Peter Voleben: „Životinje su nam slične“

„Tajni život drveća“ Petera Volebena proveo je više od godinu dana u samom vrhu liste bestselera. Autor se ovog puta posvetio proučavanju „skrivenog života životinja“, a istoimena knjiga ga po drugi put dovodi u redove najprodavanijih. U ovom intervjuu Voleben nam otkriva zašto su životinje mnogo više od običnih „biomašina“ i kakve bi posledice to saznanje trebalo da ima na naš odnos prema njima.

Pored vašeg „Skrivenog života životinja“ na listama bestseleta je trenutno i „Kako životinje misle“ Riharda Davida Prehta. Otkud toliko interesovanje za ovu temu?

To jednostavno potiče od osećanja da nešto nije u redu. Vlasnici kućnih ljubimaca mogu vam reći da se u glavama životinja dešava više nego što se pretpostavlja. U srednjem veku, tretman životinja bio je praktično jednak tretmanu ljudi. To je jedan ekstrem. Međutim, od epohe prosvetiteljstva, dakle pre dvestotinak godina, počeli smo da se prema životinjama odnosimo kao prema biomašinama – krici životinja su postali za nas puko škripanje nepodmazane mašine. Taj stav preovlađuje i danas. Životinje su živi bioroboti, čije se funkcionisanje zasniva na instinktima i refleksima. To, naravno, nije istina. I životinje imaju osećanja. Ne zaboravite: instinkte pokreću osećanja, a ljudima su osećanja najvažnija komponenta života. Ona upravljaju većinom naših postupaka.

Prvo ste pisali o drveću, a sada o životinjama. Smatrate li da bi trebalo da promenimo odnos prema prirodi?

Mislim da bi trebalo da joj pristupamo drugačije i da više uživamo u njoj. Daću vam primer. Kada vidimo slona, mi se jednostavno obradujemo. Ne pitamo se, pritom, šta slonovi čine za nas, kako doprinose kvalitetu vode ili vazduha. Kada je u pitanju drveće, odmah se postavlja pitanje: kako utiču na klimu, kako doprinose proizvodnji kiseonika? Za nas postoje manje i više vredne životinje. Čovek ih je podelio na klase, kao u indijskom kastinskom sistemu. Ako posle vožnje vidi da se na šoferšajbnu zalepilo 200 mušica, reći će: „Šoferšajbna je prljava“. Ali ako bi slučajno tom istom šajbnom naleteo na 20 ptica, posle toga bi doveo u pitanje svoju celu vozačku karijeru. Zašto? Mušice nisu ništa manje vredne od ptica.

A ako govorimo o veličini mozga?

Nauka ne dozvoljava podelu živih bića na viša i niža na osnovu osećanja. Ptice ne osećaju ništa više od insekata. Nekada se smatralo da je za inteligenciju neophodno posedovati koru velikog mozga. Ptice je nemaju, one potiču od dinosaurusa i imaju manji mozak. Ali taj mozak je neverovatno prilagodljiv i efikasan. Zato danas vlada uverenje da je inteligencija gavrana ravna onoj kod čovekolikog majmuna. U najmanju ruku. Muve pak imaju oko 250 hiljada moždanih ćelija, što je u poređenju sa našim milijardama praktično zanemarljivo. Ali kada spavaju, muve pomeraju noge – u glavi se očigledno nešto zbiva. Istovremeno, već odavno znamo da pčele poseduju svest. Nauka im za sada priznaje da formiraju nešto nalik superorganizmu u kojem svaka pojedinačna pčela predstavlja jednu vrstu moždane ćelije. To je potcenjivački stav, jer je dobro poznato da su pčele u stanju da samostalno odlučuju i da po potrebi menjaju posao u košnici.

Mi imamo dva mačora koji tačno znaju kada planiramo da ih smestimo u kutiju pre putovanja. Ne vole vožnju automobilom. Pred polazak se sakriju. Raspolažu li mačke spososobnošću mišljenja?

Kako da ne! Ipak, sve zavisi od definicije. Mišljenje podrazumeva sposobnost rešavanja problema. Mačke to rade kao od šale. Imaju osećaj za vreme i mogu da planiraju. Između njih postoji neverbalna komunikacija. Ta vrsta sporazumevanja prisutna je i kod ljudi. U primeru koji ste naveli, mačke primećuju mnoštvo malih promena koje im govore da se nešto sprema. Onda to povezuju sa znanjem o putovanju. Kao i mnoge druge životinje, mačke imaju sposobnost refleksije. U knjizi pominjem primer crne vrane koja kljuca nesvarene semenke iz balege. Jednog dana je doletela i preda mnom sakrila žir. Okrenula se i videla da je posmatram. Izvadila je žir iz skrovišta i odnela ga nešto dalje. Potom se vratila i poslužila semenkama koje sam ostavio. To znači da je prvo razmislila da li predstavljam opasnost.

Mačke i vrane razmišljaju? Imate običaj da životinjama – ali i drveću – pripisujete ljudske osobine. Stručnjaci su vas zbog toga kritikovali.

Vrana je razmislila o tome da li želim da uzmem njen žir i procenila da ne želim. Zatim ga je na kratko ostavila kako bi oslobodila kljun za semenke. Obradila je podatke i obavila sve pripremne radnje istovremeno. Životinje nas posmatraju na isti način na koji mi posmatramo njih. Zato sam ubeđen da je moguće govoriti o procesu razmišljanja. Mi imamo običaj da vidimo sebe kao odvojene od ostatka prirode, iako to uopšte nismo.

To verovatno ima veze i sa religioznom tradicijom. U Bibliji je čovek izdignut iznad ostalih bića.

Danas svi znaju kako funkcioniše evolucija i da su ljudi samo jedna od grana porodičnog stabla životinjskog sveta. Dakle, neizbežno je da sa mnoštvom drugih stvorenja delimo i građu i oblike ponašanja, ali mi ipak neprestano ističemo svoju jedinstvenost. Često se kao dokaz inteligencije koristi odnos moždane i telesne mase. Po tom sistemu vrednovanja, ljudi imaju indeks 0.9, delfini 0.6, majmuni 0.3, psi 0.1. Ali indeks neandertalaca bi onda iznosio 1.2. Tu vam odmah postaje jasno da nešto nije u redu. Naše razumevanje sveta zavisi od poređenja. Ne možemo se staviti na mesto drveta. Ili mačke. Možemo samo da poredimo, a za to su nam neophodni ljudski standardi.

Nije li to trik?

Ja pokušavam da vratim čoveka u životinjsko carstvo i da svima dam do znanja da životinje funkcionišu na isti način kao i mi. I obrnuto: mi funkcionišemo kao i životinje. U tom smislu mi kritika da poistovećujem ljude i životinje uopšte ne smeta.

Moj cilj je da naučna istraživanja prevedem na jezik koji bi svima bio razumljiv. Mi posedujemo emocije. Ako ih u potpunosti izbacite iz jezika, to prestaje da bude ljudski jezik. Upravo to je razlog zbog kog skoro niko ne bi seo da pročita 100 strana naučnog rada o moždanim funkcijama zlatnih ribica.

Pišete da životinje doživljavaju bol na isti način kao i ljudi. Zašto je mnogima teško da to prihvate? Radi li se o strahu od posledica tog saznanja? O potencijalnom kraju masovnog uzgajanja na farmama?

Ako prihvatite tu činjenicu, život postaje znatno komplikovaniji. Ili ljudi bar tako misle. Masovno uzgajanje verovatno više ne bi išlo tako lako. Ljudi vole sveža jaja, ali ne bi se tako lako odlučivali da kupe jaja životinje koja pati u kavezu.

Pojedini naučnici, birajući reči, govore kako postojanje osećaja bola kod životinja nije dokazano. Politika odlučuje: osećanja nema. Međutim, šta god da istražujete – svinje, muve ili drveće – pronaći ćete dokaze o postojanju bola, sposobnosti da se reaguje, da se donose odluke i sl. Zašto je to teško prihvatiti? Vratimo se na primer 200 mrtvih mušica na šoferšajbni. Kada biste prema njima osećali isto što i prema svojim mačkama, više nikada ne biste seli u automobil.

U Nemačkoj se već neko vreme radi na podizanju svesti o uzgajanju životinja. Ali mogu li ljudi u siromašnijim zemljama da priušte tu vrstu saosećanja?

Možemo ostati i u našoj zemlji. Ovde ima krajeva u kojima ljudi ne posećuju prodavnice koje nude zdravu hranu. Ne možete ih kriviti. Ljudi imaju različite opcije i zato nisam želeo da raspravljam o tome u knjizi. I ja, na primer, jedem meso, zbog čega me mnogi osuđuju. Ja na to odgovaram: ako je životinja imala srećan život, onda je to u redu. Ja ne mogu sam da proizvodim hranu, jer ne vršim fotosintezu. Voleo bih da podstaknem ljude da razmisle o svom pristupu životu. Mnogi od nas su skloni moralnim osudama. Čak i sama promena stava prema biljkama i životinjama donela bi veliki napredak.

Da li bi nas ova saznanja konačno naterala da prestanemo sa testiranjem proizvoda na životinjama?

Testiranje na životinjama je danas uglavnom nepotrebno, jer se eksperimenti mogu obavljati na veštački proizvedenom tkivu. Ranije nije postojala ta mogućnost. Po mom mišljenju, odluku treba doneti na osnovu toga da li se radi o spasavanju ljudskih života, kao što je slučaj sa transplantacijom organa, ili o luksuznim priozvodima. Ne smemo mučiti zečeve kako bismo poboljšali kvalitet šampona za kosu.

Postoje li naučne studije koje podržavaju vašu tezu o unutrašnjem životu životinja?

Sva moja zapažanja se oslanjaju na naučne studije. Ima ih zaista mnogo. Ali nauka se bavi samo segmentima životinjskog iskustva. Jedan univerzitet, na primer, istražuje osećanje straha kod zlatnih ribica, drugi ispituje mogu li svinje da zapamte svoje ime itd. Kada sklopite sve te delove slagalice, uviđate da životinje funkcionišu kao i mi, kao i da se sve što je nama važno pojavljuje i u životinjskom carstvu. Čovek, naravno, u mišljenju ima primat. Nijedna druga životinja nije stvorila kompjuter niti posetila Mesec. Ali to su nijanse koje ne moraju imati toliki značaj. Sreća ne zavisi od veličine mozga.

Za mnoge vlasnike životinja sreća je udovoljavanje ljubimcima. Da li se u tome preteruje?

Sve je u redu ako se time ne ugrožava zdravlje životinje. Veliku štetu može naneti preterano hranjenje ljubimca, koji potom nema mogućnosti da utroši unetu energiju. Možete, naravno, reći da u svetu ima ljudi koji nemaju šta da jedu, dok u ovoj zemlji mačke dobijaju ručak u porcelanskom tanjiru. Ali to nije poenta. Ljudi bi našli drugi način da potroše novac, recimo na putovanja. Ako životinja ne pati, možete je razmaziti.

Kako se vi snalazite sa svojim životinjama?

Imamo dva konja, koze za mleko, zečeve, piliće i pčele. Više nemamo psa, jer naša deca imaju svoje i često nas posećuju. Za nas životinje nisu bioroboti, već članovi porodice. Možda ćete pomisliti da to nije izvodljivo sa konjima, ali ako izgradite dobar odnos, oni su kao psi: šetaju sa vama, raduju se kada vas ujutru vide itd.

I decu bi trebalo naučiti da su životinje bića sa emocijama i da ih treba poštovati. Pružaju li obdaništa i škole odgovarajuće informacije?

Mislim da to nije posao škola i obdaništa. Sa životinjama treba živeti. Nije dovoljno posećivati ih u zoološkom vrtu i slušati o njima u školi. Ako je moguće, dete bi trebalo da ima kućnog ljubimca. Naravno, i ako porodica u tome uživa. To zaključujem na osnovu iskustva moje dece. Za decu se podrazumeva da životinje imaju osećanja, da osete bol ili glad. Oni znaju kako da im priđu.

Sećate li se ranih iskustava sa životinjama iz kojih ste nešto naučili?

Moja baka je imala bernardinca koji je, na žalost, uginuo od preteranog hranjenja. Imao je tek pet godina kada se jednostavno srušio na proslavi u vatrogasnom domu. To je bilo užasno. Kao dete, nisam se koncentrisao na neku određenu vrstu. Dosta smo putovali i susretao sam se sa raznim životinjama. Hvatao sam paukove u čašu kako bih mogao da ih posmatram. Na pisaćem stolu imao sam akvarijum sa kornjačama. U knjizi pominjem kako sam uz pomoć električnog ćebeta izlegao pile. Mnogo sam čitao o životinjama, uključujući i knjige Konrada Lorenca, koji je pomno proučavao ponašanje gusaka. Sve to sam želeo i sam da iskusim.

Kao šumar, zaduženi ste za regulisanje brojnosti šumske populacije. To podrazumeva i ubijanje divljih svinja kako bi se sprečilo nekontrolisano množenje. Kakvo je vaše mišljenje o tome?

Da, umem da pucam, ali više ne idem u lov. Zalažem se za zabranu lova. U Nemačkoj imamo problem sa tim što lovci iznajmljuju teritoriju na kojoj će loviti i, radi postizanja zadovoljavajućeg ulova, intenzivno hrane životinje. Zahvaljujući tome, životinje se nekontrolisano množe. To je pogubno za okolinu. Praktično je nemoguće saditi listopadne šume, jer divljač jede mladice. Alpske šume su opustošile. Zato sam trenutno primoran da prihvatim lov kao rešenje, ali se nadam da će se u budućnosti prestati sa tom praksom.

Radite li još uvek kao šumar ili vas život autora bestselera u tome sprečava?

Ne, ja sam još uvek šumar. Ponekad je teško sve uklopiti, ali se nadam da će se situacija malo smiriti. Moram priznati da ni moj izdavač ni ja nismo očekivali toliku popularnost mojih knjiga. Veoma nas je sve to iznenadilo. Naročito popularnost u inostranstvu. To tek nismo planirali. Trenutno radim na osnivanju šumske akademije, u kojoj će posetiocima biti moguće da uživo vide ono o čemu su čitali u knjigama.

Planirate li novu knjigu?

Napisao sam već 17 knjiga i bio sam siguran da sam na papir stavio sve što znam. Ali ipak nije tako. Zato nastavljam sa pisanjem. U sledećoj knjizi pozabaviću se odnosima u šumi. Tamo se dešavaju zaista neverovatne stvari. U Severnoj Americi, na primer, dokazano je da ribe mogu uticati na populaciju jelena. Jedna vrsta pastrmki zamenjena je drugom, što je grizlijima otežalo ribolov. Kako bi se prehranili, medvedi su počeli da love jelene, čija se populacija naglo proredila. Takve odnose viđamo i u našim šumama. Sada pišem o tome.
 
Izvor: morgenpost.de
Prevela: Jelena Tanaskocić
Foto: Tobias Wohlleben