Politika novog mišljenja – Mihail Sergejevič Gorbačov, „Sam sa sobom“

O svom stavu: što se tiče principijelnog izbora, to je pitanje za mene odavno rešeno. Ništa i nikada, nikakav pritisak ni sleva ni sdesna, neće me skrenuti s pozicija perestrojke i novoga mišljenja. Svoje poglede i uverenja nemam nameru da menjam. Izbor je konačan.

M. S. Gorbačov, u Oslu 10. decembra 1990. godine, povodom dodeljivanja Nobelove nagrade za mir.

Beogradska Laguna objavila je, još 2014. godine, u prevodu Dejana Mihailovića sa ruskog jezika, autobiografiju Mihaila Gorbačova. Tvorca glasnosti i perestrojke u Sovjetskom Savezu polovinom 80-ih godina prošloga veka. Inspiratora politike novoga mišljenja ne samo pojavno već i po metodu. Ova knjiga nije samo rezultat ličnog iskustva političkog vođe jedne od svetskih velesila u vreme unutrašnje i međunarodne krize. Ona sažima univerzalno iskustvo u čijem promišljanju autor dostiže nivo političkog mislioca. Međutim, u srpskoj kulturnoj javnosti, autobiografija M. S. Gorbačova prošla je gotovo bez odjeka. Objavljene su samo dve beleške: Dušana Veličkovića (Blic knjiga, 29. decembar 2014) i Marka Prelevića (Nedeljnik, 8. januar 2017). Ako se u obzir uzmu različite percepcije istorijske uloge M. S. Gorbačova, onda je nedostatak odjeka knjige u Srbiji izraz prihvatanja jedne od tih percepcija.

*

Pojava M. S. Gorbačova na mestu generalnog sekretara KPSS-a, s obzirom na odlučujuću političku ulogu ličnosti na toj funkciji, ali i na smrt tri generalna sekretara u prethodne tri godine (Brežnjev, Andropov, Černjenko), izazvala je veliku pažnju u svetu. Gorbačov je bio prvi generalni sekretar koji je pripadao generaciji rođenoj i formiranoj posle Oktobarske revolucije. Već ta činjenica predstavljala je novinu u ostarelom, okoštalom i beskrvnom partijskom vrhu. Proklamovanje glasnosti i perestrojke, uz oduševljenje kursom i opstrukcije u praksi – činili su procese u društvu dinamičnijim, ali i neizvesnijim. Tada je Gorbačov napisao prvu knjigu (1987) u kojoj je izneo kredo glasnosti, perestrojke i politike novog mišljenja. Štampana je u tiražu od pet miliona primeraka, u 160 zemalja, na 64 jezika. Svojevrsnu repliku na kredo glasnosti i perestrojke predstavljao je članak Nine Andrejevne „Ne mogu da se žrtvujem principima“, koji je objavila Sovjetska Rusija. To je bio „otvoren manifest protiv perestrojke“, koji je naišao na odobravanje među partijskim kadrovima. Ta su previranja uticala na to da se u fokusu pažnje svetske javnosti našao novi generalni sekretar CK KPSS-a i predsednik SSSR-a. Da li je u pitanju samo još jedna propagandna kampanja ili najava nove strategije? Na to pitanje odgovorio je Gorbačov izlaganjem na zasedanju OUN (7. decembar 1988). Bila je to informacija svetu o politici novog mišljenja o Sovjetskom Savezu, ali i poziv svetu da se sa njom, i u vlastitom interesu, solidariše. Gorbačov je govorio da je zajednička opasnost od nuklearnog rata ujedinila svet. Nijedna država nije više dovoljna sebi, niti može opstati kao „zatvoreno društvo“. Sovjetski Savez nije posebna civilizacija ideološki suprotstavljena drugim civilizacijama, već deo opšte ljudske civilizacije sazdane na protivrečnostima i različitostima. Ona je pred novim izazovima: kako ne preći granicu preko koje progres postaje opasnost. Politika novog mišljenja M. S. Gorbačova smatrana je ponekad romantičnom i utopijskom. Ali, ona je bila i ostala, vizija koja njega svrstava u moderne političke mislioce a ne u profane nosioce političke moći. Tako je u svetu viđeno i njegovo već pomenuto izlaganje na zasedanju Generalne skupštine Organizacije Ujedijnih nacija. „Visoki auditorijum koji je ispunjavao salu Generalne skupštine saslušao je moj govor“, kaže Gorbačov, „izuzetno pažljivo i pozdravio ga burnim aplauzom“. A u uvodniku Njujork Tajmsa je napisano: „Možda od onda kako je Vudro Vilson proglasio svojih 14 tačaka 1918. godine, ali i otkako su Franklin Ruzvelt i Vinston Čerčil 1941. godine predložili Atlantski pakt, nijedan svetski lider nije pokazao takvu viziju sveta kakvu je u UN demonstrirao Gorbačov“.

„Ipak se pokreće“ – reagovao je Gorbačov, posle više od deset godina, na izjavu tadašnjeg predsednika SAD Baraka Obame (maja 2010): „Sjedinjene Države ne mogu delovati same... Odvajanje od međunarodne zajednice nikada nije bilo plodotvorno, zato su sada SAD dužne da ojačaju postojeće alijanse i traže nove partnere. Nameće se misao da će u tom smislu svoje mesto naći ’prestrojavanje’ američko-ruskih odnosa“.

Vreme je pokazalo veliku snagu inercije moći i na njoj zasnovanih interesa. Potrebno je analizirati efekte te energije upravo sa stanovišta vizije o povezanosti i jedinstva savremenog sveta. Utoliko pre što su zagovornici te vizije, uprkos svemu, ostali njoj dosledni. Posmatran u tom kontekstu, odjek prevoda autobiografije M. S. Gorbačova u kulturnoj javnosti Srbije više je indikativan nego slučajan.

*

Za razliku od ocene istorijske pojave M. S. Gorbačova u svetu, ta je ocena u savremenoj Rusiji, u najmanju ruku, „protivrečna i neodređena“. U stvari, ona je u skladu sa tradicionalnom svešću o državi i vladaocu: „Veliki“ je vladalac onaj koji je imao neograničenu moć da stvori i širi državu (Ivan Grozni, Petar Veliki, Staljin). U takvoj svesti, na primer, Aleksandar II nije „veliki“ vladalac, iako je svojim reformama (1861) doveo do zakasnelog oslobođenja seljaka koji je fizički bio deo svojine plemića. Njega su ubili pripadnici tajne revolucionarne organizacije „Narodna volja“ jer je reforme pretpostavio revoluciji, koja je već bila njihov zanat. M. S. Gorbačov i ne postoji, ili je vrednovan kao negativna ličnost: „plaćenik Zapada“, „izdajnik“, koji je doveo do raspada Sovjetskog Saveza – „najveće geopolitičke katastrofe“. Takva percepcija M. S. Gorbačova postojala je i u narodu, i u nomenklaturi, i u najvećem delu ruske liberalne inteligencije. Gorbačov je na predsedničkim izborima 1996. godine dobio 1% glasova!

Postoji, međutim, i stanovište da je Gorbačov „nešto najbolje što se dogodilo u ruskoj političkoj istoriji“. Rusija nije imala veliku liberalnu tradiciju (dominantna shvatanja svojine i prava su antiliberalna – narodnjačka), ali je imala perestrojku, inspirisanu novim mišljenjem. Po Dmitriju Formanu (Nezavisima gazeta, 1. mart 2011), do Gorbačova – „Nije bilo vladaoca koji je sam, dobrovoljno ograničavao i slabio svoju vlast, da bi dao ljudima slobodu... Nije bilo vladalaca koji su bili spremni da izgube vlast i dožive poniženja ali da ne odustanu od moralnih samoograničenja koja su na sebe preuzeli. Ali i tog unošenja morala u politiku dovoljno je bilo da bi došlo do raspada amoralnog sistema“. Prema ovim kriterijumima vrednovanja, „Gorbačov je jednostavno veliki vladalac i političar, možda najveći u ruskoj istoriji“.

Ruski istoričar i sociolog Aleksej Levinson piše (2. avgust 2010): „Raspad sovjetskog bloka je, naravno, jedan od epohalnih događaja XX veka... Spoljni svet može Gorbačovu da zahvali za mirno demontiranje Staljinove imperije, i to se smatra njegovom zaslugom. Takođe je sasvim opravdano da, kada je dobio višu vlast u toj imperiji, 1985. godine, Gorbačov, ako je i imao više liberalno-komunističke ideje, usmeravao ih je na ciljeve ozdravljenja, a nipošto raspada tog geopolitičkog sistema. U tom smislu, može se reći da nije mogao da uradi sve o čemu je maštao, a ono što je zaista uradio – nije tako zamislio...

Spoljni svet... Gorbačovu je zahvalan. Unutar zemlje kojom je vladao, za ’raspad sistema’ proglašavaju ga krivim, a ne zaslužnim...“

Kako je na svoju ulogu, nakon svega, gledao sam Gorbačov? U suštini, sudbina glasnosti i perestrojke sadrži „pitanje o revoluciji ili evoluciji, mestu i ulozi reformi u razvoju društva“. Po mišljenju Gorbačova – „Po svom unutrašnjem sadržaju, perestrojka je, naravno, bila revolucija. Ali po formi, ona je bila ustanovljena kao evolucioni, reformski proces“ – koji je zahtevao vreme.

Na pitanje francuske istoričarke Lili Marku, autorke više knjiga o Rusiji, Sovjetskom Savezu, Staljinu, i samom Gorbačovu – da li mu je u sprovođenju perestrojke nedostajala neodlučnost ili je suviše brzo išao – Gorbačov se načelno složio sa njenim mišljenjem da je perestrojka nametnula tempo „kakav sovjetsko društvo nije moglo da isprati“. „Da“, zaključivao je Gorbačov, „sovjetsko društvo predstavljalo je veoma složen predmet za reformisanje, a da ne govorimo o njegovoj opterećenosti militarizacijom, teškim oblastima industrije itd...“ Perestrojka se odvijala protivrečno, pod pritiscima i sleva i sdesna. Gorbačov se sreo sa barijerom karakterističnom i za neke druge reformatore: „Naše zalaganje za promene evolucionim putem i moja privrženost takvome pristupu svedoče o razumevanju složenosti društva i naše težnje da ne dopustimo haos pri njegovom reformisanju. Veoma je važno bilo izvesti sve bez krvi, i otići onoliko daleko koliko smo imali snage – do one tačke kada protivnik više nije bio moguć. Do sada su istorijski prevrati u našoj zemlji uvek bili zaliveni krvlju. Uspeti bez toga za mene i moje istomišljenike bio je zakon“. Potivnici su dešifrovali tu strategiju i žurili su da je spreče. I ne samo u Sovjetskom Savezu.

*

Inicijator glasnosti i perestrojke, inspirator politike novog mišljenja dolazio je iz strukture koju je želeo da promeni. To dobro izražava naslov eseja već citiranog Furmana: „Čovek koji je prestrojio sebe i svet“. Kako je do toga došlo? U autobiografiji Mihail Gorbačov govori o tome šta je u njemu provociralo sumnje, odakle je krenuo, dokle je stigao i zašto nije mogao dalje. Ali, ponavljam, to nije samo iskustvo jedne od najvažnijih ličnosti svetske istorije na kraju XX veka. I kao takva, ona je nezaobilazna. Međutim, posebno je relevantna za razumevanje postkomunističkog razdoblja u Sovjetskom Savezu i zemljama istočnog bloka. Uključujući i iskustvo Jugoslavije. Posebno Srbije kao slovenske, pravoslavne zemlje tradicionalno oslonjene na Rusiju. I s tim u vezi, kompatibilnost politike Josipa Broza Tita sa interesima srpskog naroda: centralizovana i unitarna višenacionalna država sa čvrsto organizovanom političkom partijom i snažnom oružanom silom kao garantima državne celine. Formula „bratstvo-jedinstvo“ stavljena je na istorijsku probu posle smrti Josipa Broza Tita. U isto vreme, raspad Sovjetskog Saveza doveo je do intenziviranja tradicionalne spoljnopolitičke orijentacije Rusije u Sredozemlju i na Balkanu. Pokazalo se da je ona konstanta koja ne zavisi od ideologija, oblika vladavine i političkih režima. U tom kontekstu, Srbiju – sa svim konstruisanim i stvarnim analogijama sa Rusijom – treba posmatrati posebno.

*

Mihail Sergejevič Gorbačov pripada generaciji rođenoj nakon Oktobarske revolucije. Rođen je 1931. godine (Privoljno kod Stavropolja), u seljačkoj porodici. Njegov otac bio je kombajner, kome se on, od detinjstva, pridruživao u poslovima. Rat i prve posleratne godine zapamtio je po oskudici, slabim žetvama, suši i gladi. Na Pravni fakultet Moskovskog državnog univerziteta upisao se 1950. godine. „U mojim očima univerzitet je bio hram nauke, središte umova koji su predstavljali naš zajednički ponos, žarište mladalačke energije, poleta, htenja... Ovde se osećao uticaj viševekovne ruske kulture, sačuvala se bez obzira na sve, demokratska tradicija ruske visoke škole... Čak i u najmračnijim godinama, među zidinama znanja ... osećao se damar društvenog vrenja. Iako u znatnoj meri skriveno, sačuvali su se duh ’istinoljubivosti’ i zdravi kriticizam“.

Na Univerzitetu Gorbačov je sreo Raisu Maksimovnu, studentkinju filozofije, koja će postati njegova saputnica. Njoj je i posvećena autobiografija, utkana prirodno u životnu priču Mihaila Gorbačova. Saglasnost, razumevanje, poverenje i ljubav između ovo dvoje ljudi koji su svoj intimni svet stvarali u velikoj istorijskoj drami, jedinstvena je i u velikoj ruskoj literaturi.

Gorbačov je pravni fakultet završio sa odličnim uspehom i kolebao se da li da se posveti nauci. Život ga je, i po izboru Partije, odveo u politiku. U KPSS je primljen 1952. godine. Vratio se u Stavropolj i postajao član nomenklature. Za člana CK KPSS izabran je 1971. godine, a za člana Politbiroa CK KPSS – 1979. godine.

Bio je savremenik smrti Staljina. Pitanje: „Šta će biti s nama“ – „nije bilo samo izraz emotivnog stanja nego i shvatanja da je Staljin oličavao sistem“. (Pitanje „Šta će biti s nama?“ postavljao je Zdenjek Mlinarž, tadašnji student Moskovskog univerziteta. On će, posle ulaska trupa Varšavskog pakta u Prag, u avgustu 1968. godine, napisati knjigu „Mraz dolazi iz Kremlja“.) Zatim je došao XX kongres KPSS i Tajni referat N. S. Hruščova, kojim su odškrinuta vrata u poglavlje represije nad pojedincima i čitavim narodima. Opiranje tom saznanju i pad Hruščova... O svemu tome Gorbačov je razmišljao mnogo više naknadno kada je i sam naišao na barijere i otpore promenama koje je inicirao: „Sada se često šire neistine, pišu se članci i knjige o greškama N. S. Hruščova. Njegove zasluge toliko su značajne da daleko premašuju njegove greške. On je otpočeo borbu protiv staljinizma, uporno je promovisao politiku mirne koegzistencije, započeo rehabilitaciju miliona nevino osuđenih ljudi, ukinuo Staljinove odluke o preseljavanju čitavih naroda u Sibir...“ Hruščovu je, kao i njemu, pisao je Gorbačov, „slomila vrat“ nomenklatura, državni aparat. Zatvorena prema društvu, nomenklatura je unutar sebe imala sukobe raznih grupa, državne udare i kompromise. Nju je činila piramida partijskih sekretara – od oblasnih, neke vrste gubernatora, do generalnog sekretara na vrhu, koji je na tom položaju ostajao do smrti. Odnose unutar nomenklature regulisao je interes samoodržanja. Često se nije znalo ni ko u partijskom vrhu donosi odluke bitne za unutrašnji život i spoljnopolitičku poziciju države. Gorbačov navodi da su on i Eduard Ševarnadze, iako članovi partijskog vrha, za invaziju na Avganistan saznali iz medija. Tako je bilo i sa izborom generalnog sekretara posle pada N. S. Hruščova. Izbor L. I. Brežnjeva bio je rezultat kompromisa grupa u Politbirou ujedinjenih interesom da se ništa ne promeni: „Ako se pod Hruščovom u ovoj ili onoj formi produžavala borba s posledicama kulta ličnosti, onda je pod Brežnjevom počelo njegovo oživljavanje: učvršćivala se ideologija poststaljinizma: Staljina su ponovo počeli da veličaju“. U toj atmosferi nije bilo neobično ni stvaranje kulta novog generalnog sekretara. Brežnjevljevu epohu, koje se u Rusiji sećaju sa nostalgijom, obeležavaju unutrašnji zastoj, koji je kompenzovan doktrinom ograničenog suvereniteta (ulazak trupa Varšavskog pakta u Čehoslovačku i invazija na Avganistan). Tek je Brežnjevljeva smrt omogućila smenu na položaju generalnog sekretara KPSS. Kratak mandat Jurija Andropova (svega 450 dana) bio je tračak nade, barem za Gorbačova. Intelektualac, dugogodišnji šef KGB-a, ambasador Sovjetskog Saveza u Pragu 1968. godine, on je znao da sistem iznutra ubrzano truli. Znao je, nesumnjivo, i za Staljinove zločine. Ali, ni on, kao ni drugi ljudi od formata (Kosigin, Gromiko, general Ustinov) nisu prelazili granice postojećih sistema. I Andropov je hteo da koriguje ideološki aparat ne menjajući njegov mehanizam i suštinu funkcionisanja. Njegov naslednik, Konstantin Černjenko, bio je jedan od ostarelih i bolesnih članova partijskog vrha. Njegov dolazak na mesto generalnog sekretara KPSS i šefa sovjetske države bio je rezultanta interesa partijskog vrha i nomenklature u celini da se sačuva status quo. Černjenko je bio samo fasada. U završnici, ona je, po Gorbačovu, delovala nadrealno. Dobila je gogoljevske forme.

„Sve je trulo od vrha do dna“, rekao je Edvrad Ševarnadze, tadašnji sekretar CK KP Gruzije Gorbačovu krajem 1979. godine. Za Gorbačova to je bio trenutak istine između njih dvojice, koji su se našli na kursu glasnosti i perestrojke.

*

Odakle je imao da pođe M. S. Gorbačov, dolazeći 1985. na položaj generalnog sekretara KPSS? Šta mu je ostalo u nasleđe posle, gotovo simbolične, smrti tri generalna sekretara zaredom? Vraćao se radovima V. I. Lenjina očekujući da u njima dobije potvrdu da je staljinizam aberacija. Verovao je u mogućnost „popravljanja“ sistema, da bi zaključio da je bez njegove radikalne promene nemoguće ozdravljenje društva. Uverenje: „Ovako se više živeti ne može“ temeljio je na analizi sistema – „Preovlađujući centralizovani sistem, koji je pokušavao da iz centra upravlja svime u jednoj tako ogromnoj državi, potpuno je sputavao životnu energiju drštva, a najmanja odstupanja i pokušaj da se izađe iz njegovih okvira odlučno su presecani... Sistem u kome sve, do najsitnijeg detalja, mora da se predvidi planom i fondovima nije davao prostora ljudima od inicijative. U isto vreme je vrhuška, nezadovoljna slabim rezultatima, pokušavala da stvar popravi premeštanjem kadrova, ili stvaranjem novih rukovodećih struktura. Ali, ni to nije pomagalo, glomazna struktura rukovođenja postala je već sasvim neefikasna.

Život se sve više i dublje sudarao sa tom strukturom, i sve me više podsticao na razmišljanje i terao da nađem odgovore na ovakva pitanja i sumnje.“

Sa tog stanovišta, Gorbačovu je mnogo pomoglo iskustvo. Najpre u Stavropolju, a zatim u CK KPSS-a, on se najviše bavio agrarnim pitanjima. Agrar je bio crna rupa sovjetske ekonomije. Jedna od najbogatijih zemalja u svetu nije uspevala ni da prehrani svoje stanovništvo. Nastojao je da se obavesti: kako to rade drugi. Dosta je putovao: 60-ih godina u istočnoevropske zemlje (NDR, Bugarska, Čehoslovačka), 70-ih u zapadnoevropske zemlje (Italija, Francuska, Belgija, SRN). Najznačajnijim je smatrao svoje putovanje u Kanadu (1981). Govoreći u kanadskom parlamentu zaključio je da „bez stabilnog visoko razvijenog agrarnog sektora ne može biti ni stabilne ekonomije i države“. Vladajućoj paradigmi „Odbrana i hleb“ suprotstavljao je drugu, „Hleb i odbrana“. Odakle, dakle, početi? Nakon svega, Gorbačov u autobiografiji zaključuje da „bez glasnosti perestrojka ne bi bila moguća, da nikakvi demokratski procesi ne bi ni počeli kad ne bi bilo slobode reči i štampe“. Glasnost je omogućila da se postave pitanja ekonomije, prava čoveka i naroda. Da se povedu rasprave o uzrocima zaostajanja Sovjetskog Saveza za promenama u svetu koji se brzo menjao. Da se otvore i ona pitanja o kojima se čak ni u partijskom vrhu nije smelo razgovarati. Pre svega o naoružavanju koje je iscrpljivalo sovjetsku državu i društvo: „Samo su u poslednjoj petoletki vojni rashodi rasli više od dva i po puta od nacionalnog dohotka. Taj Moloh proždirao je sve što se proizvelo po cenu teškog rada i nepoštedne eksploatacije proizvodnog aparata koji je stario, tražio modenizaciju, naročito u mašinogradnji i rudarskoj industriji. Već tada sam tako razmišljao“. Kako u nomenklaturi, u samom partijskom i državnom rukovodstvu, prokrčiti put saznanju da su promene nužne? Neposredno po izboru za generalnog sekretara, Gorbačov inicira intenzivan rad na pripremama plenuma CK i kongresa KPSS-a. Ipak, kako prodreti u društvo?

*

Gorbačov je putovao po zemlji, slušao ljude, uverio se u široko nezadovoljstvo, ali i u velika očekivanja: od generalnog sekretara uvek je sve zavisilo. Nastojao je da angažuje nauku. Ali, kako pokrenuti društvo?

Jedan od prvih koraka novog generalnog sekretara bila je antialkoholna kampanja. U zemlji je bilo registrovano 5 miliona alkoholičara. Godišnji gubici u privredi zbog pijanstva procenjivani su na 80 do 100 milijardi rubalja. Prosečna upotreba alkohola, po glavi stanovnika, iznosila je 10,6 litara žestokih pića (pre Oktobarske revolucije 1,8 litra, posle Drugog svetskog rata – 2 litra). Uzroci su, po Gorbačovu, bili brojni: „I tradicija, i teški uslovi života miliona ljudi, neorganizovanost života, nedostatak kulture, posledice rata, represivna društvena atmosfera. Ružnu ulogu igrao je i primer rukovodećeg kadra koji je neštedimice konzumirao ’vatrenu vodu’“. (Milovan Đilas piše kako mu je Tito, nakon jedne večere sa sovjetskim rukovodstvom, rekao: „Ne znam šta je Rusima sa ovim pićem. To je neka dekadencija“.)

U jednom razgovoru sa Brežnjevom, u četiri oka, Gromiko mu je, pročitavši izveštaj, rekao „da je pijanstvo dostiglo katastrofalne razmere i da se to odražava na život čitavog društva... nešto se mora uraditi“. Posle dužeg ćutanja, Brežnjev je rekao: „Ruski čovek bez toga ne može“. Ipak, još u njegovo vreme započela je izrada programa za borbu protiv pijanstva, nastavljena je za vreme Andropova i Černjenka. U kampanju je pretočena na početku mandata Mihaila Gorbačova. Inicirana odozgo ona mu je u početku išla u prilog da bi se zbog krajnosti u birokratskoj primeni – okrenula protiv njega.

*

Glavnu polugu za pokretanje društva, za mobilizaciju ljudi za učešće u promenama, Gorbačov i njegovi istomišljenjici nalazili su u slobodi. To, međutim, nije bilo tako jednostavno kako je izgledalo gledano spolja, a i kako je sam Gorbačov sa istomišljenicima očekivao. Gubilo se iz vida da istorija pamti. Rusija je i pre Oktobarske revolucije bila zemlja bez političkog života. Režim je bio represivan. Kritička misao kažnjavana je progonstvom, prihuškama, prinuđenošću na emigraciju. Otpor nasilju – nasiljem. Ruska revolucionarna doktrina u 19. veku proklamovala je nasilje organizovane manjine u interesu većine. Na nasilju je bio uspostavljen i novi režim u Sovjetskom Savezu. Sistem logora u kome su bili milioni ljudi predstavljao je državu u državi. Glasnost je dočekana sa entuzijazmom, ali i sa otporom. Ona je, prvi put posle 70 godina, polarizovala sovjetsko društvo koje je teror homogenizovao. Liberalnih tradicija nije bilo: sloboda u istoriji Rusije nikada nije bila ograničena slobodom drugog. Sloboda je na police vratila zabranjena dela ruskih mislilaca 20-ih i 30-ih godina prošloga veka o ruskim korenima Oktobarske revolucije. Glasnost je, dakle, bila sredstvo saznavanja istine o sopstvenoj prošlosti i savremenosti, i način mobilizacije ljudi za učešće u promenama koje su za sovjetsko društvo bile – imperativ. Ako je sloboda bila preduslov za iniciranje unutrašnjih promena, povoljna međunarodna klima bila je neophodan okvir za njih. „Od samog početka svog mandata“, piše Gorbačov, „shvatio sam da nikakve korenite promene nisu moguće bez povoljne međunarodne klime“. Bilo je potrebno „usaglasiti ispravno razumevanje interesa svoje zemlje sa interesima čitavog čovečanstva“. Svest o toj potrebi upućivala je na potrebu dijaloga, pre svega između dve velesile od kojih je svaka posedovala nuklearno oružje. Miihail Gorbačov je razumeo vreme.

*

Iako generalni sekretar CK KPSS-a, Gorbačov se u autobiografiji ne bavi direktno odnosima u međunarodnom komunističkom pokretu čiji je ideološko središte bio KPSS. Iz jugoslovenske perspektive, na primer, odnosi između KPSS-a i SKJ bili su od ključnog značaja za međudržavne odnose. Osamdesetih godina prošloga veka to se menja. Ne samo zbog smrti Josipa Broza Tita (1980) i Leonida Brežnjeva (1982). Promene u svetu nametale su druge prioritete. To se, na primer, dobro vidi i iz sećanja Budimira Lončara, poslednjeg ministra inostranih poslova SFRJ, koja je bila zahvaćena dubokom unutrašnjom krizom. Samo prividno paradoksalno, posedovanje nuklearnog oružja, stalna trka u naoružavanju, moguć sukob sa predvidivo katastrofalnim posledicama za čovečanstvo, doveli su do jedinstva sveta. To je uticalo na politiku novog mišljenja i u međunarodnom komunističkom pokretu. Već u susretu sa liderima Komunističke partije u Rimu (1982), postalo je jasno da je politika nametanja iz Moskve kao Trećeg Rima – za zapadnoevropske komunističke partije – neprihvatljiva. Zastoj u unutrašnjem razvoju, Sovjetski Savez nije mogao kompenzovati vojnom ekspanzijom. Potrebna je bila demilitarizacija i deideologizacija međunarodnih odnosa. Na toj liniji su bili: povlačenje sovjetskih trupa iz Avganistana, odbacivanje Brežnjevljeve doktrine ograničenog suvereniteta, kroz priznavanje prava članicama Varšavskog pakta da samostalno odlučuju o putevima sopstvenog razvoja. Ali, pre svega, trebalo je inicirati smanjenje trke u naoružavanju – iscrpljujuće za Sovjetski Savez, opasne za mir u svetu – relaksirati odnose sa SAD, početi pregovore. I, naravno, dobiti za tu orijentaciju pristanak partijskog vrha. U referatu o spoljnoj politici (15. januar 1986) izneti su konkretni predlozi o likvidaciji – u tri etape – nuklearnog naoružanja, s tim da na kraju milenijuma (1999) – svet bude bez nuklearnog oružja.

„Našim novim predlozima“, rekao je Gorbačov na kraju referata, „obraćamo se celom svetu. Prelaz na aktivno zaustavljanje naoružavanja predstavlja neophodnu pretpostavku i za rešenje sve ozbiljnijih globalnih problema – ugrožavanje čovekove životne sredine, neophodnost traženja novih izvora energije, borbu sa ekonomskom zaostalošću, glađu i bolestima. Nasuprot nametnutom militantnom principu – naoružavanje umesto razvoja – neophodan je obrnut poredak stvari: razoružavanje radi razvoja. Nova paradigma nije više čak ni 'hleb i odbrana' već 'razoružanje radi razvoja'“.

Pregovori u Ženevi o smanjenju arsenala nuklearnog oružja tekli su u nepoverenju i zapadali su u ćorsokak, da bi se, ipak, završili dogovorom „o likvidaciji čitave klase nuklearnih raketa“. Ovaj rezultat bio je, po Gorbačovu, istorijski. Upravo zato što je pokazao da se „i o teškim i složenim pitanjima kao što je nuklearno oružje može postići dogovor ukoliko ima poverenja i ako postoji moralna odgovornost među ljudima“. Za jedne je sve bilo naivno, za druge suviše defanzivno, za treće – u Rusiji možda najbrojnije – izdajničko.

U svakom slučaju, odnosi SAD i SSSR-a bili su dobri. Predsednik Ronald Regan posetio je SSSR polovinom 1988. godine. Odao je priznanje Gorbačovu: „Meni se čini da je ovde (to jest u SSSR-u) došlo do promena u naporima da se ostvari perestrojka. A sudeći po onome što čitam, sa mnogim stvarima mogu da se složim“. Lični odnosi između Regana i Gorbačova ostali su dobri i kada više nisu bili predsednici svojih moćnih država. Mihail Gorbačov sa Raisom Maksimovnom posetio je SAD 1992. godine. Nije prestala da se održava saradnja između Reganove biblioteke i Gorbačovljeve fondacije.

*
U zemlji politika novog mišljenja trpela je pritiske i sdesna i sleva. Središte otpora bila je nomenklatura: oba krila pripadala su njoj. Na red su dolazile promene političkog sistema, koje su se ticale uloge KPSS-a i karaktera Sovjetskog Saveza. Dogmatsko krilo izvršilo je državni udar 14. avgusta 1990. godine. Predsednik Gorbačov bio je izolovan, presečene su mu komunikacije i postavljeni uslovi – „da u zemlju uvede(m) vanredno stanje, bilo tako što će (ću) predsednička ovlašćenja predati potpredsedniku Janajevu, bilo tako što će (ću) podneti ostavku“. Gorbačov je odbio uslove. Predsednik Demokratske Rusije Boris Jeljcin odigrao je, uz podršku vojske, važnu ulogu u osujećivanju avgustovskog puča. To je povećalo njegovu popularnost.

Gorbačov je verovao da je moguće reformisati i KPSS i Sovjetski Savez. I jedno i drugo bilo je u skladu sa politikom postupnosti promena u jednoj velikoj i složenoj zemlji – bez krvoprolića. Možda je, poput rodonačelnika ruskog socijalizma, A. I. Hercena, smatrao da je za preokret u narodu dovoljno da se preokret dogodi u glavama njegovih intelektualnih i političkih predvodnika. Posle avgustovskog puča, Gorbačov je intenzivno radio na razrešavanju Gordijevog čvora: na promeni političkog sistema. To jest: ukidanje političkog monopola KPSS-a i centralizovane države. Udarac je sada došao sa druge strane: od Demokratske Rusije na čelu sa Borisom Jeljcinom. Tajno, Jeljcin je, u dogovoru sa predstavnicima Ukrajine i Belorusije, radio na tome da spreči stvaranje Zajednice suverenih naroda, i proglasi nezavisnost Rusije. Sovjetski Savez nije bio zamisliv bez Rusije (kao ni Jugoslavija bez Srbije), i sa proglašenjem nezavisnosti Rusije prestao je da postoji: 23. decembra 1991. godine Gorbačov je predao Jeljcinu predsedničke prerogative.

Izvan granica nezavisne Rusije ostalo je 25 miliona Rusa. Njima je – u dugom razdoblju – Sovjetski Savez „prošivan“, da bi bio rusificiran! Ali, nezavisna Rusija, za razliku od Srbije, nije se rukovodila principom: „Tamo gde žive Rusi, tamo je Rusija“, i izbegla je sukobe. Među mnogim objašnjenjima razlika u raspadu Jugoslavije i Sovjetskog Saveza je ono koje objašnjenje nalazi u različitim prioritetima.

*

U svojim uspomenama, sin N. S. Hruščova piše da je njegovog oca najviše mučilo pitanje kako u Sovjetskom Savezu omogućiti smenu vlasti bez krvi. Kritikom kulta Staljinove ličnosti, Hruščov je utro put novoj tradiciji. Njome je određena njegova lična sudbina, ali i sudbina M. S. Gorbačova, koji je optuživan za raspad Sovjetskog Saveza. Novu tradiciju učvrstile su glasnost i perestrojka: njihov uticaj na život u Sovjetskom Savezu, ali i njihova recepcija, naročito u svetu.

Posle silaska sa vlasti, Gorbačov se posvetio radu u fondaciji koja nosi njegovo ime. Putovao je i vodio razgovore sa mnogim istaknutim ličnostima u Rusiji i u svetu. Čitao i razmišljao. Ostao je sam: 20. septembra 1999. godine, u svojoj 69. godini umrla je Raisa Maksimovna: „Moj život izgubio je glavni smisao. Nekoliko meseci nisam mogao da se povratim... Nikada nisam tako silno osećao svoju usamljenost... Odlučio sam da napišem knjigu o našem životu. Sve vreme razmišljao sam o tome, ali nikako nisam uspevao da prionem na pisanje. Teško mi je išla ova knjiga...“ To piše čovek koji je izgubio vlast u jednoj od najmoćnijih država sveta. To, možda, najbolje govori o jedinstvenosti njegove pojave u političkoj i društvenoj istoriji Rusije.

Knjiga Mihaila Gorbačova „Sam sa sobom“ jeste i priča o njegovom životu sa Raisom Maksimovnom. Savršena mera i prefinjenost sa kojom je ispričana sami za sebe govore o ovom verovatno jedinstvenom paru u političkoj istoriji Rusije, u istoriji porodičnog življenja – svakako. Ali, „Sam sa sobom“ Mihaila Gorbačova je bilansna knjiga iz pera jednog od njenih najznačajnijih aktera i u Rusiji i u svetu druge polovine 20. veka. Ona je i samopreispitivanje i preispitivanje. Njeno završno poglavlje nosi naslov „Pokušaj svođenja računa“. Uzdržan u predviđanjima Gorbačov, ipak, ne isključuje mogućnost obrta, vraćanja nazad, istrajavanja na dogmatskoj matrici. U knjizi se eksplicitno, a naročito implicitno, izdvajaju sledeća pitanja: prvo, zašto i carska Rusija i komunistički Sovjetski Savez kasne u modernizaciji i zašto to zakašnjenje savlađuju „istorijskim sukobom“ – revolucijama a ne reformama; drugo, zašto reforme – ne samo u Rusiji, a zatim i u Sovjetskom Savezu, nisu bile ostvarive (ni u jednoj socijalističkoj zemlji, uključujući i Jugoslaviju, nisu uspele); najzad, kakav je sa tog stanovišta, odnos između Zapada i Istoka posle Hladnog rata?

Gorbačov se ne vraća na stanje u Rusiji pre Oktobarske revolucije, u kome unutrašnja modernizacija ogromne zemlje nije mogla ići uporedo sa njenom teritorijalnom ekspanzijom. Međutim, on implicitno govori o istoj matrici i u Sovjetskom Savezu. Iako je bio pobornik očuvanja Sovjetskog Saveza kao najšireg okvira za promene, on je politikom novog mišljenja objektivno vodio njegovom nestanku. Da li je onda opstanak Sovjetskog Saveza bio samo politička retorika?

U središtu politike novog mišljenja je kritika „partijske države“. Političko-ideološke instance u obliku KPSS-a bile su neraskidivo povezane sa državnim institucijama. Jedinstvena partija bila je činilac jedinstva države. Isti karakter države u istočnoevropskim zemljama posle Drugog svetskog rata i jedinstvo međunarodnog poretka sa ideološkim centrom u Moskvi, značio je objektivno širenje uticajne sfere sovjetske države. Partiju je oličavala nomenklaturu, koja je, kako kaže Gorbačov, „proždirala reforme“... „Mi nismo mogli da se krećemo napred, da se razvijamo, ali odmah je (reformu) i smesta odbaciti značilo je izložiti zemlju rizicima jer je u sve segmente rukovođenja bila usađena nomenklatura“. U partiji koja je imala politički monopol razlike su mogle da se izraze samo u njoj. Zbog odnosa snaga u nomenklaturi i u partijskom vrhu – razlike u metodu bile su prikrivane i relativizovane, a često ih nisu bili svesni ni njihovi nosioci. Reformatori su inicirali promene „i težili da ih sprovedu demokratski, korak po korak, krećući se u okvirima jedino mogućeg tadašnjeg izbora šireći granice slobode, razmere i dubinu promena“. Za jedne je to bio izraz neodlučnosti da se, još jednom, napravi „istorijski korak“, iz totalitarizma u demokratiju, u pluralno društvo. Za druge, izdaja načela na kojima postoji sovjetska država, udarac na tekovine, navike i interese. Ako su nastojali da se, po metodu, razlikuju od dogmatičara i konzervativaca, reformatori su morali naići na ideološku barijeru. Nigde nisu uspeli da je preskoče, ali su doprineli slomu sistema.

Zapad je slom komunističkog sistema, po Gorbačovu, doživeo kao svoju pobedu. Otuda arogancija pobednika, ali i slabljenje uticaja Sjedinjenih Američkih Država. Na Istoku, nastojanje Rusije da dokaže da nije poražena i da može da uzvrati udarac. U svakom slučaju, čovečanstvo je na početku 21. veka daleko od istinskog demokratskog svetskog poretka.

Mihail Gorbačov završava autobiografiju jasnom predstavom o svojoj ulozi i mogućnostima: „Čak i da sam bio upoznat sa svim teškoćama, ne bih odustao od svoga izbora – nastojanja da promenim zemlju kakvu sam zatekao kada sam se našao na vrhu vlasti. Smatram taj izbor ispravnim i danas. Smatram – i tako sam smatrao i smatraću ubuduće – da u istoriji uvek ima različitih mogućnosti, da postoje alternative. I uopšte, istorija sama po sebi uvek je donošenje odluka – to je istorija ljudi, društva“. Mihail Gorbačov je odlučio da potraži alternativu.

*

Kada je bio na mestu generalnog sekretara KPSS-a i predsednika SSSR-a, Mihail Gorbačov je često bio pitan kako bi se osećao kada ne bi bio ponovo izabran. U jednoj televizijskoj emisiji tokom boravka u Japanu to pitanje mu je direktno postavljeno. „Tada sam rekao“, kaže Mihail Gorbačov u „Epilogu“ autobiografije – „da je to prirodan demokratski proces i da bih smenu putem demokratskog izbora smatrao jednim od dostignuća moje lične politike“. To nije bilo isto što i predaja predsedničkih prerogativa Borisu Jejljcinu 23. decembra 1991. godine. Ali je i posle toga živeo u Moskvi, čitao, razmišljao, pisao. Osnovao je fondaciju koja nosi njegovo ime i Međunarodni zeleni krst, sa kojim je jedan od tri najveća pokrovitelja Povelje Zemlje. (U Srbiji je posle razlaza u partijskom vrhu zbog opredeljenja za dijalog a protiv primene sile, iz političkog života uklonjen predsednik Republike, da bi tačno na granici između „komunističke“ i „demokratske“ vlasti, bio i ubijen. U trećoj godini mandata ubijen je i prvi postkomunistički premijer, zagovornik reformi i evropskih integracija). Naravno, politički život postsovjetske Rusije prate autoritartizam i fizička likvidacija političkih protivnika. Ali, staljinistički totalitarizam i obnova imperije su nepovratni. Zato, bez Mihaila Gorbačova, nije moguće razumeti ni današnju Rusiju, ni svet posle kraja Hladnog rata.
 
Autor: Latinka Perović 
Izvor: novimagazin.rs