Papa koji je napisao erotski roman

U trenutku kada je 1442. godine odlučio da će poeta laureatus Svetog rimskog carstva biti Eneja Silvije Pikolomini, a zatim talentovanom piscu poverio zadatak pisanja svoje zvanične biografije, car Fridrih III Habzburški očigledno nije bio najbolje obavešten o svim interesovanjima svog novog nameštenika. U knjizi „Absolute Monarchs: A History of the Papacy“, autor Džon Džulijus Norič piše da je tokom naredne tri godine, koliko je bio zaposlen u Carskoj kancelariji u Beču, iz Pikolominijevog pera izašla „pozamašna količina gotovo pornografske poezije“. U tom periodu, tačnije 1444. godine, nastalo je i njegovo najpoznatije delo, erotski roman „Priča o dvoje ljubavnika“ (Historia de duobus amantibus). Ništa od ovoga ne bi bilo naročito zanimljivo da se Eneja Pikolomini od 1458. godine u istorijskim knjigama ne pominje pod jednim drugim imenom: papa Pije II.

U romanu „Priča o dvoje ljubavnika“, čiju je radnju smestio u svoju rodnu Sijenu, italijanski pisac opisuje strasnu preljubničku vezu između žene po imenu Lukrecija i Eurijala, sluge vojvode od Austrije. On u predgovoru priznaje da je svestan da će nekim čitaocima sadržaj romana delovati „uvredljivo i odvratno“, ali im ipak preporučuje da ga pročitaju, jer je ljubav „tema koja razgaljuje ljudske duše“. Priča o zabranjenoj strasti počinje jednostavnom razmenom romantičnih pisama, ali ubrzo eskalira u eksplicitne opise njihovih seksualnih aktivnosti – što je dočarano i na živopisnim ilustracijama koje prate tekst.

Lascivna književnost, međutim, nije bila jedina oblast u kojoj je Pikolomini ispoljavao interesovanje za zabranjene veze. Dobro je poznato da je pre stupanja na papski tron imao veći broj ljubavnica i bar dva vanbračna deteta. U pismu koje je 1443. godine poslao ocu Silviju, siromašnom plemiću i vojniku, Pikolomini odlučno pravda svoje promiskuitetno ponašanje i navodi da mu nije jasno „zašto seksualni odnos nailazi na tolike osude, kada je u celini saglasan sa prirodom“.

On u istom pismu otkriva i da je izvesna Elizabeta, žena sa kojom je bio „u vezi“ tokom boravka u Strazburu, rodila sina, za koga veruje da je njegov. Čini se da njihova veza ipak nije bila ni nalik onoj iz „Priče o dvoje ljubavnika“. Iz pisma se može zaključiti da je Elizabeta odbila Pikolominijevo udvaranje i da je on, noć pre nego što će napustiti Strazbur, upao u njenu sobu i silovao je.

Iako za to u ostalim istorijskim izvorima nema konkretnog dokaza, izgleda da se njegovo ponašanje posle ovog incidenta poprilično promenilo. Još uvek nije poznato šta je do toga dovelo, ali danas znamo da je 1446. godine iznenada postao sveštenik i da je u tom trenutku počeo njegov vrtoglavi uspon u hijerarhiji katoličke crkve. Samo godinu dana kasnije, papa Nikola V rukopoložio ga je u čin biskupa Trsta.

Čak i ako je Pikolomini nastavio da se upušta u afere tokom novog poglavlja u životu, takve tajne više nisu smele da prodru u javnost. Od katoličkih sveštenika se, kao što je poznato, očekuje da apstiniraju od seksa.

Pikolominijev uspon poklopio se sa burnim periodom razdora u katoličkoj crkvi. Jedna strana u sukobu verovala je da bi odluke papa i crkvenih sabora trebalo da imaju jednak status, dok je druga, koja je podržavala papu Eugenija IV, neupešno pokušala da raspusti sabor. Sabor je u jednom trenutku odlučio da ospori legitimnost Eugenija IV i za svog papu (ili „antipapu“) proglasi Feliksa V. Pikolomini je sve vreme mudro sarađivao sa obe struje, ali se na kraju ipak zakleo na vernost papi Eugeniju.

Višegodišnji konflikt se završio tako što se Feliks V odrekao papskog trona, nakon čega je Pikolomini dodatno učvrstio poziciju kritikujući antipapu i njegove pristalice. U jednom pismu iz tog perioda izneo je optužbe da su sveštenici postavljeni od strane antipape „imali konkubine i vršili preljubu“ i da su „nečisti obavljali crkvene obrede“. Tvrdio je i da crkva raspolaže dokazima koji bi uništili Feliksovu reputaciju, uključujući i to da je bio otac vanbračnog deteta. Svojom agilnošću zadobio je simpatije i poštovanje velikog broja kolega, iako ostaje nepoznato da li su ostali crkveni velikodostojnici znali za njegovu ne tako sjajnu prošlost ili su je jednostavno ignorisali.

Posle smrti Eugenija IV i njegovog naslednika Nikole V, ambiciozni biskup se pod papom Kalikstom III uzdigao u rang kardinala. A kada je Kalikst 1458. godine napustio ovaj svet, okupljeni kardinali su, posle trodnevne konklave, svoje glasove poklonili Pikolominiju. Novi papa je izabrao ime Pije II.

Stupivši na funkciju poglavara crkve, Pije II se ponovo posvetio pisanju, ali ovog puta je odlučio da se, umesto erotske poezije i romana, prihvati pisanja sopstvene biografije. Knjiga je objavljena tek 1584. godine pod naslovom „Komentari Pija II“ i u njoj se, kao što se i moglo očekivati, ne pominju ni skandalozna poezija ni „Priča o dvoje ljubavnika“.

Dž. Dž. Norič navodi da se u papinoj autobiografiji mogu pročitati zanimljivi detalji o njegovoj odluci da krene u krstaški pohod protiv Turaka 1459. godine. Pija je u to vreme već počelo da izdaje zdravlje i kada je, po prispeću u Ankonu, otkrio da ga u luci čeka „samo dvanaest malih galija“, digao je ruke od svojih planova. „Dva dana kasnije bio je mrtav“, piše Norič. Sahranjen je u Rimu.

U početku se činilo da će papa Pije II ostati upamćen po svojim krstaškim ambicijama i ljubavi prema umetnosti, ali kada je „Priča o dvoje ljubavnika“ nekoliko godina kasnije objavljena u Kelnu, njegova reputacija je ozbiljno dovedena u pitanje. Iz knjige „Aeneas Silvius Piccolomini (Pius II): The Goodli History of the Ladye Lucres“ istoričara E. Dž. Morala saznajemo da je Pijev roman postao „jedna od najpopularnijih knjiga rane renesanse“. Original je objavljen na latinskom, ali je ubrzo preveden i na druge evropske jezike.

Veza između Lukrecije i Eurijala nije imala srećan kraj. Kada se Eurijal sa carem preselio u Rim, ljubavnici su bili primorani da se rastanu. Budući da nam je poznat Pijev stav prema preljubnicima muškog pola, nimalo ne čudi to što je Eurijal prošao bolje od Lukrecije, koja je „pala u krevet i dugo bolovala“. Autor nam na kraju saopštava da je car svog vernog slugu oženio ćerkom jednog vojvode, „prelepom, čednom i vrlom devojkom“.

Izvor: narratively.com
Prevod: Jelena Tanasković