Paolo Konjeti – „Osam planina“

Napomena: Ova knjiga, objavljena 2017. godine, dobila je nagradu Strega, najznačajnije književno priznanje u Italiji.

„Nagnuh se sa stene da pogledam gde gleda. Nisam znao šta treba da vidim: potok je na tom mestu pravio mali slap i taman vir dubok možda do kolena. Površina je bila uzburkana zbog pljuštanja vode koja je padala. Na obodima je plutala pena debljine prsta i jedna velika preprečena grana zadržavala je travu i trulo lišće. Taj prizor nije bio ništa posebno, to je bila samo voda koja je tekla niz planinu, ali bi me ipak svaki put opčinio a da nisam znao zašto.“ Pjetro Gvasti, star 12 godina.
 
Dvanaestogodišnji Pjetro Gvasti dolazi 1984. godine sa svojim roditeljima u tiho planinsko selo po imenu Grana, u severnoj Italiji između Torina i Milana. Oba roditelja su mu zaljubljenici u planinarenje, i premda njegova majka, bivša medicinska sestra, ne voli da se penje na visine preko 900 metara, otac, u srcu usamljenik, rutinski se penje na vrhove visokih planina. Grana, sićušno seoce, sve više ostaje bez svog stanovništva, ali nalazi se u podnožju planine Monte Roza, dobro poznatog odredišta za planinare, što ga čini privlačnim mestom za odmor, sa atmosferom upadljivo drugačijom od one u Pjetrovom rodnom Milanu. Dečak se gotovo odmah sprijatelji sa meštaninom njegovih godina po imenu Bruno Guljelmina, koji je zadužen za porodične krave. Zajedno istražuju planinu, napuštena imanja, bivšu školu, i druga mesta koja su svedoci propadanja seoske ekonomije ali istovremeno svojom slikovitošću očaravaju dečake.
 
Citat sa početka ovog prikaza, sadrži Pjetrovu reakciju na iskustvo koje je podelio sa Brunom na planini, na mestu čiju magiju dečak ne primećuje odmah. Međutim dok gleda u vodu, Pjetro iznenada shvati da „je unutra nešto živo… Jedna, dve, tri, četiri vretenaste senke bile su okrenute nasuprot struji, samo se rep polako pomerao levo-desno”. Ono što je bilo toliko neverovatno za Pjetra, bila je činjenica da su bili „nizvodno u odnosu na njih, zato nas još nisu videle”. Riba – pastrmka – je lovila, pokazavši da je ideja da ribe plivaju niz struju pogrešna, činjenica sa kojom je Bruno već bio upoznat posmatrajući ih. Ova scena sa početka priče, karakteristična je za ceo ovaj roman, koji je miran, lagan i u kome se ne dešava mnogo toga. A opet, on je i čaroban, čak i za nas koji ne pecamo pastrmke niti planinarimo, dok pratimo živote Pjetra i Bruna od dečaštva do njihovih ranih četrdesetih godina.

Na prvom planinarenju sa ocem, Pjetro se, iako oseća mučninu zbog visinske bolesti, oduševi kada shvati da ih posmatraju kozorozi.

Pored toga što Pjetra i Bruna upoznamo kao ličnosti, posmatramo ih i u okviru njihovih porodica. Kako se životi dva dečaka dalje prepliću, preko leta ali i tokom drugih Pjetrovih poseta selu, njihovo uzajamno poštovanje, čak i ljubav, stalna su tema romana koja mu daje stabilnost čak i onda kada životi dvojice junaka krenu u izrazito različitim pravcima. Ključan element njihovog odnosa jeste prisustvo Pjetrovog oca, vrednog, odgovornog čoveka koji radi u kancelariji, čoveka ne preterano otvorenog sa sinom, ali koji stvori instiktivnu vezu sa Brunom. Uzgredni poziv Brunu da se pridruži Pjetru i njegovom ocu prilikom prvog uspona na planinu ima simboličko značenje, pošto se otac, usredsređen na osvajanje 900 metara visokog vrha, poveže više sa Brunom, koga fizičke odlike i sposobnosti čine sjajnim planinarem, dok njegov sin Pjetro ubrzo oseti mučnu visinsku bolest, koju se plaši da prizna.


 
Dva leta kasnije, Pjetrova majka vodi rat sa Brunovom porodicom, pokušavajući da osigura da Bruno, koji ne pridaje preteranog značaja školovanju, dobije pristojno obrazovanje, i sukobljava se sa dečakovim ocem. Pjetrova odluka da više ne ide na kampovanje sa roditeljima, emotivno pogađa njegovog oca, koji nastavlja sam da planinari. Pjetro umesto toga krene sa alpskim penjanjem, sa nekim od bogatih turista koji su došli u selo na odmor, i njegovog oca prenerazi sinovljevo učešće u nečemu što smatra manje vrednom „društvenom aktivnošću“. Kada tog leta Pjetro napusti selo, napušta i Bruna, i ne vraća se narednih 14 godina. Kada se sa 31 godinom vrati, iza njega je već dosta toga: iz Milana je prešao u Torino gde živi sam u jednoj garsonjeri. Postao je režiser dokumentarnih filmova, neoženjen, i u hladnim odnosima sa ocem.

Na kraju, zaostavština njegovog oca dovede Pjetra ponovo u Granu, gde se sreće sa Brunom, koji je u međuvremenu postao zidar. Kada ga prijatelj ubedi da ostane to leto i pomogne mu da obnove staru kuću, Pjetro pristane, postepeno popravljajući svoje fizičko stanje, penjući se ponovo na planinu i posećujući stara mesta. Na kraju leta, odlazi u Aziju da napravi film o najopasnijoj planini na svetu, Anapurni u Himalajima, dok Bruno ostaje u selu sa ženom koja ga voli. U Himalajima, Pjetro sreće starog Nepalca koji mu daje neophodno gledište na život: „Čovek uze štapić kojim nacrta krug na zemlji...Onda povuče prečnik, pa još jedan, pod pravim uglom u odnosu na prvi, a zatim i treći i četvrti duž simetrala uglova, i tako dobi točak sa osam paoka... 'Mi kažemo da se u središtu sveta nalazi vrlo visoka planina Sumeru. Oko Sumerua je osam planina i osam mora. Za nas je to svet... I kažemo: da li će više naučiti onaj koji je obišao osam planina ili onaj koji je stigao na vrh planine Sumeru?'“ Kako se roman bliži svom zaključku, odgovor na ovo mistično pitanje postaje jasniji.

Čitava radnja romana je laganog tempa i poziva na razmišljanje, ostavljajući čitaoca da razabere značenje raznih sporednih zapleta i njihov uticaj na oba junaka, dok pokušavaju da uspeju u životu. Ne radi se o finansijskom uspehu, već o ličnom i emotivnom, o osećanju postignuća zasnovanom na naporu i brizi za druge. Pri tome se u ovom romanu, za koji neki smatraju da pripada takozvanim pričama o odrastanju, teme šire i likovi se susreću sa budućnošću kakvu možda nisu očekivali. Na kraju, Pjetro nauči, i to, krajnje neočekivano, od svog oca, da postoje planine sa kojih se jedni neće vratiti, a da je odlazak na osam planina jedino što je drugima preostalo. Iznenađujuće dobar roman, preporučljiv svakome ko ceni nepretenciozan, ležeran način pisanja, i koji ima puno toga da kaže.

Izvor: marywhipplereviews.com
Prevod: Vladimir Martinović