Danas idemo u obilazak žarišnih tačaka konflikta koje su oblikovale savremeni svet. Sve ono što danas posmatramo na vestima kao odjek savremenog načina ratovanja – preko medijskih pretnji i političkih mahinacija pre nego direktnih oružanih sukoba, protiv čega se vode pacifističke kampanje i zbog čega verujemo da živimo u najdužem periodu mira u istoriji, dok na ovaj ili onaj način, ratne operacije i strateški manevri okupiraju mozgove političkih magnata današnjice – ima svoj koren u naizgled očiglednoj ali suštinski skrajnutoj tački gledišta: geografiji. O tome govori knjiga
Tima Maršala „
Zatočenici geografije“.
Klima diktira vojne mogućnosti čak i najmoćnijim armijama. Na političke odluke utiču najosnovnije fizičke, geografske datosti. Ako uzmemo primer Rusije, sve vojne operacije u prethodnih nekoliko stotina godina mogu se objasniti kroz dve pojave: stategijska dubina kroz Severnoevropsku ravnicu i nedostatak toplovodnih luka.
U Severnoevropskoj ravnici su se ulupale dve velike evropske vojske: francuska za vreme Bonaparte i nemačka za vreme Hitlera. Putin stalno pokušava da osigura ovu prostranu ravnicu od približavanja moderne vojne sile koju vidi kao svoju najveću pretnju – NATO – a koja stalno pokušava da je opkoli preko Evropske unije. Otuda „puškaranje“ na granicama sa baltičkim zemljama, paradiranje vojnim vežbama u tom predelu i pretnji koju predstavljaju proevropske zemlje bivšeg SSSR-a poput Moldavije. Drugi i mnogo kompleksniji problem za Putina je nedostatak toplovodnih luka.
Rusija je tokom celokupnog svog postojanja pokušavala da sebi obezbedi izlaz na luke u toplim vodama. Kako su njene luke pretežno locirane na Arktiku onaj deo godine kada su zaleđene Rusija ostaje bez izlaza na najvažnije svetske pomorske puteve. A najjeftiniji transport je pomorski. Zbog toga je, između ostalog Rusija uplela prste u rat u Avganistanu. Invazija na Avganistan je ulila nadu ljudima da će se ostvariti veliki ruski san o tome kako će njeni vojnici moći da „operu svoje čizme u toplim vodama Indijskog okeana“.
Rusija nije jedina koju muči pomorska groznica. Sve do sada Kina nikada nije bila pomorska sila. Pošto ima ogromnu kopnenu masu, mnoštvo granica i kratke pomorske puteve za trgovinu sa svojim partnerima, nije ni morala da bude, a i retko je bila ekspanzivna u ideološkom smislu. Pa ipak, nema vojne sile koja nije pomorska sila. Pošto su proveli četiri hiljade turbulentnih godina učvršćujući svoj položaj na kopnu, Kinezi sada grade Okeansku flotu.
Kako je za vreme vlasti Mao Cedunga Kina uspela da omogući kakvo-takvo unutrašnje jedinstvo, sledeća preokupacija kineske vlade je kako da postane pomorska sila i nametne se u Južnokineskom moru. Jer nema velike sile bez vojne sile, a nema vojne sile koja nije pomorska sila.
S druge strane, voda je presudna i u jednom drugom strateški važnoj oblasti za Kinu. Geografija je oblikovala najkontroverznije postupke savremene Kine, između ostalog aneksiju Tibeta. Kina mora da održi prirodnu fizičku granicu sa Indijom – i otuda pretenduje na Tibet. Himalaji se protežu duž kinesko-indijske granice, polako se spuštaju i postaju planinski lanac Karakorum koji omeđava Pakistan, Avganistan i Tadžikistan. To je prirodna verzija Velikog kineskog zida ili, ako se gleda iz ugla Nju Delhija – Velikog indijskog zida. On razdvaja dve najmnogoljudnije zemlje na svetu jednu od druge i u vojnom i u ekonomskom smislu.
Ako Kina ne kontroliše Tibet, uvek postoji mogućnost da Indija pokuša da to uradi. Time bi Indija dobila osmatračnicu, kao i kontrolu nad tibetanskim izvorima tri velike kineske reke: Žute reke, reke Jangce i Mekonga, zbog čega je Tibet poznat kao „vodena tvrđava Kine“. Nije bitno želi li Indija da preseče snabdevanje i dotok vode iz reka u Kinu, već samo ima li moć da to učini. Zapadnjaci mogu do sutra da govore o ljudskim pravima naroda Tibeta, ali Kinezi ovo pitanje posmatraju kroz prizmu geopolitičke sigurnosti. A kineska sigurnost nije podrivena i neće ni biti, čak ni ako se nastave pobune protiv Kine. Demografija i geopolitika suprotstavljaju se nezavisnosti Tibeta i ne postoji ništa što Ričard Gir može da uradi što će onemogućiti dotok vode za najmnogoljudniju naciju na planeti.
A ako pogledamo Kinu sa suprotne, severne strane, jugoistočno od granice sa Kazahstanom nalazi se nemirna „poluautonomna“ kineska provincija Sinđijang i njeno muslimansko stanovništvo, narod Ujguri koji govori jezikom srodnim turskom. Ovaj narod je dvaput, tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka proglašavao nezavisnost. Ali Kini je provincija Sinđijang previše strateški važna da bi dozvolila da se pokret za nezavisnost otme kontroli:
Teritorija je presudna za kinesku ekonomsku strategiju „jedan pojas, jedan put“. Put je, začudo, pomorski put – stvaranje puta za prevoz robe preko okeana. Pojas je „ekonomski pojas Puta svile“ – kopneni put koji se pravi od starog Puta svile, koji ide pravo kroz Sinđijang ka jugu, povezujući se tako s ogromnom lukom koju Kina gradi u Gvadaru u Pakistanu.
Na kraju, ako pogledamo malo bliže nama, reka Ibar je presudna za konflikt koji je na početku naše istorije, ali i sukoba koji su oblikovali današnjicu. Vladavina Osmanskog carstva nad Srbijom je počela Kosovskim bojem, vođenim nedaleko od mesta gde Ibar prolazi kroz grad Mitrovicu. Tokom narednih vekova srpsko stanovništvo počelo je da se povlači preko Ibra jer su muslimanski Albanci postepeno napuštali planinski predeo Malesiju i dolazili na Kosovo, gde su postali većinski narod do sredine osamnaestog veka. I u dvadesetom veku pre izbijanja sukoba i dalje je postojala jasna etničko/verska podela obeležena, otprilike, ovom rekom. Ostalo je istorija, koja svedoči da su planine i jedna reka opstruirali nadiranje NATO-а sa juga.
Sledeći put kada želite da proniknete u velike političke misterije i gledate na svet očima političara i osvajača, setite se da je u korenu svake političke strategije geostrateško pitanje.
Autorka teksta: Nevena Milojević