Piter Svonson: Ljudi su i dalje ‒ misterija

Piter Svonson je autor romana „Zaslužena ubistva“, za koji je dobio književnu nagradu Udruženja Nove Engleske, „Djevojka sa satom za srce“, „Njen svaki strah“ i „Sve predivne laži“. Njegove knjige su prevedene na trideset jezika. Živi u Somervilu u Masačusetsu. O žanru trilera i onome što ga je privuklo baš toj vrsti pisanja, Svenson za čitaoce Art Vijesti kaže:

„Ja pišem trilere jer čitam trilere, jer ih oduvek čitam, od malena. Upravo me je privukla misterija u svim njenim oblicima.“

Pisac koji piše dobru knjigu takođe mora mnogo da čita. Zašto, je li to pravilo?

Čitanje je presudno za pisanje. Ono vežba isti deo mozga i informiše vas kao pisca. I nije važno šta čitate. Ako pročitate nešto sjajno, pokušaćete da shvatite kako je pisac uspeo to da učini, a ako pročitate nešto loše, to je korisno takođe. To vam govori šta da ne radite.

Dobili ste više književnih nagrada i priznanja, broj vaših čitalaca se svakodnevno povećava, kako to doživljavate?

Na kraju krajeva, često se osećam isto. Zabrinut sam za knjigu koju pišem; u nadi da ću to učiniti što je moguće bolje. Trudim se da ne razmišljam o knjigama koje sam već napisao i fokusiram se na budućnost.

Rečeno je da savršeni triler treba da ima napetost, zanimljivu priču i vizuelnu privlačnost. Koliko se držite ovih „pravila“?

Nikad nisam čuo za ta pravila, ali mi se sviđaju. Na kraju krajeva, savršeni triler mora da iznenadi čitaoce i mora da ih primora da listaju stranice.

Pišući svoje knjige, možda se pomalo „igrate“ sa ljudskom psihom. Je li to namerno ili slučajno?

Ljudska psiha je moja omiljena tema. Zbog toga i čitam i zato pišem. Ja sam fasciniran ljudskim bićima i zašto oni rade to što rade.

I da li ste otkrili tu tajnu: zašto ljudi rade ono što rade?

Niko nikada neće u potpunosti shvatiti ovu tajnu. Ljudski mozak je posljednja velika misterija, i zato su moje omiljene knjige, i omiljeni filmovi, svi koji se bore sa pitanjima onoga što čine ljudi, posebno amoralni ljudi.

Šta je to u našim glavama što nas tera da radimo i ono što ne valja, što ne bi trebalo da radimo?

Ja sam samo pisac, a ne filozof. Očigledno, ja imam svoj moralni stav o svetu, ali pokušavam da u svoje romane ne ubacim previše moralisanja. Neki pisci mogu da se izvuku sa tim ‒ mislim na Milana Kunderu ili čak na američkog pisca misterioznih romana Džona D. Makdonalda ‒ ali većina najboljih književnih dela je kada nema previše filozofije.

Ono što pokušavam da imam umesto filozofije je empatija. Zločinci imaju osećanja, takođe, i ta osećanja mogu biti mala kao i uznemirenost da se njihov plan proglasi pogrešnim, ili bi to mogao biti užas groznog detinjstva. Rad pisca, kako to ja vidim, je da pokuša da prenese osećanja svih likova, a ne samo protagoniste i žrtve.

Pošto je ljudska psiha vaš omiljeni objekat o kojem pišete, možete li nam reći: šta je to ljudska psiha, kako bi se mogla definisati?

Za mene je ljudska psiha to zašto radimo stvari koje radimo. Izgleda jednostavno, ali je neobično. Ljudi sami sabotiraju sebe, glasaju protiv sopstvenih interesa, zaljubljuju se u pogrešne ljude. I oni počine zločine. Smatram da je to fascinantno.

Kako, i koliko, naša psiha utiče na naš razum?

Pa, naša psiha je naš rezon. Mislimo da smo racionalna ljudska bića, ali na kraju kako možemo biti sigurni? Mislim da je to glavna tema moje knjige, „Sve divne laži“. U toj knjizi se odvija mnogo racionalizacije. Alisa, glavni lik i možda glavni glumac u romanu, nema pojma da je ona negativac. U njenom umu nije učinila ništa loše. Njen život je jedna velika racionalizacija i verujem da ogroman broj ljudi živi tako.

Da li je ljudska psiha, zapravo: ljudska duša, ljudski um?

To je ljudski um. Prilično sam agnostičan kada je reč o duši. Mislim da su naši umovi komplikovani.

Da li se naša psiha razvija, usavršava? Postaje li, iz generacije u generaciju, moćnija, kvalitetnija u nekom smislu, od psihe koju su imali naši daleki preci?

Mislim da se naša psiha razvija, ali takođe mislim da mi posedujemo mnogo više instinkata naših predaka nego što mislimo da ih imamo. Svi smo mi pećinski ljudi u srcu, plašimo se mraka, autsajdera, i tražimo pleme koje će nas prihvatiti. Smatram da se to lako zaboravlja.

Kao pisac mislim na ovo sve vreme kada razmišljam o liku. Ja ne planiram svoje knjige unapred. Upravo sam došao do premisa, pa sam dopustio likovima da pomeraju priču, tako da je važno da motivacije likova odzvanjaju istinito. Ako ne bude tako, priča neće funkcionisati.

Većina vaših likova su obični ljudi koje svakodnevno srećemo na ulicama ili u lokalnim radnjama. Onda te ljude iz vaših priča pretvorite u raznovrsnije likove, čak i u ubice. To me čudi i zato bih vas pitao: jesu li Hičkokovi filmovi imali uticaja na vaše romane?

Hičkokovi filmovi su moji glavni uticaj. Voleo sam priče u kojima se obični ljudi nađu u neobičnim situacijama, i pokušavam da upravo to uradim u svojim pričama.

Vaši likovi, oni loši, su, navodno - tragični. Obično imaju tragičan završetak. Zašto? Da li se pridržavate tog nepisanog pravila, da istina i pravda, kad-tad, moraju pobediti?

Ne, ali mislim da ljudi koji čine loša dela, stvarno loše i završe. I veoma sam zainteresovan za ideju o kriminalcima kao tragičnim osobama. Obični ljudi, zaista, koji donose loše odluke.

Pišete poeziju. Šta vam je lakše, pisanje poezije, ili proze?

Za sada, proza je lakša. Kada pišete pesmu, pokušavate da uklopite svaku reč, da ih dovedete do neke vrste savršenstva. To je veoma teško, makar meni. U prozi, možete praviti neke greške!
 
Autor: Vujica Ognjenović
Izvor: vijesti.me
Foto: Jim Ferguson