Pink Flojd, pola veka od prvog albuma – Poput bajki braće Grim u muzičkom obliku

Njihova muzika bila je poput apstraktnog slikarstva. Ona bi svakoj osobi trebalo da predstavlja nešto različito. I zaista, mnogi svedoci tog vremena govore da sam fenomen ovog benda nije nastao tek slučajno.
 
Duga je istorija grupe Pink Flojd. Duga i burna. O njoj su ispisane stranice i stranice tekstova, od samih početaka i gotovo neformalnog starta trojice prijatelja koji isprva osnivaju bend Sigma 6, pa preko brojnih drugih izmena do finalnog imena koje ih je proslavilo u svetu umetnosti druge polovine 20. veka. Ovog avgusta, obeležava se tačno pola veka od nastanka njihovog prvog albuma The Piper at the Gates of Dawn. I koliko god da je o njemu pisano, verovatno nigde nije dat tako opsežan pregled i istorije samog benda a i nastanka albuma kao u knjizi Pink Flojd: Kad svinje polete: Pink Flojd iz prve ruke Marka Blejka, autora koji ih je godinama pratio i koji je sastavio ovu prvu kompletnu biografiju benda na osnovu dokumentovanih snimaka, članaka, zapisa, ali i intervjua sa članovima grupe Dejvidom Gilmorom, Rodžerom Votersom, Ričardom Rajtom i Nikom Mejsonom. Blejks je intervjuisao i producente, školske drugove, devojke, scenske tehničare, cimere, menadžere, prijatelje, neprijatelje i brojne druge ljude koji su imali uvid uživote članova grupe i njihov rad.

Spajajući mišljenja i uspomene očevidaca, ova knjiga prati priču grupe počev od njeih korena u Kembridžu do globalnog uspeha albumom The Dark Side Of the Moon i gorkog raspada osamdesetih godina XX veka, od njihovog istorijskog okupljanja do smrti osnivača Sida Bareta 2006…

Dopunjeno izdanje knjige na srpskom jeziku, u odličnom prevodu Dejana Cukića, objavila je nedavno Laguna, pogodivši jednako godišnjicu velikog jubileja. Na više od 500 stranica, pred nama se pletu brojni događaji iz istorije benda, ispričani jednako kompetentno i kada se kroz nju provlače relevantni izvori i kada se navode anegdote iz života… Zahvaljujući ljubaznosti Lagune, objavljujemo jedan mali segment upravo o nastanku prvog albuma, od pre tačno pola veka. Mark Blejk taj događaj beleži ovako:

Petog avgusta 1967. godine objavljen je prvi album grupe Pink Flojd Piper at the Gates of Dawn. „Smatrao sam ga jebeno groznim.“ Pit Taunzend iz sastava Hu bio je među onima koje album nimalo nije oduševio. Glavna Taunzendova primedba bila je da snimci nisu na pravi način dočaravali zvučni zid koji je grupa stvarala na svojim koncertima. Ipak, treba reći da je Norman Smit obavio šta se od njega tražilo. On je zauzdao sklonost benda ka preterivanjima i pomagao ostvarivanju sna Pitera Dženera o avangardnoj pop grupi. Manje od godinu dana ranije, repertoar Pink Flojd podrazumevao je izvođenje tradicionalnih pesama poput Louie Louie ali na prvom albumu nije ostalo ni traga od bluza. Kao da su taj prostor zauzeli klasičarski i džez uticaji Ričarda Rajta jer su klavijature preuzele ulogu za koju je obično bila zadužena gitara, što je većem delu albuma davalo zlokoban prizvuk. Detinjaste rime prožimale su tekstove pesama kao Bike, The Gnome i Flaming, međutim u stvarima kao što su Matilda Mother ili The Scarecrow postoje naznake prikrivene pretnje. Poput bajki braće Grim u muzičkom obliku. Motiv sličan temama tada aktuelnih špijunskih filmova žubori kroz pesmu Lucifer Sam…

Duge noćne sedeljke sa bacanjem ji đing štapića našle su svoje mesto u pesmi Chapter 24 uz pratnju zujanja klavijatura i udaraljki. Grupa je u potpunosti koristila otkrivenu riznicu različitih instrumenata razbacanih po studiju. Turobniji i bučniji deo albuma zauzimale su Interstellar Overdrive i Astronomy Domine. Ova druga, po rečima Nika Mejsona, bila je slična motivima koje „slikar Roj Liktenstajn unosi u svoje radove“. Sa glasom Pitera Dženera koji kroz megafon recituje astromonske koordinate iz jedne dečje knjige i primitivnim pasažima basa Rodžera Votersa, ova stvar je zvučala kao pop-art i naučna fantastika sjedinjeni u rok pesmi.

Dok Baretove pesme poseduju čežnjivi, detinjasti šarm, zajednička kompozicija Pow R Toc H i Votersova samostalna Take Up Thy Stethoscope and Walk danas zvuče kao probni baloni za neke kasnije zamisli basiste grupe. On će se vratiti drhvatim nagoveštajima ludila i mahnitim urlicima na albumima Dark Side of the Moon i Animals.

Ipak, Sidov bajkoviti doprinos albumu odmah je pogodio pravu žicu poznanika iz rodnog grada. „Na tom albumu je bilo nečega vrlo svojstvenog Kembridžu“, kaže Šejmus O`Konel. „Prvi put kada smo čuli te izuzetne pesme, stvari kao Bike… svi smo odmah pronašli vezu.“

„Uvek sam smatrao da je Sid ostao zarobljen u nekoj čudnoj vrsti produženog detinjstva“, kaže Entoni Stern. „To je bilo stalno prisutno u njegovoj muzici. Detinjstvo je idilično doba, i iskreno mislim da se on užasavao odrastanja i hvatanja ukoštac sa svetom roditelja“.

Natopljen tada aktuelnim uticajima „leta ljubavi 1967“ koliko i album Sgt Pepper Bitlsa, prvi album grupe Pink Flojd naći će put i do budućih generacija slušalaca. Kritike su bile uglavnom pozitivne, iako su neki od „raspamećujućih zvukova“, kako ih je nazivao list Rekord miror, bili korak previše za veliki broj obožavalaca pop muzike.

Fotograf Vik Sing, angažovan da uradi naslovnu stranu omota, delio je slične nedoumice. „Njihova muzika mi se činila otuđenom i prilično nadrealnom“, kaže on danas. „Kada sam ih prvi put čuo, pomislio sam da nikada neće uspeti.“ Sing je bio u to vreme fotograf u usponu a, između ostalih, delio je atelje s Dejvidom Bejlijem (čuveni engleski fotograf, navodno je nadahnuo ključni lik filma Mikelanđela Antonionija Uvećanje) i družio se sa Džordžom Harisonom. „Džordžu je neko poklonio objektive s prizmama. On nije znao šta bi radio s njima, pa ih je prosledio meni.“ Sing je Dženeru i Kingu naložio da obiđu sve moguće butike i nabave odeću najdrečavijih boja za bend. Ovoga puta, činilo se da se čak i Sid sa zadovoljstvom povinovao pravilima. Vik je opustio članove grupe „s nekoliko džointa i malo viskija nasutog u kafu“, a onda počeo da škljoca. Objektiv „tihog Biltsa“ s prizmom „upotrebljen je za konačnu varijantu“, udvostručavajući sliku članova sastava Pink Flojd. „Bilo je to neobično i različito. Oni su bili oduševljeni“, kaže Sing. „Sid je za poleđinu albuma dao jedan sopstveni mali crtež.“ The Piper at the Gates of Dawn biće jedan od retkih omota albuma Pink Flojda sa slikom same grupe na naslovnoj strani.

Iskustvo Vika Singa sa Sidom Baretom potpuno je suprotno onome što je iste godine doživeo Endru Vitak. Ovaj fotograf pratio je tog leta Bitlse i gurua Maharišija, a grupu Pink Flojd slikao je u studiju Ebi roud i u kući svojih roditelja. „U stvari, ja sam išao u osnovnu školu s Nikom Mejsonom, ali naravno da smo obojica bili isuviše `kul` da bismo to pominjali pred ostalima.“ Bend se pojavio s jednim svojim tehničarem koji je postavio njihov lajt-šou u Vitakovu spavaću sobu. „Pustili su mi svoj album i to nije bilo ni slično bilo čemu što sam do tada čuo. Mnogo su pominjali kompozitora Štokhauzena, koji je očigledno predstavljao ključni uticaj. Svi su redom odlazili u sobu mog brata da dremnu, a Sid se zabio u ćošak između vrata i kreveta i čvrsto zaspao. Na kraju se pojavila moja majka, bacila jedan pogled na njega i rekla: „Ovaj momak deluje kao da mu je potrebna šolja jakog čaja.“ Otišla je i donela mu čaj. Bilo me je sramota, naravno, ali istini za volju, Sid se zaista malo razdrmao posle toga.“

Pink Flojd su sada privlačili pažnju muzike štampe, a članci iz tog vremena pokazuju kako su i Voters i Mejson bili mnogo pristupačniji od njihovog pevača. „Ja lažem i prilično sam napadan“, izjavio je Rodžer Voters za časopis Disc and Music Echo. „Želim da budem uspešan i voljen u svemu čega se dotaknem“, rekao je istom prilikom Nik Mejson. Za razliku od njih, Baret je stidljiviji i daleko manje pričljiv. „Naša muzika je poput apstraktnog slikarstva“, bilo je Sidovo kratko promišljanje. „Ona bi svakoj osobi trebalo da predstavlja nešto različito.“

Vrativši se sa Formentere, Sid i ostali iz grupe ponovo su se okupili u studiju Saund tehnik, jer je kompanija EMI već očekivala novu singl ploču. Među novim pesmama koje su se našle u izboru bila je Baretova užasavajuće proročka tvorevina Scream Thy Last Scream. Naslov je bio skraćen od prvobitnog Scream Thy Last Scream Old Woman with a Casket (Vrisni svoj poslednji vrisak, starice s kovčegom). U njoj je pevanje Nika Mejsona prikriveno jezivim, potuljenim glasovima u stilu dečje lutkarske televizijske serije Pinki i Perki, dok se muzika njiše i posrće. Vegetable Man jedva da je bila malo vedrija, a u njoj Baret očajnički objavljuje: „Tražio sam na svakom mestu za sebe mesto“ kroz tunele bleh-ritmova. „On je pevao o sebi. Bilo je to izuzetno svedočanstvo o ozbiljnom mentalnom poremećaju“, kaže Piter Džener. „Pesma zapanjujuće ludačke grandioznosti“ – suprotstavlja svoje mišljenje mnogo naklonjeniji Endru King. Doktor Sem Hat svratio je u studio za vreme snimanja ove numere. Nažalost, on je u tom trenutku tripovao: „Jedino se sećam kako sam pomislio: Jao, evo dolaze demoni!“

Autor: D. Jovićević
Izvor: NIN