Po čemu se magični realizam razlikuje od fantastike

Ako volite da čitate i ljubitelj ste književnosti verovatno ste čuli za termin magični realizam. Takođe, možda znate da se termin u početku koristio za određenu vrstu fikcije koja potiče iz Lartinske Amerike s početka dvadesetog veka – najviše u delima Horhea Luisa Borhesa, Gabrijela Garsije Markesa, Izabele Aljende i brojnih drugih – ali je sada postala podžanr, kome doprinose autori širom sveta. Ukratko, tekst magičnog realizma sadrži elemente magije, natprirodnog, čak i nadrealnog, prepletene sa svakodnevnim, običnim životom.



Ako nikada ranije niste čuli za termin, možete pomisliti, zar nije to fantastika? Ili neki drugi tip spekulativne fikcije – horora, možda?

I pitanje je sasvim na mestu. Šta izdvaja magični realizam od ostatka čopora?

Ema Alman, u svom eseju o magičnom realizmu, nudi sledeće objašnjenje:

„...Magični realizam koristi magične elemente da bi izneo neke zaključke o stvarnosti. Ovo se kosi sa pričama koje spadaju u žanrove epske ili naučne fantastike koje su često izdvojene iz naše stvarnosti. Postoji distorzija u samom tkivu proze koja tera čitaoca da se zapita šta je stvarno, i često nas usmerava ka stvarima za koje smo smatrali da su nemoguće pre nego što smo pročitali priču satkanu od magičnog realizma. Stvarnosti koje preispituje magični realizam mogu da se odnose društvene, porodične, mentalne i emocionalne, samo da navedem nekoliko.“

Drugo načelo magičnog realizma jeste način na koji junaci reaguju na natprirodne dogođaje koji se dešavaju oko njih, obično bez mnogo pompe, kao da je magija nešto sasvim normalno, kao sudopera. Uzmite na primer „Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije Markesa, sveobuhvatan roman koji opisuje sto godina postojanja porodice Buendija. Roman je navodno inspirisan narodnim pričama koje su Markesu u detinjstvu pričali baba i deda – priče koje su predstavljene kao činjenice, zbog čega je mladi Markes brkao fantaziju i stvarnost, odnosno poverovao da u svet u kome magija zaista postoji.

Autor unosi ovaj nedostatak razlike između fantazije i stvarnosti u roman, čija je radnja smeštena u izmišljeni kolumbijski grad, Makondo. A opet, sama činjenica da je Markesova priča smeštena u izmišljenom mestu, dovodi u pitanje ideju da je „Sto godina samoće“ realističan roman prošaran elementima fantastike. Iako „Sto godina samoće“ pominje stvarna mesta, može se reći da je priča zapravo smeštena u neki fantazijski svet, budući da je glavno mesto događaja izmišljeno, i da je u tom svetu magija ne samo stvarna, već i sasvim obična pojava.

Po čemu se onda svet Makonda razlikuje od, recimo, Srednje zemlje? Istina, u „Sto godina samoće“ ne postoje vilenjaci, hobiti, čarobnjaci, ali sam nastanak Makonda je fantastičan događaj, sličan nizu mitova iz različitih religija, gde je grad naizgled metafizički nikao iz uma Hosea Arkadija Buendija; takođe postoje duhovi, vidovnjaci, i kako ih je Gardijanov autor Sem Jordison imenovao „lebdećih devica, vaskrslih Cigana i slatkorečivih pukovnika“. Svi događaji i tobože nadrealne okolnosti rezultat su pedantnog Markesovog truda da stvori taj svet, i iako nije potpuno izdvojen iz stvarnosti kao Tolkinova dela, da li su pristupi u pripovedanju ove dve priče zaista toliko različiti?

Isti argument se može odnositi na još jedno načelo magijskog realizma: prisustvo angažovanog socijalno-političkog komentara. Prema navodu sajta encylopedia.com roman „Sto godina samoće“ ispituje „političke, socijalne i ekonomske nemire tokom stogodišnje latinoamerički istorije“ – kao što čine mnogi drugi naslovi koji se oslanjaju na tradiciju latinoameričkog magičnog realizma, što Alman naziva „žanrom političke subverzije“ – ali možete pronaći socijalno-političke komentare i u delima kao što su „Kapije vremena“, serijal o Hariju Poteru, čak i (navodno) „Čarobnjak iz Oza“, da ne pominjemo političke distopijske romane poput „1984“, „Farenhajt 451“, i „Sluškinjina priča“. Zapravo, nije pogrešno reći da 99% literature između redova sadrži neku poruku koja se tiče politike i/ili društva; tako da ova vrsta angažovanosti ne izdvaja magični realizam od ostalih žanrova.

Međutim, svi pomenuti fantastični romani imaju jednu zajedničku stvar koja se jako retko nalazi u delima magičnog realizma: prisustvo protagoniste kroz kog čitalac doživljava svet; osobu koja je na neki način neupućena, izopštenika koji ulazi u te fantastične svetove i uči kako da preživi u njima. Ovo je slučaj i sa Tolkinovim delima: i Bilbo i Frodo – fantastična stvorenja na svoj način – odlaze na čarobna putovanja, gde se susreću sa magijom koju nikada ranije nisu videli. Nasuprot tome, u magičnom realizmu gotovo niko neće reagovati, niti će biti iznenađen nadrealnim i natprirodnim događajima koji ih okružuju. Te fantastične stvari se jednostavno dese i deo su sveta u kome se nalaze.

Ova zbunjujuća reakcija na strano i neobično može biti najbolji graničnik za magijski realizam u odnosu na ostala dela fantastike. Ali čak i tad, ako čitate priču u kojoj lik ne reaguje sa dovoljno iznenađenja, ili čak šokom, kada mu se dese nemoguće stvari, ne mora da znači da čitate tekst koji spada u magijski realizam. To nas u ovoj maloj diskusiji dovodi do horora, pogotovu tekstovi koji ubacuju elemente magijskog realizma u priču. Autorka Helen Maršal je izdvojila nekoliko takvih priča koje su napisali pisci koji prkose tipičnim konvencijama horora, predstavljajući „’čudne’ – raskide od stvarnosti – unapred; normalizuju ih. Ne objašnjavaju ih. Jednostavno... jesu.“ Maršal posebno pominje Roberta Šermena i Karin Tajdbek kao tvorce ovog hibrida magičnog realizma i horora.

Ali, da li ovo žanrovsko etiketiranje ima nekog smisla? U neku ruku da ako tražite određenu vrstu knjige koju biste voleli da pročitate – npr. ako vas zanimaju horor priče u kojima likovi prihvataju i uranjaju u ludilo nadrealnog, umesto da samo reaguju na njega; ili vas zanima ravnodušnost likova prema nadrealnom što je upečatljiv znak magičnog realizma, bez horora. Ipak, magični realizam je samo način da se opiše fikcija koja odbija da bude ograničena svetom koji nas okružuje, kao i da nas podseti da stvaran svet može biti podjednako čudan i nadrealan kao i fikcionalni pejzaži.

Autor: Kristofer Šulc
Izvor: litreactor.com
Prevod: Aleksandar Mandić