Ove istinite priče inspirisale su sve one klasike koje niste voleli da čitate u školi, 4. deo

Obavezni spiskovi i čitanje preko leta zadavali su glavobolju generacijama đaka. Ove knjige su nam dosadne, a razlog zašto želimo da ove klasike pročitamo što pre jesu sve one knjige koje iskreno želimo da čitamo. Na naše veliko iznenađenje, nekoliko romana krije neke od neverovatnih priča iz stvarnog života. One nam opisuju preljube, rasizam, mentalna oboljenja, zločine – sve one teme koje su i danas i te kako relevantne. Ove priče iz stvarnog života koje se kriju iza klasika koje ste mrzeli da čitate možda vas nateraju da ponovo razmotrite svoj odnos prema tom tekstu i otkrijete da se sa njima ipak možemo poistovetiti.



Truman Kapote je istraživao slučaj ubistva (istraga je i dalje bila u toku) za roman „Hladnokrvno“ 

Nakon objavljivanja „Doručka kod Tifanija“, Truman Kapote je pročitao članak u Njujork Tajmsu o brutalnom ubistvu četvoročlane porodice Klater u malom gradu Holkombu u Kanzasu. Zaintrigirani Kapote i njegova prijateljica iz detinjstva Harper Li otputovali su u Kanzas kako bi prikupili beleške o slučaju. Intervjuisali su skoro sve osobe koje su bile upletene u istragu o ubistvu, ali i mnoge stanovnike varošice. Koristeći ove informacije, Truman Kapote je napisao roman „Hladnokrvno“.

Herb Klater, glava porodice Klater, bio je uspešni farmer u svojoj varošici, poštovali su ga zbog njegove dobrote i zbog odnosa koji je gajio sa svojim radnicima. Jedan od bivših radnika na Herbovom imanju Flojd Vels služio je svoju zatvorsku kaznu u Kanzaskom okružnom zatvoru kada je svom drugaru iz zatvorske ćelije Ričardu Diku Hikoku rekao da Klater na svom imanju čuva mnogo novca. Kada su Hikok i njegov drugar Peri Smit bili oslobođeni uz uslovnu kaznu, isplanirali su kako da opljačkaju porodicu Klater.

Dvojica muškaraca obila su kuću i probudili članove porodice Klater kako bi im oni pokazali gde su skrivali novac. Kada je porodica rekla pljačkašima da na imanju nema gotovog novca, provalnici su ih vezali dok su pretraživali kuću u potrazi za dragocenostima.

Nakon razočaravajućeg pokušaja pljačke, oni su ubili porodicu Klater kako bi eliminisali svedoke. Kada je Vels čuo vest o ubicama porodice Klater, obavestio je vlasti da veruje da je Hikok odgovoran za ubistvo. Hikok i Smit su nakon hapšenja priznali da su počinili ova ubistva.

Roman „Hladokrvno“, koji je objavljen u delovima tokom 1966. godine, učinio je Kapotea jednim od najpoznatijih pisaca šezdesetih godina. Čitalačka javnost je bila obuzeta knjigom, ali su Kapoteove kolege kritikovale njegov stil pisanja. Rođaci i prijatelji porodice Klater osuđivali su Kapoteovo predstavljanje ubistava, a kritikovali su i knjigu i filmsku adaptaciju koja je usledila. Sâm Kapote je svoju knjigu označio kao „dokumentarnu književnost“, a roman „Hladnokrvno“ predvodio je preporod detektivskih romana zasnovanih na istinitim pričama.

Agata Kristi je kidnapovanje Lindbergove bebe iskoristila kao zaplet za roman „Ubistvo u Orijent ekspresu“

Slično kao i Šerlok Holms Sera Artura Konana Dojla, spisateljica detektivskih romana Agata Kristi imala je svog junaka, belgijskog detektiva Herkula Poaroa koji se pojavljuje u velikom broju njenih priča i romana. Na osnovu svog životnog iskustva i čuvenog slučaja kidnapovanja Lindbergove bebe, Kristijeva je napisala jedno od svojih najpoznatijih dela – „Ubistvo u Orijent ekspresu“. U decembru 1931. godine, Agata Kristi ukrcala se u Orijent ekspres kako bi se sa svojim suprugom vratila kući nakon iskopavanja koja je on vodio u Ninivi. Posmatrala je putnike u vozu, od kojih će se većina pojaviti u njenom romanu.

Četiri meseca nakon Agatinog iskustva u vozu, jedan od najčuvenijih slučaja kidnapovanja u istoriji osvanuo je kao najvažnija vest u svim novinama. Čarls Lindberg, 1927. godine uspešno je sam leteo iz Njujorka do Pariza, a taj let upisan je u istorijske udžbenike. Vojni oficir je odlikovan Medaljom časti, a putovanje avionima promovisao je zajedno sa svojom novostečenom slavom. Nažalost, to priznanje ga je učinilo lakom metom. Prvog marta 1932. godine, njegov sin Čarls Mlađi je kidnapovan. Iako je porodica Lindberg platila otkup, otmičari su ubili bebu, a telo deteta ostavili su samo na nekoliko milja od kuće Lindbergovih. Vozač kamiona otkrio je bebino telo otprilike deset nedelja nakon otmice. Sudbina Čarlsa Mlađeg privukla je pažnju cele nacije, a nekolicina je ovu otmicu i ubistvo okrakterisala kao „zločin veka“.

Vesti o sudbini malog dečaka stigle su i do Evrope, jer je Lindberg bio poznat širom sveta. U pismima svom suprugu, Kristijeva je pisala da je već imala nacrte za novi roman, u kojem Poaro istražuje ubistvo u vozu. U romanu „Ubistvo u Orijent ekspersu“, Agata je opisala likove sa kojima se susrela nekoliko meseci ranije. Kada je Kristijeva pročitala vesti o smrti Čarlsa Lindberga Mlađeg, ona je delove otmice uplela u svoj roman, povezujući Poarovou istragu sa otmicom i ubistvom Dejzi Armstrong.

Prijatelj „po čaši“ Roberta Luisa Stivensona ubio je svoju suprugu i postao gospodin Hajd

Robert Luis Stivenson, student tipova ljudskih ličnosti, verovao je da svaki čovek može biti dobar i zao. U potrazi sa inspiracijom za svoj novi roman „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“, nije morao da ide daleko. U maju 1878. godine, Stivenson je prisustvovao suđenju svom prijatelju Eženu Šantrelu, učitelju francuskog jezika koji je bio optužen za trovanje svoje supruge kako bi se domogao njenog novca od osiguranja. Nakon otkrića spavaćice gospođe Šantrel koja je sadržala smrtonosne doze opijuma, gospodin Šantrel je optužen za ubistvo. I sama pomisao na to da je njegov prijatelj i drugar za opijanje ubio svoju suprugu na toliko proračunat način zadržala se u Stivensonovom umu godinama nakon nemilog događaja.

Jedne noći tokom 1885. godine, Robert Luis Stivenson pokušavao je da smisli dobru priču koja bi prikazala rascepljenost ljudske ličnosti. Fani, njegova supruga, čula ga je kako vrišti u snu i  probudila ga je kako bi se oslobodio svoje noćne more; prebacio joj je da je prekinula „odličnu strašnu priču“. Prema njegovoj porodici, Stivenson je „Neobičan slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda“ napisao u groznici, pišući danima bez predaha. Ova situacija, koja se može pronaći u Stivensovoj biografiji koju je napisao Grejem Balfur, detaljno opisuje da je u trenutku kada ga je Fani probudila Stivenson sanjao prvi put o transformaciji doktora Džekila u gospodina Hajda.

Zabave minstrela uništile su zaostavštinu „Čiča Tomine kolibe“

U devetnaestom veku, Sjedinjene Američke Države je uzdrmavalo pitanje ropstva. Oni koji su se zalagali za ropstvo odbijali su da prihvate zahteve rastućih pokreta za ukidanje ropstva, a nasilje se proširilo na celu naciju. Harijet Bičer Stou bila je autor i glasni predvodnik pokreta za oslobođenje iz ugledne kalvinističke porodice. Dok je živela u Sinsinatiju, srela je nekoliko crnaca koji su sa njom podelili svoja iskustva tokom ropstva. Ova saznanja podstakla su je da piše o ukidanju ropstva.

Neki od izbeglih robova detaljno su opisali svoj put do slobode u novom književnom žanru: ropske pripovesti. Džosaja Henson je 1849. godine svoja iskustva podelio u vidu memoara pod nazivom „Život Džosaje Hensona, bivšeg roba, sada stanovnika Kanade, napisao on sâm“. Koristeći podzemnu železnicu, on je napustio Merilend i nastanio se u Kanadi, gde je pomogao ostalim izbeglim robovima da započnu novi život. Naredne godine, kada je Kongres 1850. usvojio Zakon o odbeglim robovima, zakon se odnosio i na slobodne države, a bio je pretnja svima onima koji su pomogli odbeglom roblju.

Nakon što je Harijet Bičer Stou pročitala Hensonov slučaj, napisala je roman o ropstvu u Sjedinjenim Američkim Državama u znak protesta povodom donošenja Zakona o odbeglim robovima. Objavljivanje romana „Čiča Tomina koliba“ 1852. godine imalo je dva cilja: da ojača pokrete o ukidanju ropstva i da pomogne onima koji su posedovali robove da sa njima saosećaju. Ovo delo postalo je najpoznatija američka knjiga devetnaestog veka, stavljajući u centar zbivanja uslove ropstva u već uzavreloj naciji.

Nakon popularnosti romana, povorke minstrela putovale su širom zemlje, a čak su imali i gostovanja u Evropi kako bi zabavili mase. Ove „Tomove zabave“ ismevale su junake romana „Čiča Tomina koliba“, naglašavajući etničke stereotipe. Svoje turneje su održavali do ranih godina dvadesetog veka, a onda su se ove negativne predstave preselile na filmsko platno. Imajući u vidu da je film imao mnogo veću publiku, ovi načini prikazivanja trajali su decenijama, a uticali su i na negativne predstave o afroameričkom narodu u medijima koja ih trajno označila kao nepoželjnu rasu. U poslednjih nekoliko godina, naučnici su napokon doneli ocenu o „Čiča Tominoj kolibi“ i rekli šta ovo delo predstavlja: roman koji je postao efiksano politčko oružje.

Prethodne delove teksta možete pročitati ovde:

Prvi deo
Drugi deo
Treći deo


Autor: Dženifer Konerli
Izvor: historycollection.co
Prevod: Nataša Đuričić Marković