Peter Voleben: Ljudi u mnogim situacijama podsećaju na životinje

Prethodni bestseler Petera Volebena govorio je o drveću. Ovog puta nam predstavlja knjigu o unutrašnjem životu životinja. Bilo kako bilo, ovaj šumar ume da zadovolji našu žeđ za upoznavanjem prirode. Posetili smo ga na radnom mestu.

Peter Voleben staje na sred šumske staze i počinje da priča o seksualnom životu puževa. Oni prilikom parenja ispaljuju „ljubavnu strelicu“ u mekano telo partnera. „Da se sve odvija automatski i da puževi ne uživaju u seksu, mogli bi slobodno da preskoče strelicu. Ne, oni se sigurno jako uzbude“, priča šumar.

Voleben je prava riznica zanimljivih podataka i anegdota. Priča nam kako krpelji osete glad i kako je jedna kuna bila ljubomorna kada je namirisala konkurente koji su ulazili u motor „njenog“ automobila, pa je zato izgrizla sva creva. Otkada je to saznao, šumar izbegava da ostavlja automobil na drugim mestima.

U Volebenovim pričama životinje podsećaju na ljude, kao u basnama. Izgleda da to fascinira mnoge među nama. Knjiga „Tajni život drveća“, koju je objavio 2015, našla se u vrhu mnogih lista bestselera. U njoj saznajemo kako drveće ima osećanja i kako je u stanju da međusobno komunicira, kao i da „mazi“, „doji“ i „odgaja“ svoju „decu“. Prodata je u stotinama hiljada primeraka i prevedena na 26 jezika.

Novom knjigom pravo među prvih deset

Kada se nedavno pojavila nova Volebenova knjiga, „Skriveni život životinja“, već u prvoj nedelji je zauzela peto mesto na listi najprodavanijih, a njen autor je ponovo čest gost u televizijskim emisijama.

Ovaj šumarski inženjer još od 2007. piše priručnike o prirodi. Kaže nam kako ne ume da objasni iznenadni uspeh. To mu je još neverovatnije budući da mu je tema ovih knjiga zapravo svakodnevni posao i nešto čime se bavi od rane mladosti. Svoje zanimanje za prirodu objašnjava željom da se vrati korenima.

Do mesta na kome Peter Voleben živi sa suprugom i gomilom životinja nije lako doći. Daleko od auto-puta, uski seoski putevi vode kroz prostrane šume nacionalnog parka Ajfel, kakve stanovnici gradova poznaju samo iz bajki braće Grim. U opštini kojoj pripada kuća Volebenovih, živi jedva petstotinak stanovnika.

Kuća leži na ogromnom imanju, okružena visokim drvećem. Vrata nam otvara visoki, mršavi čovek prosede brade. Peter Voleben nosi košulju kaki boje, radničke pantalone od nepoderivog platna i duboke cipele. Ne izgleda kao da mu je 52 godine.

Pokazujem mu isečak iz novina koji sam doneo. Da, i on je pročitao taj članak, kaže mi uz osmeh. Radi se o paru papagaja koji su u jednoj zgradi Diseldorfu odlučno probili zid od pur pene kako bi spasli slučajno zazidano gnezdo sa ptićima. Papagaji su izuzetno inteligentne životinje, kaže Voleben. Ovo je samo još jedan od dokaza da životinje imaju sposobnost da brinu.

Večno počivalište u 4000 godina staroj šumi

Šumar me u malom crnom terenskom vozilu vozi do obližnjeg šumskog groblja. On je zadužen za 1150 hektara bukove šume, stare oko 4000 godina, čije se drveće više ne koristi u komercijalne svrhe. „Ovako su sigurno nekada izgledale sve šume u Nemačkoj“, kaže mi.

Voleben kritikuje savremenu šumarsku praksu, gde je sve podređeno seči drveća. Još uvek ne postoji konsenzus o zaštiti šuma. Posle 15 godina rada u himelskoj šumi, on je 2006. preduzeo neobičan korak: ubedio je lokalnu zajednicu da primene alternativni pristup brizi o šumama. Odrekao se javne službe i angažovan je od strane lokalnog stanovništva da brine o šumi na svoj način.

Uvedene su mnoge novine. Kada je neophodno oboriti neko drvo, više se ne dovozi teška mašinerija koja bi prilikom izvlačenja stabla uništavala šumski pod. Sada se za to koriste konji. Šuma uspešno posluje i finansira se tako što „starešine“ izdaju parcele na više decenija i tako je štite od krčenja. U jednom delu šume, „večnom počivalištu“, dozvoljene su sahrane. Godišnje se obavi i do 400 sahrana. Počivalište je odavno postalo glavni izvor prihoda ove zajednice.

Voleben je ostvario dečački san. Živi i radi u skoro netaknutoj prirodi. Ovde na jednom kvadratnom kilometru ne živi više od trideset ljudi. Manje ljudi je samo u švedskoj Laponiji, gde Volebenovi rado odlaze na odmor. Što je manje ljudi, to je priroda čistija, kaže on.

Životinje nisu „bioroboti“

Tokom šetnje kroz sumu, Voleben mi priča kako se još kao dečak interesovao za biologiju. Držao je kornjače u akvarijumu toliko teškom da je sto pod njim ulegao. Kao tinejdžer, jednom prilikom je samostalno izlegao pile. Zagrevao je jaje električnim ćebetom i šalom i sve vreme razgovarao sa njim. Pile ga je kasnije svuda pratilo. Ovu dirljivu anegdotu Voleben pominje i u knjizi.

„Oduvek me je zanimalo šta se dešava u glavama životinja. Za zvaničnu nauku, one nisu ništa više od običnih biorobota, koji postupaju automatski i uopšte nisu svesni onoga što se oko nijh dešava“, priča Voleben. On, naravno, ne veruje da je to istina i ubeđen je da životinje imaju osećanja slična ljudskim i da čak poseduju osećaj za moral i etiku.

Navodi primer mužjaka svrake koji tajno vara ženku. „Taj mužjak nadzire svoju teritoriju i rasteruje druge ženke, ali samo dok ga njegova žena gleda. Međutim, čim se ona izgubi iz vidokruga, on počinje da se „zabavlja“ sa nepoznatom ženkom. On tačno zna šta je dozvoljeno, a šta nije“, kaže Voleben.

Da li muve sanjaju?

Ovaj otac dvoje odrasle dece često uz osmeh sluša priče o dogodovštinama životinja i uvek se oduševljava njihovim neverovatnim sposobnostima. „Moja želja je da ljudi posvete više pažnje životinjama. Mnogo je interesantnije posmatrati ih, ako znate kako razmišljaju“, kaže on. Muve u snu pomeraju noge slično kao i psi, konji i ljudi. „Možda mogu i da sanjaju“, kaže Voleben.

U njegovoj knjizi izgleda kao da se životinje ponašaju poput ljudi, ali zapravo je obrnuto. „Mi, ljudska bića, u mnogim situacijama se ponašamo kao životinje. Osećanja su zapravo jezik instinkta. Ako kažete da se životinja ponaša instinktivno, onda morate priznati da ona raspolaže širokim spektrom emocija“, kaže Voleben. Navodi i primer. Čovek želi da oslabi, ali nije u stanju da prođe pored table čokolade, a da ne uzme parče. „To je pobeda instinkta nad razumom. Jedina je razlika u tome što životinju posle ne muči savest“, smatra on.

U povratku mi pokazuje jasenove. „Okruženi smo drvećem koje ume da komunicira. Mi proizvodimo zvučne talase, a oni se služe električnim, koji putuju preko korenja, a koriste i jezik mirisa“, kaže on. Po objavljivanju njegovog prvog bestselera o osećanjima drveća, usledile su brojne kritike.

Na „Amazonu“ se žale na „sladunjave“ opise

Neki kritičari se žale da je stil pripovedanja isuviše kitnjast. Trećina komentara na sajtu Amazona je negativnog karaktera. „Voleben širi besmislice“, žali se jedan komentator. Drveće je prikazano „sladunjavo“ i „izveštačeno“, Volebenovi pogledi su „ezoterični“, smatraju drugi. Jedan kritičar piše: „Ponašamo se kao deca, svemu pripisujemo ljudske osobine.“

Voleben očekuje da će i nova knjiga zasmetati mnogima. Odmah mu na pamet pada odgovor: „Nekada su se ljudi ponašali drugačije. U srednjem veku su održavana suđenja životinjama. Pacovi su imali advokate. Narod i sudije su sve to shvatali smrtno ozbiljno. To je deo našeg kulturnog nasleđa.“ Ali od epohe prosvetiteljstva navikli smo se da životinje posmatramo kao mašine.

„To je druga krajnost. Klatno bi trebalo da se vrati u neutralnu poziciju“, kaže Voleben. Na kraju svoje nove knjige, on se zahvaljuje članovima porodice, lektoru, ali tu su naravno i „Maksi, Švenli, Vito, Zipi, Bridži i ostali četvoronožni i krilati pomoćnici“.

Autor: Kristijan Frigelj
Izvor: welt.de
Prevela: Jelena Tanasković