Piter Frankopan: „Imam sreće da me plaćaju da razmišljam“

Istoričar i profesor svetske istorije na Oksfordskom univerzitetu, Dr Piter Frankopan, uglavnom izučava istoriju Mediterana, Rusije, Bliskog istoka, Irana, Centralne Azije, itd, i odnose između hriščanstva i islama. Njegova knjiga „Putevi svile: nova istorija sveta“ o kojoj se mnogo govori – koja preispituje evrocentrizam i objašnjava kako su oblasti koje zahvataju puteve svile, uglavnom oblasti Rusije, Irana, Avganistana, Kine, Pakistana i Indije, zapravo „pokretači“ sveta –svoje prvo izdanje ugledala je 2015. godine.



U intervjuu za TNS koji se odigrao putem Skajpa, autor govori o tome kako je došlo do objavljivanja njegove najnovije knjige „Novi putevi svile: sadašnjost i budućnost sveta“, njegovom uticaju kao autora i akademika, njegovoj strasti prema mapama i ruskoj književnosti. Pošto sam bio u mogućnosti da mu pokažem svoju kopiju knjige tokom intervjua, nisam mogao a da ne pomislim kako je svet ipak postao jedno globalno selo. Slede odlomci intervjua:

Vaša prethodna knjiga se bavila istorijom dok se „Novi putevi svile“ više bave sadašnjim vremenom. Zašto mislite da je ova knjiga bila neophodna budući da se prethodna prostire na više od 600 stranica?

U suštini, želeo sam da napišem poslednje poglavlje prve knjige koje će objasniti događaje i otkrića koja su se odigrali nakon 2015. godine, s obzirom na to da se mnogo toga promenilo od objavljivanja moje prve knjige. Na primer, tu je Brexit, protesti u Evropi (uglavnom u Francuskoj), Tramp u Americi, sankcije koje je SAD uvela Iranu, podrška Kine u izgradnji Ekonomskog pojasa Svilenog puta (BRI) u Pakistanu koji ima novu vladu. Sve ove promene bi trebalo dokumentovati. Prva knjiga se pretežno bavi istorijskim aspektom regiona koji pokriva dve i po hiljade godina i objašnjava kako smo došli do današnjih dana, kako prošlost ukazuje na zbivanja u sadašnjem vremenu i izlaže ih na videlo. „Novi putevi svile“ su više kao presek onoga što se događalo u poslednje tri godine. Pokušava da objasni zašto je Rusija angažovana oko pitanja Bliskog istoka, zašto je Tramp u Beloj kući, zašto svedočimo povećanju vojnih troškova u regionu, šta se događa u CPEC-u (Kinesko-pakistanskom ekonomskom koridoru) i Gvadaru. Možemo imati pesimističan ili optimističan stav u vezi tih pitanja, ali moj zadatak kao akademika je da budem

I tako ste pišući poslednje poglavlje zaključili da ono ipak zaslužuje da bude pretočeno u zasebnu knjigu?

Da, rekao bih da je tako. To je potpuno drugačija strategija koja zahteva nove veštine. Priču treba ažurirati svake dve godine jer je promena normalna stvar.

U knjizi „Putevi svile: Nova istorija sveta“ pominjete kartu sveta koju ste dobili na poklon od svojih roditelja; da li je to bio početak vašeg interesovanja za istoriju sveta?

Volim mape. Svaki put kada letim avionom, uvek gledam u mapu koju dobijem od avio-kompanije. Ona mnogo toga govori o tome kako avio-kompanija, ili zemlja iz koje dolazi, vidi sebe. Mnogo toga možete da saznate o odnosu koja ta zemlja ima sa ostatkom sveta na osnovu destinacija koje vam avio-kompanija omogućava da posetite. To je geografska studija. Kao dečak sam pamtio sve nazive reka i planina – volim zvučnost neobičnih reči – i tako sam odrastajući shvatio da nekada morate sami da zapnete kako bi ste mogli da učite, pošto ne možete uvek da se oslonite na tradicionalno školsko obrazovanje. Ne postoje prepreke dok god ste znatiželjni.

Kako vi vidite evoluciju kartografije?

Zanimljivo je primetiti da se mape i karte obično crtaju u toku začetaka vojnih pohoda; kako bi bili upoznati sa tim gde se resursi nalaze kao i sa geologijom regiona. Ovi interesi služe u svrhu vojnog napredovanja. Čak i neka velika otkrića poput posuđa za koje se ne lepi hrana, ili Skajp, su zasluga vojnih inicijativa. Iako volim mape, moram da naglasim da mnogo toga zavisi i od toga šta vi želite da pronađete na njima. Sto različitih ljudi će imati sto različitih tumačenja iste mape, i upravo taj pluralitet je to što nas čini fascinantnim kao vrstu. Zanimljivi smo kada prihvatamo razlike među sobom. Međutim, uprkos pluralitetu, možemo da primetimo da se mnoge zemlje plaše različitih stavova koji dolaze sa drugih krajeva sveta.

Istorijski posmatrano, Pakistan je zemlja koja je prihvatajući sve etnicitete poznata po raznolikosti ali u kojoj se već neko vreme stvari menjaju. Uzimajući u obzir raznolikost vrsta koje je Bog stvorio na ovoj planeti, odbacivanje raznolikosti ne deluje kao put kojim će se doći do bilo kakve koristi.

Zašto su u obe knjige poglavlja naslovljena po putevima? Kao Putevi ka Pekingu i Putevi u srce sveta?

Mislim da je to samo dobra metafora. Sam termin put svile je skovan pre 150 godina. A kada se služite metaforom puteva možete da ukažete na dinamiku promena pojedinih i mogućnost izbegavanja već utabanih putanja. Naslovi poglavlja su mi bili potrebni a ovi koje sam izabrao su poslužili svrsi.

Nagovestili ste vaše interesovanje za rusku književnost. Odakle je to poteklo?

U suštini, roditelji su nas podsticali da čitamo mnogo. Tako sam se, tokom letnjih raspusta, kada god bi mi bilo dosadno, služio knjigama iz dedine kućne biblioteke koja je bila puna ruskih književnih dela. Ruski književnici postavljaju religiozna pitanja na koja pokušavaju da daju sekularne odgovore, kao što su svrha čoveka u univerzumu, Tolstoj je npr. govorio o ekološki održivom načinu života. Čitanjem tih književnih dela ne spoznajemo samo Rusiju, već svet u celini.

Da li bi ste želeli da preporučite neke knjige?

Turgenjevljevu „Prvu ljubav“, novelu o odrastanju, i Puškinovu dramu „Mocart i Salijeri“ koja je kasnije adaptirana u scenario za film „Amadeus“. Takođe bih preporučio dela pesnika futurizma – Vladimira Majakovskog. Uživao sam otkrivajući ova dela s obzirom na to da nisu opšte poznata. Često ih ponovo čitam.

Da li biste mogli da nam kažete nešto o svojim rutinama u pisanju?

Prilično sam produktivan mada imam običaj da uzmem krupniji zalogaj nego što mogu da ga sažvaćem. Radio sam do četiri sati izjutra dok sam pisao prvu knjigu, zato što u tim ranim jutarnjim časovima vlada poprilična tišina; pogotovo zato što telefoni ne zvone. Tada nisam mnogo spavao, ali sam to nadoknađivao jačim dozama dobre kafe. Obično nemam problem sa rokovima. Ali katkad se blokiram. Za takvu situaciju imam prvoklasnu kolekciju šešira iz centralne Azije; imam turkmenski šešir i stavim ga na glavu. Ne mislim da mi pružaju neke magijske mislilačke moći ali me podsećaju da imam sreću da se bavim ovim čime se bavim. Pisanje nije laka rabota, jer treba da sve delove vaših misli spojite u celinu, ali doista imam sreće da me plaćaju da razmišljam. Postupak pisanja čini pisanje lakšim.

Nije lako pratiti sva dešavanja u svetu i informacije, ispričati priču o tome šta se dešava u Kini, u Rusiji, ali verujem da to mora biti nečiji zadatak. Svetovi za koje mislimo da su perspektivni i budućnost su zapravo već ovde. Upuštanje u dijalog je osnova svakog održivog odnosa, bilo da je ličan ili politički. Odrastao sam uz petoro braće i sestara, i mnogo smo se svađali. Nekada bi mi rekli da se utišam i da pustim nekog od braće ili sestara da kažu šta imaju, i danas znam da sam tako mnogo naučio što mi ide u prilog.

Izvor: tns.thenews.com.pk
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Neil Gavin