Pisac Tahar Ben Želun: Majka koja gubi dete, to je tragedija koja nema vere, boje i imena

„Uloga pisca je da podsetimo, jednostavnim, svakodnevnim rečima, šta je to tragedija, šta znači izgubiti nekoga koga volimo“, rekao je Tahar Ben Želun gostujući na Sajmu knjiga.



Najveća zvezda 63. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga bio je marokansko-francuski pisac, jedini afro-arapski autor nagrađen Gonkurom i vrsni intelektualac, građanin sveta u pravom smislu, koji ne beži od provokativnih stavova.

Ben Želun je dobio Gonkura 1987. za knjigu „Sveta noć“ (Laguna, 2018). Sem nje, na srpski jezik prevedene su i „Dete od peska“ (Laguna, 2018) i „Brak iz zadovoljstva“ (Clio, 2018). U prepunoj sali „Borislav Pekić“ na Sajmu sa Ben Želunom razgovor je vodio Miroljub Stojanović, urednik izdavačke delatnosti u Filmskom centru Srbije.

Pisac rođen u Fesu već četrdeset godina živi u Francuskoj i piše na francuskom pa se stalno se suočava sa pitanjem: da li se više oseća kao Francuz ili Marokanac?

„Bez pogovora ja sam Marokanac ali sam univerzalan pisac. Marokansko u mojim delima su teme, jer se Maroko uvek vraća u mojim knjigama, uvek je prisutan. To je izuzetna zemlja koja ima čvrst identitet i istoriju. O Francuskoj sam pisao samo eseje o rasizmu ili terorizmu, ne romane. Kada želim da zamišljam, da budem kreativan, Maroko se nameće jer je to izuzetna nacija koja ima čvrst identitet i lepu priču, istoriju.“

On je prvi žitelj Severne Afrike koji je dobio Gonkurovu nagradu, za najbolju knjigu na francuskom jeziku. Priznaje da mu to što piše na francuskom daje daleko veću vidljivost od njegovih sunarodnika.

„U Maroku osamdeset odsto pisaca piše na arapskom i svi oni na neki način trpe posledice katastrofalne kulturne i političke situacije u arapskom svetu. Američki ili francuski izdavači ne idu u Maroko, Alžir, Bagdad ili Liban da traže pisce koje će prevesti. Prevesti znači priznati. Kultura arapskog sveta danas trpi neku vrstu odbacivanja jer se smatra da Arapi nemaju više ništa da kažu zbog terorizma, rata u Siriji, Iraka koji više gotovo da i ne postoji. Arapski jeste veliki svetski jezik, ali nema pristup drugim svetovima, drugim domovima, prevodima na druge jezike. Niko se više ne interesuje za arapski svet. Gotovo je“, ogorčeno je konstatovao pisac.

Na komentar Miroljuba Stojanovića koji je citirao Žila Deleza da je „kultura malih naroda uvek politika“ i da su mali narodi žrtva te prakse, Ben Želun je bio izričit:

„Ne postoje mali narodi ili mala književnost. Postoji dobra književnost i ostalo. Ostalo me ne interesuje. Isto važi za narod.

Šta da kažemo o brazilskim piscima danas koji prolaze kroz težak položaj jer na vlast dolazi neko ko je rasista, čovekomrzac i diktator i možda će zavesti vojnu diktaturu? Pisci iz Brazila su vrlo zabrinuti. Ali šta mogu intelektualci protiv volje naroda i demokratije? To nas dovodi do strašnog pitanja: da li narodi svojim neznanjem dovode autoritarne režime kako bi upravljali njima? Ako im je neko objasnio da će taj budući predsednik uništiti faunu, šume, zabraniti homoseksualnost, emigraciju, udariti na sve i svja... kako ti ljudi glasaju za njega?!

Isto pitanje može da se postavi za Trampa. Zašto su glasali za njega znajući kakav je? Ljudi imaju potrebu da dovedu nekog takvog diktatora i to je zabrinjavajuće. Uvek mislimo da je narod na pravoj strani ali narod zavisi od obrazovanja koje je dobio. Ukoliko je odrastao u potčinjenosti, on će činiti ono na šta je naučen“, istakao je gost Sajma.

Pisac je potom podsetio da je Građanski rat u Alžiru počeo 1991. tako što su ubijani intelektualci koji su činili most između hrišćanstva i islama, istoka i zapada... svi koji su bili za dijalog i približavanje.

„Jedan suptilan, izuzetan pisac, Tahar Džaut, ubijen je 1993. Ubijeni su psihijatri, sociolozi, arhitekte. Sećam se naslova jednog francuskog časopisa: 'U Alžiru se ubija inteligencija' i vidimo kako i danas, 20 godina kasnije, ta zemlja još uvek pati. Svaki put kada vojnici dolaze na vlast oni gledaju da unište kreativnost, u sukobu su sa piscima.

Vidimo kako je Erdogan poslednjih dana odjednom postao prvoborac pravde i ljudskih prava, sve je učinio da ukaže na grozno ubistvo Žamala Hašogija. A kod njega je 166 novinara u zatvorima, osuđenih na 7-10 godina, neki i doživotno. Zato što su izrazili različito mišljenje od mišljenja vlasti. Neki pisci su takođe u zatvoru. Gde god da pogledate, napada se inteligencija, oni koji misle, sumnjaju, oni koji žele nešto da prenesu deci. Nećemo napasti fanatike već one koji su za ljudska prava i za dijalog. Odjednom je dijalog postao neprijatelj totalitarizma“, podvukao je Ben Želun.

„Teško je biti pisac koji nije angažovan, koji živi u svom udobnom svetu“, dodao je, ali i iskritikovao današnje pisce na zapadu što nemaju dublju i širu viziju.

„Ne bavim se politikom konkretno, ali mislim da kao građanin, individua, treba da imam svoje mišljenje i izrazim ga bilo pisanjem knjiga ili članaka i hronika. Teško je biti pisac koji u potpunosti nije angažovan, koji živi u svom udobnom svetu. Na Zapadu više nema angažovanih autora kao što su bili Sartr ili Aragon. Ima onih koji pišu o svom malom životu, pričaju svoje priče, ponekad simpatične ponekad ne, ali barem u Francuskoj nedostaju pisci koji imaju širu, dublju viziju, ispunjenu složenijom stvarnošću.“

Iako najpoznatiji po romanima i esejima, Tahar Ben Želun je počeo kao pesnik.

„Poezija je bila moj prvi način izražavanja, jer su Arapi pesnici, nisu romanopisci. Iako mislim da poezija ne treba da bude aktivistička, ispolitizovana i uskogruda, već lepa, pisao sam i pesme o, recimo, kampu u Ženinu koji su bombardovali Izraelci. Zamislio sam majku koja traži svog sina pod ruševinama i napisao poemu od koje je nastala i predstava. Mislim da je poezija jedini način da se dodirne duša, osetljivost i osećanja ljudi. Majka koja gubi dete, koje god vere i boje bila, to je tragedija koja nema imena. Za mene je to uloga pisca: da podsetimo, jednostavnim, svakodnevnim rečima, šta je to tragedija, šta znači izgubiti nekoga koga volimo. Video sam kako izraelska vojska svakodnevno ubija ljude, ali izgleda da postoji neka vrsta konsenzusa da se Izrael ne dira, da može da radi šta hoće. Bombardovao je Liban 2006, masakrirao jadan narod. Od 3000 mrtvih bilo je 450 dece. Mi moramo da podsećamo na te stvari... Ja sam stalno negde između romana i poezije i pokušavam i pišem poeziju samo ako sam inspirisan. Ali, znate kako kažu: ne postoji inspiracija, postoji samo transpiracija (znoj tj. rad)“, našalio se pisac.

Sem romana i pesama on je napisao i dva veoma popularna edukativna eseja „Rasizam objašnjen mojoj ćerki i „Islam objašnjen mojoj deci“. 

„Moja najmlađa ćerka je 11. septembra 2001. imala sedam godina i rekla mi je: 'Tata, vidiš li šta rade muslimani? Ovo je strašno! Od sutra ću da jedem svinjetinu u školskoj kantini, ne želim više da budem muslimanka.' Rekoh joj: 'Stani malo, dete moje, ti ne znaš šta je islam. Moram da ti ukratko objasnim'. Tako je to počelo. Pokušao sam da objasnim stvari a ne da ubeđujem, da ispričam priču o Arapima i islamu. Treba da se borimo protiv neznanja i predrasuda.

Danas imamo strašan recept u Evropi: ukoliko želite da pridobijete glasače, da postignete uspeh na izborima, pojavite se sa kampanjom koja govori o mržnji prema islamu, o strahu od islama. To je veoma lako: kažete kako muslimani tretiraju žene, kako su za njih one prekrivene crnim maramama kao da su predmeti koje ne žele da pokažu drugima, ukažete na nekoliko zahteva terorista i posao završen - ljudi se plaše i mrze islam. Danas je mržnja islama donela toliko 'dobrih' rezultata da se svi grčevito drže toga. Mi intelektualci u Francuskoj se jako teško borimo protiv vraćanja islama (u pozitivan kontekst). Potpuno smo potučeni i ne znam kako da se izvučemo iz toga“, priznao je pisac.

Na kraju je upitan šta danas znači biti moderan.

„Da žena ima ista prava i platu kao muškarac, da se poštuje, da joj se učini pravda jer je dugo bila ponižena i prezrena. Modernost je biti otvoren ka drugima, modernost je postavljati pitanja i učiniti da ubeđenja, kakva god bila, ostanu na privatnom i ličnom nivou. Biti moderan danas znači razdvojiti politiku od vere.“
 
 
Autor: M.Kovačević
Izvor: Blic.rs