Da, o kraljici Đovani Drugoj Napuljskoj vekovima su kružile priče kako je u svojim tajnim odajama uživala u brojnim muškarcima koji su, budući raznih, pa i nižih socijalnih slojeva, posle zajedničkog užitka uklanjani da vladarku ne bi bio loš glas. (I zaista nije, ili bi se najpre moglo reći da je usled takvih kazivanja samo postajala popularnija.) I Pandolfo Piskopo jeste bio njen miljenik i zaista je skončao odrubljene glave.
Congrega dei Cartari iz luke Amalfi je pak istinski viševekovni proizvođač vrhunskog papira. Međutim, dovesti ove tri činjenice u uzbudljiv i ubedljiv saodnos može samo majstor pripovedanja.
U verziji koju izlaže narator
Gorana Petrovića (1961), dotični papir ima magična svojstva počev od toga što, samo ako na njemu bude zabeleženo ljubavno pismo kraljice Pandolfu Piskopu, ona ga možda može osvojiti. Međutim,
Congrega dei Cartari iz Amalfija je izbirljiv ceh, koji ne prodaje svoj papir svakom, za razliku od mnogih drugih proizvođača što koriste privilegovan položaj rečenog udruženja da uspostave svojevrsno nadmetanje: njihov papir je jeftiniji, običniji i dostupniji. Zvuči poznato?
Kao i svaki vredan pisac savremene istoriografske proze, Petrović se koristi povešću da pobočno progovori i o problemima sopstvenog doba, kakav je tržišna utakmica između retkih elitističkih ili pak „fensi“ firmi i brojnih koje ugađaju proseku. Kao što opisivanje izjalovljenog zadatka deset pisaca angažovanih da sroče ljubavno pismo na specijalnom papiru deluje kao vrhunski satirički tretman moderne književne scene. Iako bi hartija u koju oni treba da unesu konačne zabeleške trebalo da inspiriše, budući da maltene poprima svojstva živog bića, jednima i dalje nedostaje nadahnuća, drugi bi ipak prvo da piju, a tek zatim pišu, neki bi se možda radije oprobali u ulozi kritičara, a onaj koji se naziva Hroničarom bi pisao, ali najpre o sebi (koja god tema bila zadata). I, od svih literata jedan nepismen čovek više doprinosi čarobnom tekstu kojim kraljica osvaja Pandolfa Piskopa: izradio je najbolji mogući papir i, kako je umeo, prepričao priču supstancijalnu za spajanje kraljice i njenog ciljanog miljenika. Ime analfabete koji se ispostavlja kao ključan, nimalo slučajno, glasi Vitalo – od italijanskog
vitale, životan. Kakav je i papir koji on pravi, ali i naslov Gorana Petrovića koji je ovim „prvim tokom“ svog četvoroknjižnog
Romana delte napisao slojevitu odu životu, njegovom uticaju na književnost i uzajamnom prožimanju života i teksta.
Da se razumemo, iako aluzivno dobacuje do dvadeset prvog veka, autor svojstveno biranim jezikom i očigledno temeljnim ispitivanjem građe verodostojno dočarava svakodnevicu u doba renesanse. Životvornost papira nije pak jedini krajnje mašten momenat u ovom koliko fantastičkom, toliko i realističkom tekstu. Posebnu pohvalu zaslužuje Petrovićevo poigravanje horizontom čitalačkog očekivanja. Na primer, očekivanje da ako ceh ne obezbedi papir kraljici, može doći do pohare Amalfija, ispostavlja se kao jak „mekgafin“. Još važnije, prvobitni protagonista romana završava tek kao deseti pisac u nizu angažovanih, ali je njegova početna uloga opravdana diskretnom porukom koja se tiče Vitala i koja ovome, i pored brojnih preostalih kandidata za to „zvanje“ (Hroničar, Pandolfo Piskopo, sama kraljica...), smišljeno neočekivano obezbeđuje suštinsku ulogu glavnog junaka.
Autor: Domagoj Petrović