Dve knjige, dve karike. One se ne ukrštaju, ali svaka polazi sa Balkana i na njega se vraća. Njihovi autori – srpski pisac Dragan Velikić u svom „
Ruskom prozoru“, i njegov bosanski sused, Semezdin Mehmedović u „Jutro, u kojem je trebalo da umrem“ – pozivaju na razmišljanje. Treba putovati sa ovom dvojicom romansijera-filozofa. Njihove stranice opsednute su egzilom, uspomenama, bežanjem, Evropom. A tu su i traganja za identitetom koji izmiče, što su neke od tema Festivala književnosti u Monpeljeu, održanom od 13. do 22. maja. Mehmedinović i Velikić predstavljaju dve najmarkantnije ličnosti među gostima Festivala.
Obojica se bave devedesetim godinama prošlog veka. Ratovi se šire, u znaku barutnog dima – „Desetogodišnji rat... ubijanja, masovni zločini, silovanja, užasi i zverstva koja se ponavljaju“. Naši pisci-gosti izabrali su odlazak. Vratiće se u mirnija vremena. „Rođen sam na pogrešnom mestu“, kaže Rudi, Velikićev junak.
Ipak, nema samosažaljenja. Nema „nostalgije za epohom i za vremenom kada je sve bilo normalno“. Ove priče nisu napisane zbog toga. One su iznad toga. Povezuje ih nova spoznaja o vremenu. O vremenu egzila. Pošto je nestala tačka oslonca – kuća, poznati prozor sa koga se osmatrao svet, preostala je jedino sadašnjost. Odsustvo korena, „prihvatanje osećanja da smo svugde i nigde, pretvara život u neprekidni sled scena koje teku bez početka i kraja“, kaže Velikić. „Ne verujem u viši red ovog sveta. To je samo uteha za one koji ne mogu da prihvate nepravdu i haos.“
Promenjene su „granice i formulari, zastave i himne, a sve vreme iza fasada, u nevidljivim stanovima, ponavljaju se privatne istorije, dahću tela, eksplozije i smiraji“. Velikićev junak glumac uverava se malo po malo u ništavost svih stvari, on koji je bio siguran da se pred njim nalazi „sudbina“.
„Eto, i bombardovanje je prošlo“, kaže jedan od Velikićevih likova. „Ceo svet će ponovo uhvatiti svoj pravac, svoj put. Ići do kraja. Bez obzira na pravac“.
Nema tu ničega neizdrživog, u toj „lakoći postojanja“. Oba autora idu lucidno sve do dna praznine. Praznine u raspravama, teorijama, strategijama, ambicijama, očekivanjima.
„Zaborav ne boli…“
Moćni, jedinstveni, sjajni, intrigantni... oba romana su uronjena u duboko srednjeevropskom ambijentu. U neprekidnom kretanju, kao kod
Muzila. Likovi nalik onim Singerovim pod uticajem su životnih okolnosti više nego što mogu da samostalno deluju. Nihilističko sumnjanje u stilu Siorana; eksplozija smeha kao kod Joneska, i doze ironije kao kod Kundere: „Nastavi, nije loše “, zaključuje Velikićev junak. „Ako se dobro organizuješ, sve ti je usput.“
Ništa nema smisla, smejmo se. To bi mogla da bude maksima koju dele ova dva autora, s tim što svaki od njih ponovo otkriva, na svoj specifičan način, ove dve proste istine: „Centar je tamo gde jesi, samo to ima smisla“ i „ Jedino je važno kretati se. Biti živ“, znajući da će za nama ostati samo nekoliko „slika, kipova, knjiga, simfonija“. Možda.