Pogledaj me očima deteta

A sajmište, Smatram, gospodine ministre, da bi najbolje bilo da sajmište i ne uzimamo u obzir, Zašto, Privrednoj komori se to sigurno ni najmanje ne bi dopalo, u pitanju je milionska investicija, U tom slučaju, preostaje nam ludnica, Da, gospodine ministre, ludnica, Dobro, onda neka bude ludnica...



Ne, ovo nije transkript razgovora članova Vlade od prošle nedelje, u pitanju je citat iz dela fikcije koje je objavljeno pre četvrt veka. U svom vizionarskom romanu Slepilo portugalski nobelovac Žoze Saramago daje nam sliku društva koje upada u distopijski scenario – takozvani „beli sindrom“ se nekontrolisano proširi neimenovanim gradom, svi ljudi koji u njemu žive oslepe, sem žene lokalnog oftalmologa.

Za njih slepilo nije bilo život u tamnoj noći nego bivstvovanje sred raskošnog belila.

Dok još nije bilo jasno kako se slepilo širi niti šta ga prouzrokuje, Vlada i vojska preuzimaju drastične mere. Svi oboleli smešteni su u zgradu nekadašnje ludnice u kojoj nema ni osnovnih uslova za život. Bez medicinskog osoblja, lekova, vode. Naređeno im je da ostanu unutra po svaku cenu, u suprotnom će ih vojnici koji stražare ispred ludnice likvidirati. Unutar zidova su prepušteni sami sebi, prinuđeni da tako slepi tumaraju, nalaze put do toaleta, nazad do kreveta, da zakopavaju svoje mrtve u dvorištu... Hrana im se dostavlja u minimalnim količinama, sobe zaudaraju na nezamisliv način. Znamo kako psihologija mase nadvlada zdrav razum u ovakvim situacijama. Vrlo brzo uspostavlja se hijerarhija i teror jačeg. Slepi iz jedne spavaonice terorišu slepe iz spavaonice u kojoj je oftalmolog sa ženom. Iako jedina vidi šta se dešava, ona je isprva samo pasivni posmatrač. Rešila je da bude tu za svog muža, ali niko drugi još uvek ne zna da ona nije slepa kao ostali. Do trenutka kada odluči da ipak mora nešto da preduzme, nasilje eskalira, desi se čak i ubistvo. A onda sve proguta vatra... Ako nismo u stanju da živimo kao ljudi, u pravom smislu te reči, treba da činimo sve što možemo da ne bismo živeli kao stoka.

Kada se požar smiri, nađu se na ulici i shvate da su i ostali stanovnici grada oslepeli. Više nema vojske da stražari oko ludnice. Ulice su u rasulu, radnje opljačkane, zgrade demolirane, slepi tumaraju u grupicama... Možda je i cela zemlja oslepela. A možda i čitav svet. Oftalmolog, njegova žena, razroki dečak, žena koja pati od nesanice, njen muž, devojka sa tamnim naočarima i starac sa povezom preko oka kreću u potragu za hranom i onim što je ostalo od njihovih života. Teret brige o ovoj maloj družini pada na oftalmologovu ženu koju savladavaju okolni prizori nagoneći je na povraćanje – psi koji jedu leševe po ulici, fekalije koje se razlivaju na kiši... Naposletku uspeva da pronađe sklonište i hranu.

Nakon što posete svaki od stanova u kojima su živeli pre slepila, odluče da ostanu u oftalmologovom, koji je jedino ostao u nepromenjenom stanju. Uspevaju da se operu hvatajući kišnicu na terasi, nađu još hrane, a dani nastavljaju da polako teku u jednoličnom ritmu. Svake večeri oftalmologova žena im čita. Devojka sa tamnim naočarima zaključuje: U nama postoji nešto što nema ime, to je ono što zaista jesmo.

tadašnja osećanja su bila po meri ljudi koji vide, dakle, slepi su osećali tuđim osećajima, a ne kao slepci, ali sada je potpuno drugačije, sada se rađaju autentični slepački osećaji, a tek smo na početku, za sada još uvek živimo od sećanja na ranija sećanja, ne trebaju ti oči da bi shvatila kakav je danas život...

Ako ste kojim slučajem već čitali Slepilo, boreći se sa Saramagovim osobenim stilom i svedenim pravopisom, sada je pravi trenutak da mu se vratite. Najvećim delom, svakako, zbog podudarnosti sa situacijom u kojoj se nalazimo. I epidemiološki, i ideološki. Saramago savršeno ponire u samu srž ljudske prirode, u onaj deo gde utihne primalno, a počinje čovečnost. Na toj rasklimanoj klackalici klati se i svet njegovih junaka. I gotovo uvek pretegne na životinjsku stranu.

Neću vam otkriti kako se završava knjiga... da li biste mi verovali ako vam kažem da postoji srećan kraj posle svega što ste pročitali? Ostaviću završnu reč junakinji koja je videla sve vreme.

Jedino čudo koje još možemo da učinimo jeste da nastavimo da živimo, reče žena, da budemo oslonac krhkom životu, iz dana u dan, kao da je život slep, i ne zna gde bi, a možda i jeste tako, možda zaista ne zna, prepustio se u naše ruke pošto nam je dao inteligenciju, i eto dokle smo ga doveli...

Mislim da nismo oslepeli, mislim da smo slepci, Slepci koji vide, Slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide.
 
Autor teksta: Ivana Veselinović