Pogled kroz ključaonicu

Posle niza filmova, pozorišnih predstava i TV serija, Ðorđe Milosavljević predstavio se i kao pisac, i to s velikim uspehom. Neobični istorijski roman „Ðavo i mala gospođa“ nalazi se na vrhovima lista bestselera, a kritika ga je pozdravila kao osveženje na domaćoj književnoj sceni.

Yellow Cab: Prvi roman — pa odmah jedna od najprestižnijih domaćih književnih nagrada. Kako ti se čini to brzo „prepoznavanje“, kako čitalaca tako i kritike?

Ðorđe Milosavljević: Mislim da nije bilo toliko brzo koliko se u trenutku dobijanja ove nagrade čini. U stvari, krenulo je vrlo sporo, sa gotovo nevidIjivim prvim „samizdat“ izdanjem, ubrzalo se sa ulaskom romana u uži izbor za NIN-ovu nagradu, jurnulo u trenutku kad je Laguna objavila drugo izdanje romana i kulminiralo ovom nagradom, godinu i po dana pošto se knjiga pojavila pred publikom. O značaju te nagrade za mene ne mogu da kažem dovoljno — smatram da je ona najbolja moguća književna legitimacija, pogotovo s obzirom na to da je dobijena u konkurenciji preko osamdeset naslova pisaca iz čitave Srbije.

YC: Roman je posebno hvaljen zbog izrazite uverljivosti i preciznosti detalja koji dočaravaju epohu. Kako se i u svojim poslednjim scenarističkim radovitna baviš istorijskim, zanima me kako pristupaš radu, da li mnogo istražuješ, praviš beleške, nacrte...

ÐM: Da, istraživanje „pojede“ mnogo vremena, ali se sve to, naravno, isplati. U slučaju rada na romanu „Ðavo i mala gospođa“, istraživanju sam pristupio baš zdušno. Najkorisniji su mi bili izvori „iz prve ruke“, tj. izvori pisani rukom savremenika. Sećam se, recimo, autobiografije Atanasija Nikolića, ili zbirke izveštaja policijske uprave grada Beograda — u kojima sam nalazio i mesta, i događaje, i likove, i njihove biografije, koje sam opisao u romanu. Kontakt sa izvornim materijalom učini da osetiš kako si se našao u sopstvenom delu, kao da si se upravo zatekao u sredini 19. veka, osvrćeš se oko sebe i vidiš jedan drugačiji svet, koji pokušavaš da „uhvatiš“ u prozi. Istraživački rad za filmski i televizijski scenario jeste nešto lakši, jer njegov teret scenarista deli sa drugim autorima, rediteljem, scenografom, kostimografom... U prozi, sav taj posao pisac obavlja o sopstvenom trošku.

YC: Kakve romane ti voliš da čitaš, šta te inspiriše? Koliko te je odredila domaća književnost?

ÐM: Ako bih morao da iz savremene srpske književnosti izdvojim samo jedan roman, izdvojio bih „Besnilo“ Borislava Pekića. Izbor je, naravno, potpuno ličan, ali i sasvim iskren. Ono što me u „Besnilu“ i danas fascinira jeste sposobnost prožimanja i sinteza srpskih i anglosaksonskih — ili zapadnoevropskih, kako god hoćete — književnih, umetničkih i kulturnih obrazaca. Ta vrsta prožimanja i sinteze me zanima, i sam pokušavam da se time bavim, ne samo u prozi već i na televiziji u i filmu.

YC: Pisci istorijskih romana često kažu da se posredstvom prošlosti bolje razume sadašnjost; slažeš li se s tom konstatacijom, i koliko je, zapravo, priča o Miloševoj Srbiji — priča o Srbiji danas?

ÐM: Mislim da je Lordan Zafranović rekao, govoreći o „Okupaciji u 26 slika“, da nijedan film ne govori o prošlosti u koju je smeštena radnja filma, već upravo o sadašnjosti u kojoj se film realizuje. Mislim da je to tačna percepcija. Mene je u priči o Miioševoj Srbiji zanimao raskorak između Srbije i Evrope, ta neobična ključaonica na zatvorenim vratima politike, ideologije i kulture, kroz koje posmatramo jedni druge i jedni u drugima vidimo odraze sopstvenih predrasuda. Idejni okvir pružila mi je sjajna knjiga Marije Todorove „Imaginarni Balkan“. Ukratko — pišući o Miloševoj Srbiji, pisao sam o ovoj Srbiji danas.

YC: Postoji li epoha koja te posebno inspiriše i zašto?

ÐM: Radeći prvo na drami „Kontumac“, a onda i na romanu „Ðavo i mala gospođa“, inficirao sam se vremenom sa sredine 19. veka. Uzbudljivo doba, kome ne manjka ni svetlih ni mračnih tonova. Deo privlačnosti tog doba proističe i iz paralela koje se mogu izvući između tog vremena i našeg sadašnjeg trenutka, o čemu je bilo reči i u prethodnom odgovoru.

YC: Da li bi po „Maloj gospođi“ uradio scenario? Kakav bi to film trebalo da bude?

ÐM: Meni se, generalno, sviđa kako se Jean-Jacques Annaud bavio filmskim adaptacijama savremenih književnih dela, recimo u slučaju romana „Ime ruže“. Valjda to ne zvuči pretenciozno, ali film „Ðavo i mala gospođa“ zamišljam otprilike tako — u toliko tvrdom realističkom ključu da celina počinje da postaje fantazmagorična.

YC: Serija „Sva ta ravnica“ jedna je od najuspešnijih, a što je retko, dobro je primljena i od kritike, čak i mlađe. Kakve serije ti voliš da gledaš, postoji li neka koju bi želeo da si je ti potpisao?

ÐM: U jednom intervjuu, na slično pitanje spomenuo sam seriju „Lost“, pa su se na mene okomili čitaoci koji nikako nisu mogli da povežu tu seriju i „Svu tu ravnicu“, u to vreme još neprikazanu. Opet ću dati isti odgovor, pa šta bude: za mene je „Lost“ najveštije i najmaštovitije štivo ikad napisano za ekran, prosto fenomenalna stvar. Volim i pojedine serije Davida Кеllуја, „Praksu“ ili „Bostonske advokate“, recimo, to je takođe majstorski napisano. Inače, scenario u savremenim televizijskim serijama je, generalno, zanimljivije i otvorenije područje nego što je to današnji film; film je za pisce postao robija, a televizija „obećana zemlja". Što se mene tiče, prezadovoljan sam što upravo radim na scenariju za nastavak serije „Sva ta ravnica“, od ukupno dvadeset četiri epizode. Pokušavam — uspešno, ako je suditi po reakcijama saradnika — da čitavu tu stvar „odgurnem“ u još neobičnije, dramatičnije i uzbudljivije zaplete. Recepcija dosad prikazanih epizoda bila je odlična, nadam se da će tako i ostati.

YC: Radiš li na novoj knjizi? O čemu je reč?

ÐM: Skiciram dve priče. Jedna je savremena, nazvao sam je „Mudrost mesa“, i biće jedna vrlo lična i vrlo luda ispovest, triler o biološkoj determinisanosti čoveka. Druga je zamišljena u onoj omiljenoj epohi, sredinom 19. veka, opet ima tu cronenbergovsku vezu s biologijom, ali ovog puta preko onovremenih bolesti, lepre i kolere. Šta će prvo stići do poslednje strane, videćemo...

YC: Šta ćeš u budućnosti prvo stavIjati iza svog imena: pisac, scenarista, reditelj...

ÐM: Primajući nagradu „Isidora Sekulić“, rekao sam da ona za mene znači i rešenje pitanja profesionalnog identiteta. Mislim da posle nje mogu da se nazovem samo piscem, bez obzira na to da li se bavim prozom, filmom, televizijom ili pozorištem, svejedno.

Autor: Boban Jevtić
Izvor: Yellow Cab