Kao što je pisac Kolson Vajthed često pričao u intervjuima o svojoj bestseler knjizi „
Podzemna železnica“, izgleda da se u Americi priče o ropstvu, u poslednje vreme, nalaze u samoj žiži interesovanja. Nigerijski pisac Ben Okri čak tvrdi da očekivanja da se piše o ropstvu i rasnoj nejednakosti predstavljaju prepreku crnim piscima i ograničavanje njihove umetničke slobode.
Ali Vajthed, autor cenjenih romana kao što su „The Intuitionist“ i „Zone One“, ne vidi to tako. „Sada ima više pisaca i režisera i scenarista koji se bave istorijom crnaca. Ipak, i dalje ih je premalo“, rekao je u jednom intervjuu. „Ako želite da razumete crnačku istoriju ‒ tu je ropstvo. Ako želite da razumete Ameriku, opet treba da se vratimo na ropstvo.“
U političkom trenutku u kome konzervativni političari mogu da kažu da su crnci bili srećniji tokom ropstva, ili da im je tada porodica bila stabilnija, a čak i beli liberali prave nepromišljene poteze kao što je proglašavanje da su „Životi svih važni“ kao odgovor na pokret „Životi crnaca su važni“, ne možemo da se pretvaramo da su Amerikanci (ili bar beli Amerikanci) dovoljno dobro obavešteni o istorijskim činjenicama ropstva.
„
Podzemna železnica“, koja se, potpomognuta preporukama Opre Vinfri, iznenađujuće dobro prodaje u knjižarama, pokušava da predoči istoriju crnaca u Americi i američki zbrkan i haotičan razvoj, kroz priču o ropstvu. Ljubitelje Vajtheda neće iznenaditi pristup koji nije preterano istorijski veran, gde su živopisni detalji do kojih se došlo ozbiljnim istraživanjem pomešani sa alternativnom istorijom, i gde se poigravanje sa vremenom i prostorom koristi radi jače i ubedljivije obrade teme.
U knjizi devojka Kora, robinja na plantaži u Džordžiji, svakodnevno svedoči surovoj disciplini i mukotrpnom radu na imanju. Kada dođe novi gospodar, sa naročito maštovitim ukusom za kažnjavanje, ona se udružuje sa Cezarom, novokupljenim robom. On joj predlaže da pobegne sa njim, verujući da će mu ona biti amajlija, jer je njena majka jedina robinja koja je uspela da pobegne a da je nikada ne uhvate. Njih dvoje su svesni neopisivih muka i grozne smrti koja ih čeka ako ih u bekstvu uhvati i dovede natrag lovac na robove opremljen lovačkim psima – Ridžvej. Ali Cezar je stupio u dodir sa Podzemnom železnicom.
Ovde počinje prvo poniranje romana u fantastično: Podzemna železnica nije metaforična, već je bukvalno podzemni sistem pruga kojim se ide ka severu rasklimanim vagonima. Kora je zahvalna belim staničnim agentima koji je skrivaju u tajnim platformama, ali ne i zaslepljena zahvalnošću prema belim spasiocima. Neki su dobronamerni ali slabi i lako postaju doušnici. Neki pomažu u skrivanju Kore samo zato da bi spasili sopstvenu kožu od drakonskih kazni koje stižu one koji pomažu beguncima.
Ona i Cezar prvo staju u Južnoj Karolini, i odluče da tamo ostanu neko vreme. U romanu ova država predstavlja podmukliju vrstu nasilja belaca nad crncima. Vlada otkupljuje kupoprodajne ugovore robova da bi im omogućila da žive slobodno, rade za platu i mešaju se sa belcima u gradu. Ali svaki put kada idu svom doktoru u novoj gradskoj bolnici, krv im se vadi zarad nekog nejasnog testiranja a Kora je neprestano pod pritiskom da se odluči za sterilizaciju. (Za žene koje već imaju decu ili im je dijagnostikovan „mentalni nedostatak“, sterilizacija je obavezna.) Ovo jezivo društvo koje je naizgled izvađeno iz neke distopijske fantazije i skliznulo u roman, zapravo crpi svoju istorijsku tačnost i užas iz medicinskih zločina počinjenih nad crnim Amerikancima tokom zloglasnih studija sifilisa u Taskigiju, gde je bilo prinudnih sterilizacija crnkinja.
Dok Kora beži, prvo u Severnu Karolinu, gde je ustanovljena država bele rasne premoći bez robova ali sa policijskim taktikama koje podsećaju na one iz Holokausta, a zatim u Indijanu, Ridžvej ostaje neumoljiv u svojoj neumornoj poteri. U jednom trenutku je hvata i baca u svoja kola zajedno sa Džasperom, odbeglim robom čije neprestano pevanje toliko nervira Ridžveja da konačno reši da zanemari nagradu koju bi dobio od Džasperovog vlasnika, i puca crncu pravo u glavu. To je jeziv trenutak za Koru, baš kao i za čitaoca, jer lovac na robove od ubistva begunca nema veće koristi nego što bi je imao da ga je jednostavno oslobodio, ali on ipak bira da okonča njegov život. „Ja označavam red“, kaže on Kori. „Rob koji pobegne takođe nešto označava. Nadu.“
Vajthedov neodoljivi spoj istorijske i spekulativne fikcije kao i briljantno urušavanje vremena i prostora, mogao bi da ima jednu tužnu posledicu. Suviše čitalaca danas tako malo zna istinu o Americi i nenašminkanu istoriju ropstva, da bi oni zbog njegovog literarnog postupka mogli propustiti da vide koliko mnogo užasne istine njegov roman sadrži. A opet, ovaj kratak pogled na zakopanu istoriju, o kojoj se tako malo priča, utkanu u njegov smelo napisani roman, trebalo bi da nas podstakne da više pričamo, više učimo i više čitamo o tome.
U putovanju Kore, te odlučne i inteligentne a opet tako ranjive žene, „
Podzemna železnica“ ne daje samo jedan put od ropstva ka slobodi, jedno bekstvo, jedan mukotrpan život. Ovo nije samo fina priča sa pobedonosnim belim spasiocem ili crncem nepokorenim u srcu. Ovaj roman odoleva optimizmu i prijatnom završetku. Umesto toga, Vajthed predstavlja više slojeva rasne nepravde i zverstava, tipičnih za različite periode i mesta, i tako otkriva punu veličinu zločina i kako se sve mogu počiniti.
Neki su toliko šokantni da izgledaju kao da su iz krvavih horora, drugi ne tako očigledni ali zato podmukliji, pa se neumoljiva nehumanost prema crncima u Americi menja samo naizgled. Kora otkriva, da čak i kada jednom pobegneš, to ne znači da si slobodan.
„
Podzemna železnica“ je momentalni klasik koji oživljava najtamnije, najužasnije delove američke istorije brutalnosti prema crncima. Ovaj roman je namenjen čitaocima koji vole mračnu spekulativnu prozu, i svakome ko želi da pročita ovu j..eno sjajnu knjigu.
Autor: Kler Falon
Izvor: huffingtonpost.com