Pismo mom ocu Gabrijelu Garsiji Markesu

Ne prođe ni jedan jedini dan a da ne naiđem na spominjanje tvog romana „Ljubav u doba kolere“. Gotovo je nemoguće ne nagađati šta bi ti sve stvorio od ovoga.



Napisao Rodrigo Garsija.

Gospodin Garsija je režiser.

Gabo,

Šesta godišnjica od tvoje smrti navršila se 17. aprila, a svet je nastavio da bude sve ono što je bio, ljudska bića se i dalje ponašaju na zadivljujuće i kreativno surove načine, i dalje su uzvišeno velikodušni i žrtvuju se, ali su i sve ono između što ih čini ljudima.

Postoji i jedna novina: pandemija. Potekla je, koliko nam je za sada poznato, na pijaci odakle je virus prešao sa životinje na čoveka. Jedan mali korak za jedan virus, ali veliki korak za njegovu vrstu. To je stvorenje koje je kroz nemerljiv tok vremena evoluiralo tokom prirodne selekcije u maleno čudovište kakvo nam je sada poznato. Ali nije pravedno da mu se obraćam na takav način i žao mi je ukoliko su ga moje reči uvredile. Zapravo, ono prema nama nema određene loše namere. Ono samo uzima i uzima jer može. Svakako da se možemo poistovetiti. Nije to ništa lično.

Ne prođe ni jedan jedini dan a da ne naiđem na spominjanje tvog romana „Ljubav u doba kolere“, ili na reference na njegov naslov ili na spomen pandemije nesanice iz „Hiljadu godina samoće“. Gotovo je nemoguće ne nagađati šta bi ti sve stvorio od ovoga. Epidemije su te oduvek fascinirale, stvarne ili one u tvom književnom stvaralaštvu, kao i stvari i ljudi koji se vraćaju.

Nisi se još rodio kada je pandemija španskog gripa opustošila planetu, ali si odrastao u kući u kojoj je kraljevalo pričanje priča i u kojoj je kuga, poput duhova i žaljenja, morala da bude dobar materijal za književno stvaralaštvo. Rekao si da ljudi o davnim događajima pričaju kao da govore o danima u kojima se kometa pojavljuje, najverovatnije misleći na pojavljivanje Halejeve komete s početka dvadesetog veka. Sećam se koliko si žarko i sam želeo da je vidiš rođenim očima kada se pojavila krajem prošlog milenijuma. Očarala te je, taj misteriozni sat koji otkuca tihi čas jednom u svakih sedamdeset šest godina, ciklus koji se približava vremenu koje je dodeljeno nama ljudima na ovoj planeti. Slučajnost? Verovatno samo još jedna smicalica. Bio si ateista, ali si takođe promišljao i da je nezamislivo da ne postoji „master plan“, sećaš li se? Priča nema svog pripovedača. S ovog stanovišta, sada ti u sve to imaš mnogo bolji uvid od mene, verovatno.

Pandemija se vratila. Uprkos velikom napretku nauke i mnogohvaljenoj genijalnosti naše vrste, naša najbolja odbrana za sada je da jednostavno ostanemo kod svojih kuća, da se sakrijemo od predatora u pećine. Za one sa barem malo sklonosti prema poniznosti, to je trenutak skromnosti. Za ostale to predstavlja još jednu mučnu stvar koju moraju da urade.

Dve zemlje tebi drage, Španija i Italija primile su najjači udarac. Neki od tvojih najstarijih prijatelja pokušavaju da najbolje od svega ovoga izvuku u svojim stanovima u Barseloni, Maridu i Milanu, u kojima ste ih Mercedes i ti posećivali nebrojeno mnogo puta tokom godina. Čuo sam da je nekolicina ljudi iz te generacije odlučna u nameri da istraje, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog toga što su uspeli da prežive decenije rakova, tirana, poslova, odgovornosti i brakova da bi ih sada ubio tamo neki virus.

Ne plaši nas samo smrt, plaše nas okolnosti. Poslednji odlazak bez pozdrava kojem će prisustvovati tuđinac obučen kao vanzemaljac, mašine koje ispuštaju nemilosrdne zvuke, okruženi drugima koji se nalaze u istoj situaciji, ali daleko od svojih najbližih. Tvoj najveći strah, samoća.

Često si umeo da govoriš da je „Godina kuge“ Danijela Defoa knjiga koja je na tebe kao stvaraoca najviše uticala, ali sam tek juče shvatio da je tvoj miljenik car Edip zavisio od napora da se zaustavi kuga. U prvom planu mog sećanja oduvek je bila ironična igra kraljeve sudbine, ali je upravo kuga bila ta koja će odigrati najveću ulogu i osloboditi snage koje su presudile ishodu. Jednom si rekao da je ono što nas najčešće opseda u vezi sa epidemijama to što nas podsećaju na naše sudbine. Uprkos merama predostrožnosti, medicinskoj nezi, dobu izobilja, svako od nas može da izvuče taj nesrećni loz. Sudbina i smrt, omiljene teme mnogih pisaca.

Da si sada ovde, mislim da bi te, kao i uvek, oduševio čovek. Reč „čovek“ ne koristi se više na način na koji si ti navikao, ali ću napraviti izuzetak, ne kao odobravanje patrijarhatu, koji si ti prezirao, već zato što će te podsetiti na mladog čoveka i pisca koji stremi nečemu, a koji si nekada bio, sa toliko razboritosti i ideja u svojoj glavi sa kojima nisi znao šta ćeš, i sa dubokim ubeđenjem da su nam sudbine zapisane, iako smo stvoreni prema Božjem naličju i prokleti time što imamo slobodnu volju. Sažalio bi se našoj krhkosti; divio bi se našoj međusobnoj povezanosti, ožalostila bi te patnja, razjarila neosetljivost nekih od vođa država i duboko potresla hrabrost ljudi u prvim borbenim redovima. A žarko bi želeo da čuješ kako se ljubavnici nose sa svim preprekama, uključujući i rizik od smrti, samo da bi bili zajedno. Ali najvažnije od svega – bio bi naklonjen ljudskoj vrsti baš kao što si nekada običavao.

Pre nekoliko nedelja, tokom naših prvih dana u izolaciji, moj um se naprezao da shvati šta bi sve ovo moglo da predstavlja, ili šta bi barem iz svega ovoga moglo da proistekne. Nisam uspeo da dokučim. Magla je bila previše gusta. Čak i sada kada je sve ovo svakodnevica, kao što stvari i tokom najstrašnijih ratova postanu uobičajene, i dalje nisam u stanju da sve objasnim sebi na zadovoljavajući način.

Mnogi su sigurni da život nikada više neće biti isti. Velika je verovatnoća da će mnogi od nas napraviti velike životne promene, većina nas će svakako nešto promeniti, ali verujem da će se najveći deo ipak vratiti na plesni podijum. Zar ova pandemija nije dovoljno važan argument da je važno život živeti odmah i sada i živeti ga onako kako želimo, jer se on gasi na najneočekivanije načine? Jedno od tvojih unučadi je ovo izjavilo.

Zabrane kretanja su u određenim zemljama prestale da važe i, malo po malo, svet će pokušati da se vrati u stanje normalnosti. Čak i sanjarenja o bliskoj slobodi naterala su ljude da zaborave svoja nedavna obećanja upućena bogovima. Porivi da procesuiramo uticaj pandemije na naša unutarnja bića, ali i na celokupno čovečanstvo, polako počinju da blede. Čak će i mnogi među nama koji čeznu da razumeju šta se dogodilo biti u iskušenju da to interpretiraju prema svom nahođenju. Kupovina već sada preti da će se vratiti na velika vrata kao jedna od naših omiljenih zavisnosti.
Misli su mi i dalje zamagljene. Čini se da ću morati da sačekam da gospodari, sadašnjost i budućnost, svare ovo iskustvo kroz koje smo prošli. Radujem se tom danu. Pesma, poema, film ili roman konačno će me usmeriti na pravac kuda moje misli i osećanja treba da se kreću kada ova pandemija ostane iza nas. Kada budem stigao na to mesto, i dalje ću morati da se mučim kako bih sve ovo shvatio.

U međuvremenu, planeta se i dalje okreće i život je i dalje misteriozan, snažan i zadivljujuć. Ili kako si ti običavao da kažeš sa manje prideva i na mnogo poetičniji način – život se ne da podučiti.

Rodrigo

Izvor: nytimes.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković