O hrabrom, neobičnom, originalnom i plemenitom književnom delu
Džona Irvinga „
Molitva za Ovena Minija“, izvrsnoj mešavini komedije, drame i bildungsromana koja zadire u suštinu ljudskog života, piše književnica
Ljubica Arsić.
Upravlja li čovek svojim odlukama i postupcima sopstvenom slobodnom voljom ili su oni unapred podređeni delovanju neke više promisli?
Ova pitanja vere i sumnje u svetu koji je davno izgubio Boga zaokupljaju junake Irvingovog sedmog romana, u kojem se Džon Vilrajt, nastavnik engleskog jezika u Torontu, opčinjeno priseća detinjstva i mladosti provedenih sa Ovenom Minijem, neobičnim dečakom patuljastog rasta i „slomljenog“ glasa, čija su impulsivna energija, pronicljivost na granici vidovitosti i sposobnost za tanana osećanja pokretači uzročno-posledičnih zbivanja. Rutina Džonovog sadašnjeg nastavničkog, skoro pa monaškog života, kontrastira uzburkanim prošlim godinama prijateljstva sa Ovenom, ekscentričnim kepecom sa proročkim vizijama već razvijenim rođenjem i božanskom ulogom onog ko „lako ulazi u suštinu stvari“.
Slabašni i neporasli jedanaestogodišnjak Oven Mini, koga njegovi drugovi s lakoćom podižu, bacakaju i prenose iz ruke u ruku, jednog dana, na utakmici, neverovatno jakim udarcem loptice za bejzbol ubija Džonovu lepu majku Tabitu u koju je zaljubljen. Nekim čudom smrtonosna loptica učvršćuje, umesto da prekine, Džonovo i Ovenovo prijateljstvo, predstavljajući inicijalno polazište na putu do sveta odraslih, sa pitanjima i značenjima koja sačinjavaju taj svet i koja postupno vode do završetka romana. Oven je u vojsci sa zadatkom da tela mrtvih vojnika isporučuje njihovim porodicama.
Ovenov patuljasti rast je odbijanje da se pristupi svetu obojenom crnilom surovosti sa nadgrobnim spomenicima koje pravi gospodin Mini Stariji, sa epitafima koje Oven apostrofira posebnim glasom-cijukanjem u replikama ispisanim u romanu velikim slovima, čime se diže pozornost i poziva na uzbunu. Njegovo ubeđenje da je izabran i rođen sa zadatkom da izvršava Božju volju stavlja ga u poziciju hristolikog deteta rođenog u braku koji nikad nije konzumiran, ali i autsajdera koji često dezorijentiše čitaoca, nateravši ga da napusti ukorenjena ubeđenja i prihvati logiku ispunjenu groteskom i mitskim. To je Ovenov način kako da prevaziđe sopstveni hendikep i uputi se ostalima kako bi im pomogao, a takođe i piščeva stilska osobenost, da humorom i parodiranjem otkloni svaku tezu o romanu kao teološkom traktatu.
Sličnost sa junakom Oskarom Maceratom iz „
Limenog doboša“
Gintera Grasa, kepecom koji je u stanju da glasom razbije čašu, očigledna je; oba junaka, Grasov Oskar, ukazujući na nacizam u Nemačkoj, a Oven na američku traumatičnu istoriju obeleženu vijetnamskim i iračkim ratovanjem, opominju na uporno ponavljanje opasnosti u kojima će neko potcenjen od ostalih, sa Kasandrinim sposobnostima predviđati katastrofu.
Oven Mini je sprovodnik istine „odozgo“, neka vrsta modernog Svetog Đorđa, čije je koplje zamenjeno palicom za bejzbol, aždaja prepariranim armadilom kojem Oven odseca prednje šape tako osujećujući bilo kakvu ideju o uspravljanju, dok je princeza, kojoj prinosi svoja podvizanja na dar, Tabitina krojačka lutka odevena u crvenu haljinu, koja stražari pored njegovog kreveta i od koje se Oven ne odvaja.
Spasavajući svog prijatelja Džona da ne ode u Vijetnam time što mu alatkom za graviranje granitnih spomenika odseca prst, Oven ovaj poduhvat pridodaje nizu povređivanja sa ciljem da se spase i sačuva ono za njega najvažnije, sećanje na prijateljstvo dva dečaka koja povezuje zajedničko detinjstvo i priča o neznanim očevima, ali i priča o Ovenu Miniju, svetom kepecu i njegovim čudnovatim podvizima.
Autor:
Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 13