Mnogobrojni su umetnici kojima je udaljavanje od svakodnevice uobičajen prostor delovanja. Neka od najznačajnijih dela svetske književnosti nastala su daleko od grada, u sobi sa pogledom pisca na mirno okruženje. Neupitno je da je za svaki vid kreativnog delovanja neophodna samoća, neki vid socijalne, duhovne ili fizičke izolacije.
Optimistične savete (iako zasnovane na činjenicama) o plodonosnim načinima provođenja vremena i kretivnog delovanja, koji su nas ispratili u izolaciju, posle nekoliko nedelja zamenila je spoznaja da nešto ipak nedostaje. Neka od najvećih dela umetnosti nastala su pre svega kao odgovor na svakodnevni život i to ih i čini velikim.
Roman „Komo“ Srđana Valjarevića primer je toga kako, baš naprotiv, povratak u stanje životnog haosa može da inicira misao i kreativno delovanje. Roman je nastao mnogo vremena nakon boravka na jezeru Komo, na koje Valjarević odlazi da napiše novu knjigu.
Komo je bio savršena izolacija za jednog književnika – šetnja selom Belađo, subotnja vožnja brodom do pijace u gradu Komo, celodnevno pešačenje do vrha Monte San Primo, razgovori sa meštanima – čist spokoj, kojem je doprinosila činjenica da Valjarevićev junak dolazi iz Jugoslavije.
Drugi rezidenti vile Serbeloni percipirali su je kao zemlju koja se raspala, u kojoj nije dobro živeti. Isto ju je percipirao i on. Očekivanja ovih stranaca zato nije bilo teško ispuniti. I junak Valjarevićevog romana imao je slična očekivanja, ali iz drugih razloga:
„Od ljudi nekad zaista može da pripadne muka, naročito ako moraš biti s njima, ako si prinuđen na to. Imao sam tu sreću, nisam bio prinuđen.“
Savršena izolacija za književnika, ali ne i za pisca koji je odustao od objavljivanja knjiga i kojeg nikakva vrsta rada nije zanimala, te je povremeno objavljivao kratke priče za dnevne novine, time plaćao stan i „uopšte živeo nekako, ali od pisanja najmanje“. Prihvatanje stipendije i odlazak na brdo Tragedija značili su izolaciju od konstantnog hvatanja ukoštac sa životom u Beogradu krajem devedesetih.
Miran život Belađa nije poznavao te probleme. Bilo je mnogo kontradiktornosti kojih je Valjarevićev junak bio svestan. „Pun je svet tih večitih užasa. Pun je svet takvih sredina... Doba ravnodušnosti zauvek. Doba sitnodušnosti poslednjih par hiljada godina.“ Sa ovim užasima svakodnevno se susretao, čak i tamo. Ni stanovnicima Koma nije bio stran osećaj, koji je pisac pokušavao da potisne. Neki od njih, iako rođeni i odrasli u podnožju, nikada se nisu popeli na brdo Tragedija. Ta privilegija im nije bila dostupna. Jedino što su mogli je da ga zaobilaze ploveći jezerom, ne znajući kako njihovo rodno mesto izgleda sa vrha.
Na jezeru on nije bio književnik, jer nije pisao, istovetni dani koje je tamo provodio nisu asocirali na život koji mu je do tada bio blizak, ništa ga na njega nije ni asociralo – meštani su govorili o drugim temama, sa nekima se teško sporazumevao, druge čak nije ni razumeo. Ali povratak je, baš kao i u trenutku koji trenutno proživljavamo, bio neminovnost.
Kada je odlazio, jedan od stipendista iz vile na Tragediji oprostio se rečima da mu je drago što se vraća svojoj kući, „sigurnom poslu i mirnom domu“, da mu je drago i što je napokon upoznao nekoga ko dolazi iz sredine o kojoj je samo slušao i gledao na televiziji.
Povratak u Beograd uobičajenom životu bio je sličan osećaju nakon svakodnevnih šetnji planinom iznad jezera Komo, sati provedenih u tišini i povratka u vilu u podnožju: „Dole me je čekao život s ljudima. Ali, to je ipak bila neminovnost. Ne mogu imati strah od neminovnosti.“
Izvor: RTS.rs