je valjda reč koju tražim“, govori Jun.
Od dilovanja hašiša, kako bi finansirao sopstvenu zavisnost dolazi do pozicije Ribarovog overivača. Od njega se očekuje da ponekad ubije, ali Jun nema želju za nasiljem. Pravi neizbežnu grešku i beži u mali grad po imenu Finmark na krajnjem severoistoku Norveške, iznad akrtičkog kruga, gde avgustovsko sunce bukti u ponoći. „Pa ovo je Mars. Crvena pustinja. Nenaseljiva i ružna. Savršeno skrovište. Nadam se.“
Veći deo romana odvija se u ovom malom gradu, gde Ulf upoznaje stanovnike dok čeka Ribara da ga nađe. Godina je 1978, grad je mali i staromodan čak i za period pre četrdeset godina. Pozornica je dobro osmišljena, sa finim detaljima i živopisno oslikanom Sami populacijom i Lestadijanskom crkvom u centru gradskog života.
Da Ulf nije nepažljiv i tražen, lako bi prošao kao Entoni Bordejn ‒ kupuje konzervirane riblje loptice i kobasicu u prodavnici smeštenoj u podrumu kuće; pije fermentisano mleko irvasa na Sami venčanju.
Nastanjuje se u udaljenoj lovačkoj brvnari sa pogledom od 360 stepeni i postaje prijatelj sa lokalcima. Desetogodišnjak po imenu Knut (poput poznatog polarnog medvedića, ili Nesbeovog brata) odmah zavoli Ulfa, kao i njegova majka, Lea, prelepa žena zarobljena, zbog religije i okolnosti, u lošem braku sa mužem koji je nestao. Izgleda da niko ne veruje u Ulfova uveravanja da je on samo nevini putujući lovac, ali mu Lea pozajmljuje muževljevu sačmaricu, a Knut mu daje ogroman Sami nož njegovog dede.
Uprkos postavci, „Ponoćno sunce“ je, makar za Nesbea, vrlo tih roman. Ulf je, bez svake sumnje, hodajuća meta, ali on ništa ne radi povodom toga osim što ostaje budan i pije, i zbližava se sa Knutom i Leom. Ima opasnosti u vazduhu, ali ne i mnogo akcije, a život u gradu nudi više intrige nego Ribarova duga ruka.
Ulfova povezanost sa Leom i Knutom je prava poslastica romana i iako se ovakve veze razivijaju na način koji je stoprocentno predvidiv, imaju svojih slatkih trenutaka. Lea možda nije najtrodimenzionalniji lik (prelepa je ali ima ožiljak na usni!), ali Ulf gradi veliko prijateljstvo sa ljupkim Knutom. Majka lestadijanka, a i njen sin, izazivaju Ulfa da razmisli u šta veruje – religijska tematika je ozbiljno obrađena, i daje osnovu Ulfovom samopoštovanju, što je u knjizi bitnije nego njegov obračun sa ubicama.
„Ponoćno sunce“ uspeva da bude zabavan za čitanje, sa dopadljivim protagonistima i brzim ritmom. Nesbe je talentovani pripovedač i njegova narativna intuicija je potpuno ogoljena, čak i bez uobičajnog oružja i delova tela.
Izvor: beta.latimes.com