„Plodovi gneva“ 80 godina kasnije: Stajnbekova istina odjekuje i dalje

Čitajući kao tinejdžer „Plodove gneva“ Džona Stajnbeka, nisam razumeo pojam crvene zemlje. Tamo gde sam ja rastao, u ruralnom poljoprivrednom kraju Britanske Kolumbije, zemlja je bila braon boje, teška, obogaćena povremenim poplavama reke Frejzer. Glavna asocijacija na „crvenu zemlju“ mi je bila planeta Mars, onakva kakva je opisana u stripovima i naučnofantastičnim petparačkim romanima. Znao sam da takva stvar postoji ali mi nije delovala stvarno.

A u romanu tako bogatom slikama, pretpostavljao sam da je reč o metafori: crvena zemlja bi bila krvava, ranjena, na samrti.

Tek kada sam posetio Oklahoma Siti video sam crvenu zemlju prvi put i sve iz „Plodova gneva“ mi se pokazalo u drugačijem svetlu.

I dok sam stajao na tremu indijanske trgovačke postave, kraj autoputa 66 – „staze naroda u bekstvu, begunaca od prašine i smežurane zemlje“ – a vetar se igrao sa suvom braon travom, okrećući u daljini krila vetrenjača, bilo je lako, suviše lako, uvideti šta se desilo, konačno prepoznavši svet koji je stajao iza reči.
„Crvenu i deo sive pokrajine Oklahome poslednje kiše pohodile su blago, nisu se usecale u ispucalo tlo.“
 
Posle niza članaka u kojima je opisao život u imigrantskim kampovima i poljima centralne Kalifornije tokom Velike depresije i odustavši od pisanja satiričnog romana iste tematike („L’Affaire Lettuceberg“ za koji ostaje nejasno da li ga je pisac napustio ili uništio), Stajnbek  je napisao „Plodove gneva” za sto dana sredinom 1938. godine.
  
Roman pripada najređoj vrsti knjiga: aktuelan i danas, svež posle svih tih godina, još uvek od velikog značaja.
 
Po objavljivanju odmah je izazvao senzaciju, istovremeno obožavan i kritikovan. Prve godine se prodao u 400.000 primeraka, i  bio nagrađen Pulicerovom nagradom (a naveden je kao ključan i za Stajnbekovo osvajanje Nobelove nagrade 1962. godine). Kamen temeljac američke književnosti 20. veka, i dalje se naširoko čita i proučava, i neprestano kupuje. Takođe se i neprekidno osporava, dok konzervativne struje pokušavaju da ga sklone iz biblioteka i nastavnog programa, zbog navodne „opscenosti“. Sadašnje osporavanje romana je tek bleda senka mržnje i nasilja koje su dočekale prvo izdanje, kada su Stajnbeku pretili i nazivali ga komunistom. Te 1939. Godine, bila je to prokažena knjiga.
 
Čitajući roman danas, neizbežno je uočiti kontradiktornosti – slične onima nekadašnjim – koje karakterišu „Plodove gneva“, i zaključiti da je knjiga postigla uspeh ne uprkos već upravo zbog njih.
 
Roman nije jednostavno opisati i to je njegova najveća slabost i najveća snaga. U isto vreme je i polemički i realističan, ličan i distanciran, naturalističan i literarno samosvestan, zagnjuren u sopstveno doba i bezvremen. Zbog svega toga uopšte ne bi trebao biti funkcionalan kao celina.
 
A ipak jeste.
 
Iako je prošlo 80 godina od izdavanja knjige, osnovnu radnju nema potrebe naročito objašnjavati. Priča o porodici Džoud koja, proterana sa svoje zemlje u Oklahomi, putuje u Kaliforniju u potrazi za poslom i boljim životom, deo je kolektivne svesti Amerike. Tragedija onoga što će doživeti tamo gde su mislili da ih čeka obećana zemlja, čini deo američke istorije poznat koliko i osvajanje Zapada decenijama ranije.
 
Preplićući poglavlja izdvojena od glavnog toka radnje sa pričom o putovanju porodice Džoud, Stajnbek stvara kontrapunkt: intimni modernistički realizam suprostavljen tim izdvojenim vinjetama (prodavac kola koji vara izbeglice, konobarica u restoranu koja posmatra kako „Okiji“ – naziv za stanovnike Oklahome – prolaze, itd.) i besno intoniranim gledištima (25. poglavlje koje se završava rečima: „U dušama ljudi plodovi gneva postaju puni i teški, postaju zreli za berbu“ u isto vreme budi bes i  izaziva jezu). Napetost između ovih poglavlja i priče o porodici Džoud gorivo su koje pokreće priču, gradi tenziju, povećava ulog. Čitalac pre porodice zna za razočaranje koje je čeka, i izdvojena poglavlja dobijaju ton proročanstva, poput kakve starozavetne pripovesti nabijene besom.
 
Međutim, epitet starozavetni ne odgovara romanu koji odbacuje tradicionalno hrišćanstvo. Često viđen kao hristolika figura, posrnuli propovednik Džim Kesi dokazuje kako je vera često samo licemerje i uzrok sukoba. „Plodovi gneva” su uprkos svoje pravdoljubivosti i duboke moralnosti, daleko od bilo kakvog religioznog teksta.
 
Ali su s druge strane duboko spiritualna knjiga, i iz tog korena je nikla moć i dugovečnost ovog romana.

 
 
Uzemljen u beskompromisnom osećaju za pravdu, polemički materijal uzima propovednički ton, i čineći to, pomera granice. Stajnbekova uronjenost u stvarnost imigrantskog života daje romanu univerzalni značaj. On poput Vilijema Blejka u pesmi „Znamenje nevinosti” teži: „Videti svet u zrnu peska… I večnost u jednom satu”. Roman, ukorenjen u crvenoj zemlji osnovne teme, poprima veličinu mita, naročito na završnim stranicama sa poplavom i uzvišenim postupkom Ruže Saronske, majke mrtvorođenčeta, koja svoje grudi nudi umirućem strancu.
 
Upravo u tim delovima „Plodovi gneva” postaju sveta, blagoslovena knjiga. Nigde to nije jasnije nego u najpoznatijem trenutku romana: govoru Toma Džouda.
 
Odsluživši kaznu zbog ubistva, najstariji sin izbegava nevolju, držeći svoju narav pod kontrolom čak i kada je isprovociran. Međutim prisustvujući ubistvu Džima Kesija, Tom puca i biva prinuđen da beži ostavljajući porodicu. Pre odlaska on kaže svojoj majci: „Onda ću biti svuda u mraku. Biću svuda – kud god pogledaš. Gde god bude borbe da se gladni nahrane, ja ću biti tu. Da je Kesi znao! Da, ja ću biti tu kad ljudi viču, kad su gnevni i – ja ću biti tu kada se deca smeju jer su gladna, i znaju da će biti večere. I kad naši budu jeli svoj hleb i živeli u kućama koje su sami digli – biću i ja tu.“
 
Upravo Tom Džoud daje romanu dodatnu širinu. I dok osećam odjeke borbe porodice Džoud u romanima Rohintona Mistrija i Ravija Hadža, Tom Džoud je taj na koga neprestano mislim.
 
Ne radi se samo o uticaju koji taj lik ima. Da, i Vudi Gatri i Brus Springstin su napisali pesme o njemu, ali taj uticaj se prostire izvan sveta umetnosti.
 
Kao što je i obećao, Tom Džoud je svuda.
 
On je tamo gde zaposlenima u marketima širom SAD ne daju dovoljnu platu da bi mogli da jedu, pa moraju tražiti podršku javnosti. On je tamo gde se milioneri i uspešne korporacije protive podizanju minimalne plate od koje bi se zaista moglo živeti. On je tamo gde banke teraju ljude sa njihovih imanja bilo zbog ukrupnjivanja zemljišta bilo zbog nerealnih hipoteka. On je tamo gde očajni imigranti prelaze preko reke Rio Grande u potrazi za obećanom zemljom, dok političari prete podizanjem ograda a obični ljudi u strahu od gubitka posla podižu ruke na „tuđince“.
 
I video sam ga jednog vetrovitog zimskog jutra, u odrazu mirnog jezerceta koje se nalazi na mestu gde je nekada bila Federalna zgrada Aldfred P. Mara u Oklahoma Sitiju, gde je 168 ljudi poginulo u najvećem činu domaćeg terorizma u SAD. Građani Oklahoma Sitija su izabrali da na taj čin neopisivog nasilja odgovore nudeći, kako piše na spomeniku: „Utehu, snagu, mir, nadu i spokoj“.
 
Kao što je Džoud rekao citirajući Džima Kesija: „Jer ako padnu, jedan će podići drugog“.
 
Osamdeset godina je Tom Džoud hodao putevima Amerike, kao sablasno prisustvo, senka.
 
Savest.
 
Na skoro 600 stranica „Plodova gneva“, Stajnbek raskrinkava legendu o Americi, laž o obećanoj zemlji i zauzvrat daje mitsko uskrsnuće, osećaj svetog, i savest da nas vodi i proganja.
 
Autor: Robert Virzima
Izvor: theglobeandmail.com
Prevod: Vladimir Martinović