Laguna - Bukmarker - Palahnjukov intimni Klub straha - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Palahnjukov intimni Klub straha

Kao dečak, odlazio je na odmor u kuću gde je njegov deda ubio babu. Zatim, kada je Bred Pit snimao film po njegovom bestseleru „Borilački klub“, oca mu je ubio suparnik... Čak Palahnjuk ne mora daleko da traži inspiraciju za svoje mračne romane.

Foto: Rhododendrites - Own work / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons
 
Prvog jutra sa Čakom Palahnjukom u Portlandu posetili smo njegovu omiljenu prodavnicu poklona „Lipmen“ gde je kupio pedeset tamnih plastičnih govanaca i desetak odsečenih stopala u prirodnoj veličini. Dok je razgledao odeljenje s natpisom „prerezani grkljani“ i razmišljao da li da pređe na „odsečene zglobove“, menadžerka nam je prišla i rekla da ima dobru i lošu vest. „Upravo smo dobili novu isporuku povraćke“, rekla je, „Ali smo ostali bez odsečenih prstiju.“ Čak je delovao uznemireno. „Znate šta? Preskočiću povraćku ovog puta. Mislim da sam već preterao sa njom.“

Nakon što je kreditnom karticom platio robu nekoliko stotina dolara, odvezli smo se nekoliko blokova do „Volmarta“ gde je kupio dvadeset malih, slatkih bića, uglavnom kučića i mačića, kao i nekoliko zečeva i glodara. „Uglavnom izbegavam bele“, kaže odustajući od bele kornjače. „Brzo se isprljaju.“ Klimnuo sam odsutno jer su me napale misli o raznim gnusnim načinima na koje bi neki od likova iz njegovih romana mogli da koriste čupavog roze hrčka.

Ovo nije deo istraživanja već Čakov način da zahvali svojim obožavaocima. Svaki od ovih poklončića će se naći u zasebnoj kutiji za poklone uz posebno napisano pismo koje je Čak uputio svakom od vernih čitalaca koji su mu pisali. „Ne brojim više koliko puta bi mi neko prišao na nekom događaju i rekao: ’Hvala na čupavoj igrački, Čak, moja ćerka je obožava.’ Ljudi vole čupave igračke.“

Kada smo se vratili, rekao mi je da je svaki poklon vredan 25 dolara. Izračunao sam: hiljadu poklona je 25 hiljada dolara, bez poštarine. To je mnogo novca. „Jeste“, kaže pisac smešeći se. „Ali znaš šta? Imam mnogo novca.“

Ako bih morao da pogađam zašto Čak Palahnjuk ima toliko mnogo novca i tako odanu bazu fanova širom sveta, rekao bih da je to pre svega zato što piše romane za ljude koji obično ne čitaju romane. Njegove priče su često ekstremne, i po temi i po načinu pripovedanja. Čak govori o mnogim neurozama moderne Amerike: zavisnostima, grupama podrške, kultovima, plastičnoj hirurgiji, paranoji, terapijama Novog doba, terorizmu, poremećajima u ishrani, zastrašujućim smrtonosnim bolestima. Veoma direktno se bavi ovim temama, bez nepotrebnih postavljanja scena ili građenja raspoloženja.

„Volim da pređem na stvar“, kaže. „Pokušavam da napišem priče onako kako bi vam ih neko ispričao u baru, u tom vremenu i ritmu.“ Da bi to postigao, mnogo sluša. Dok drugi pisci odlaze u biblioteke, Čak odlazi u „Starbaks“. „Najbolje priče ćete čuti od običnih ljudi. Taj oblik neposrednosti mi je stvarniji od mnogih napisanih, književno skovanih priča. Želim neposrednost kada čitam roman“, govori to zvučeći kao propovednik. „Ne želim sve te irelevantne stvari, te apstraktne, kukavičke opise.“

Romani Čaka Palahnjuka čitaju se kao film transkribovan na stranicu. U „Preživelom“, član kulta čiji su članovi izvršili kolektivno samoubistvo priča svoju životnu storiju u crnu kutiju aviona koji je oteo; u romanu „Lullaby“ („Uspavanka“), dečja priča se širi Amerikom poput virusa i uzrokuje smrt svakome ko je čuje; u „Borilačkom klubu“, njegovom najpoznatijem romanu, čovek zavistan od grupa za podršku zavisnicima očaran je harizmatičnim strancem koji ga upoznaje sa podzemnom mrežom ilegalnog boksa, prvog koraka u njegovom planu da se pokrene rat protiv kapitalističke Amerike.

Čak Palahnjuk je jedan od najpopularnijih pisaca na svetu. Ali, pre svega, njegove knjige gađaju živac onih ljudi čije živote – težnje, neuroze i crni humor – ostali pisci ne uspevaju da opišu.

„Postoje ljudi širom sveta koji ne žele da čitaju knjige, ali nekako čitaju moje. Koriste im na način na koji većina romana ne uspeva. Pružam im manje filtriran oblik zabave. Dajem na važnosti nekim zapostavljenim delovima naših života, o kojima se, kao zajednica, trudimo da ne govorimo.“

Palahnjuk mi je rekao da je nakon uspeha „Borilačkog kluba“, na čitanjima uvek bio bar jedan ozbiljan mladi čovek koji bi ga pitao gde se u blizini može naći borilački klub. „Uvek sam se osećao loše jer sam morao da im kažem da oni ne postoje, da sam ih izmislio, ali sama činjenica da su ih tražili na neki način svedoči o snazi romana.“ Na poslednjoj turneji, redovno bi se neko onesvestio tokom čitanja „Guts“ („Petlje“), priče koja govori o ljudima koji masturbiraju pod vodom, a to ima neočekivane i krvave posledice kada se jednom od likova utroba zapetlja u filter bazena. Ne, ovo nikako nije Nik Hornbi. „Dešava mi se da mi prilaze skitnice i kažu: ’Moram da ti ispričam nešto što nikome nisam.’ I gotovo mi ispričaju užasnu priču o seksualnom zlostavljanju u detinjstvu. Čitajući ’Petlju’, pokazivao sam im da možeš iskoristiti užasne stvari koje su ti se dogodile umesto da one koriste tebe. Sam momenat pričanja užasne priče je početna tačka.“

Tokom ručka pored vodopada Multnoma, spektakularnoj znamenitosti Oregona, Čak mi je pričao o svojoj novoj knjizi „Haunted“ („Progonjen“), zbirci međusobno povezanih priča – među kojima je i „Petlja“ – i čudnih, neurotičnih pesama. „Progonjen“ će se možda poigrati sa strpljenjem Čakovih čitalaca svojom eksperimentalnom formom, posebno onih koji ne vole da čitaju tuđe romane, već samo njegove. Knjiga govori o grupi pisaca amatera koji se sastaju kako bi ispričali svoje priče i, još važnije, izbegli da pričaju veću i mračniju zajedničku priču grupe. Ta veća priča ipak isplivava i na momente je mučna, crnohumorna i brutalno živopisna.

„Osnova knjige bile su kratke priče Edgara Alana Poa“, rekao mi je Čak imenujući uticajnog autora na koga se mnogi ugledaju. „Po je bio jako dobar u pisanju priča koje su koristile neizgovorene strahote njegovog vremena. Bio je opsednut, između ostalog, preuranjenim sahranjivanjem. Neprestano sam razmišljao o tome šta bi bilo da je Po danas živ, koje bi strahote svakodnevnice izabrao da o njima piše.“ Zastao je da bi uzeo zalogaj prženog lososa. „osim toga, morao sam da napišem knjigu o hrani. Svaki pisac mora u jednom trenutku da napiše knjigu o hrani.“

Nepotrebno je reći da Palahnjukova knjiga o hrani nije ni nalik ostalim knjigama tog tipa. Ona je, na gotovo svaki zamisliv način, veoma neukusna. „Reč je o užasnim stvarima koje radimo sa hranom osim što je jedemo“, objašnjava, „kao što je seks u knjizi ’Zagrcnut’ bio više o smrti nego o životu. Svaka priča sadrži hranu na neki način, ali je pričaju ljudi koji pokušavaju da poreknu svoju glad. To je veliki koncept.“

Deluje kao dobar, stabilan momak, i to sam mu rekao, da bi imao tako čudne fantazije, a nije veseli „anarhista koji postaje nihilsta“ kako ga često opisuju u recenzijama. „Dobro, Šarlot Bronte je verovatno nazivana nihilistom i anarhistom“, odgovara mi delujući pomalo iznervirano jer sam upotrebio dve reči koje mu često upotrebljavaju kritičari ocenjujući njegove knjige kao adolescentske i mizantropske. „To je samo lenjo novinarstvo. Moje knjige uvek govore o nekome ko je istrgnut iz usamljenosti i izolacije i smešten u zajednicu. To može biti i ocrnjena zajednica koja je prljava i siromašna, ali barem nisu sami, sa ljudima su. Takođe, obično moji likovi naprave taj kjerkegorski skok vere kako bi se posvetili jednoj osobi. Ne pišem ništa drugo do savremene ljubavne romane“, izgovorio je to bez trunke ironije.

Pre nego što je postao pisac romantičnih romana, Čak Palahnjuk je radio u „Frejtlajneru“ punih trinaest godina, podešavajući prednje osovine na velikim kamionima, a zatim pišući priručnike u kojima je objašnjavao drugim ljudima kako da to isto urade. Takođe se na kratko okušao i u poslu novinara. Oba ova zanimanja su ga „zatvorila“. Neplanirana poseta seminaru „grupne svesnoti“, koju je održavao forum „Lendmark“, organizacija koja je koristila metode kontroverzne „est“ terapije, bila je, kako kaže, „trenutak velikog otkrovenja“.

„Imao sam 26 godina kada sam bio na seminaru, ubeđen da svet želi da me uništi na svakom koraku. Da nije bilo tog seminara, ne bih ni postao pisac. Pokazali su mi koliko sam zatvoren i kako da se suočim sa svojim strahovima.“

Naoružan novom svesnošću, Čak je napustio posao u novinarstvu i odlučio da se suoči sa svojim strahovima. Bio je veoma zabrinut da će biti siromašan i ostati bez doma pa je počeo da volontira u skloništu za beskućnike. „Imate priliku da vidite kako žive beskućnici i shvatate: ’Hej, nije toliko strašno. Mogao bih da budem beskućnik ako bih to morao.’“ Zatim se suprotstavio strahu od umiranja tako što je radio u domu za ljude sa smrtonosnim bolestima. „U takvim domovima vidite kako ljudi umiru. Vidite smrt raspakovanu u rasporede, detalje i lekarske vizite, i odjednom pomislite: ’Hej, mogu ja to! Ovo je lako!’“

Pitao sam ga da li je i pisanje takođe način da se suprotstavi prvobitnim strahovima. „Mislim da nije“, rekao je bez trunke razmišljanja. „Mislim, previše uživam u pisanju.“ Ipak, njegove priče, ma koliko govorile o kolektivnim strahovima i neurozama Amerike, na nekom nivou su i o njegovim ličnim strahovima i neurozama. „O, definitivno. Ako su satire, najčešće u njima ismevam sebe, zamke u koje sam upao, grupe za pružanje podrške koje sam posećivao. Sve sam to ja. Ja sam čovek koji je na poslu imao Ikein katalog u fioci radnog stola.“

Kada je odlučio da želi da postane pisac, Palahnjuk je pohađao radionicu pisanja koju je držao Tom Spenbauer, lokalni autor, koga sada priznaje kao svog mentora i svetlo koje ga je dovelo do minimalističkog pristupa. Drugog jutra mog boravka u Portlandu, Čak i ja odlazimo na jednu od Tomovih radionica. Jedna osoba čita svoje delo na kojem radi dok ostali pažljivo slušaju, a zatim Tom onoga ko je čitao zasipa podrškom i daje određene predloge. Sve je to afirmišuće na američki način, poput Oprinih emisija, u pokušaju da se svet liši sramote. Nisam siguran da li je to dobra ili loša stvar.

Najzanimljiviji deo radionice je bio trenutak kada se Palahnjuk uključio iznoseći smele predloge, kao da želi da svako u svojim delima ide daleko koliko i on u njegovim. Setio sam se nečega što je rekao ranije: „Imam zadatak da šokiram samog sebe jer ako to ne mogu da uradim, neću šokirati nikog drugog. Sve dok ne osetim da sam možda malo preterao, smatram da nisam otišao dovoljno daleko.“ Nažalost ipak svi ovde žele da budu Rejmond Karver i niko ne želi, ili ne sme, da bude Čak Palahnjuk. Dok smo se vraćali u grad, rekao mi je: „Tomove knjige su prelepe i osećajne. Ali svaka od njih mora da sadrži neku egzistencijalnu krizu i mučenje. Odbijam da pišem u toj paradigmi.“

Foto: Roferbia - Own work / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia commons
 
Pisanje je tako postalo način ne samo da se suoči sa svojim strahovima već i sredstvo da pobegne u igru rečima. On u svojim romanima od sveta pravi mračnije, zabavnije, uvrnutije i strašnije mesto nego što on to već jeste. Što, u njegovom slučaju, nije beznačajan podvig. Kada je imao 18  godina, Čakovi roditelji su mu saopštili istinu o njegovoj babi i dedi. Evo kako to Čak opisuje u svom eseju „Utešna nagrada“ koji se nalazi u zbirci „Nonfiction“: „Moj otac je imao četiri godine 1943. kada se sakrio ispod kreveta dok su mu se roditelji svađali, a njegovih dvanaestoro braće i sestara su pobegli u šumu. Zatim je njegova majka bila mrtva, a otac je tumarao po kući tražeći ga i dozivajući ga, s pištoljem u ruci.“

Kako se osećao u tom trenutku? „Pomislio sam samo: ’Zašto mi to niste ranije rekli? Sve ovo vreme sam mislio da su umrli od rubeola.’“ Da li je ikada posumnjao da postoji ova mračna porodična tajna? „Nikada. Svakog leta smo odlazili u staru porodičnu kuću u Ajdahu gde se to dogodilo, tako da smo svako leto provodili spavajući u sobi gde se dogodilo ubistvo. Koliko je to uvrnuto?“, upitao je ponosno. „Moja majka je rekla da je mrzela da gasi svetlo i ostavlja me tamo.“

Palahnjuk kaže da je imao „obično američko detinjstvo“. Odgajan je kao katolik, ali insistira na tome da su on i njegova braća i sestre išli u crkvu samo da bi „moji roditelji mogli da imaju seks i u drugim sobama, ne samo u spavaćoj“. Da li još uvek veruje u Boga? „Pa, verujem da postoji nešto uzvišeno, ali verujem u to da mi ne treba da ga spoznamo. Postoji mnogo neobjašnjivih stvari u svetu da bih bio nevernik.“

U leto 1999. godine, kada je „Borilački klub“ postajao čuveni film u kome je glumio Bred Pit, Čak je dobio vest  da mu je otac ubijen. Ženu sa kojom je njegov otac počeo da se viđa je progonio suprug koji je pretio da će ubiti nju i svakog muškarca sa kojim se sprijatelji.

„Otac mi je ubijen krajem maja, a film je izašao u oktobru“, tiho je rekao. „Bilo je to istovremeno i nešto najbolje što možete doživeti i najgore. Sećam se da sam sedeo sam u isledničkoj kancelariji jer niko od moje braće i sestara nije došao, što je bilo iritirajuće, i morao sam da gledam u sve te fotografije preko kojih se nalazio list papira. Mrtvo, spaljeno telo moga oca. Islednik je veoma sporo sklanjao list papira. To me je izluđivalo. Uhvatio sam ga za ruku i pomerio je, i to je bio on. Bez greške.“

Od tada, Čak je insistirao da Dejl Šejkelford, čovek koji mu je ubio oca, dobije smrtnu kaznu. Da li danas ima sumnje u svoju odluku? „Pa, nisam siguran da je to odluka koju bih danas doneo.“ Da li to znači da ipak sumnja? „O, čoveče, hajde da vidimo“, rekao je uzdišući. „Ne, i dalje bih rekao: ’Da, spržite tog čoveka.’ Stvar je u tome da bih bio daleko nervozniji zbog činjenica da je taj čovek i dalje negde u svetu. Reč je o čoveku čija je bivša žena – ona koju je ubio i spalio – bila advokatica koju je upoznao dok je bio u zatvoru. Naučila ga je pravnim veštinama da bi napisao žalbe koje će pisati do kraja svog života. Tako da to sve na kraju i nije neki problem.“

Prošlog juna, Šejkelfordu je odbijena prva žalba. „To je čovek koji je rekao da je zakopao bombe sa antraksom u Spokani i Sijetlu i ukoliko ga ne slobode, one će se polako raspadati dok ne eksplodiraju i pobiju hiljade ljudi. I to tako ide u krug“, rekao je Palahnjuk uzdišući.

Dok smo se vozili ka Portlandu, Čak mi je rekao da je kao dečak izabrao Svetog Lorensa za zaštitnika. „Prvi istraživački novinar. Istraživao je papine prefekte u Vatikanu koji su krali novac. Zbog toga je ubijen“, saopštio je to sav ozaren. „Živ spaljen na velikom roštilju. Pomalo zastrašujuće, zar ne? Kao da rano u životu vezujemo za neke uloge. Moglo bi se reći da uvek pokušavam da nađem priču kako bih je ispričao drugim ljudima. Duboko verujem da su trenuci o kojima ne možemo da govorimo oni koji odrede ostatak našeg života. To su trenuci koje ne možemo obraditi pričanjem priče i koji nas na kraju unište.“

Izvor: theguardian.com 
Prevod: Dragan Matković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme knjižara delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika laguna knjige Radno vreme knjižara Delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika
25.12.2024.
Obaveštavamo Vas da su 1, 2. i 7. januar neradni dani pa nećemo vršiti obradu i slanje porudžbina u tom periodu, već prvog sledećeg radnog dana. Porudžbine napravljene nakon 8. januara će biti ...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
25.12.2024.
Uskoro će se na knjižarskim policama naći treće izdanje romana „Zmajeva žena“ Ane Atanasković, romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića. Nakon Angorske bitke 1402. g...
više
strastveni i očaravajući ljubavni triler moć žene nataše turkalj u prodaji od 26 decembra laguna knjige Strastveni i očaravajući ljubavni triler: „Moć žene“ Nataše Turkalj u prodaji od 26. decembra
25.12.2024.
Ko izlazi kao pobednik u sukobu osećanja i obaveza? Saznaćete čitajući „Moć žene“ Nataše Turkalj, zanimljivu, erotsku i tajnovitu ljubavnu priču, prepunu strasti. Helena je uspešna policijska inspe...
više
koje knjige je čitala slavna merlinka  laguna knjige Koje knjige je čitala slavna Merlinka?
24.12.2024.
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.