Ove istinite priče inspirisale su sve one klasike koje niste voleli da čitate u školi, 2. deo

Obavezni spiskovi i čitanje preko leta zadavali su glavobolju generacijama đaka. Ove knjige su nam dosadne, a razlog zašto želimo da ove klasike pročitamo što pre jesu sve one knjige koje iskreno želimo da čitamo. Na naše veliko iznenađenje, nekoliko romana krije neke od neverovatnih priča iz stvarnog života. One nam opisuju preljube, rasizam, mentalna oboljenja, zločine – sve one teme koje su i danas i te kako relevantne. Ove priče iz stvarnog života koje se kriju iza klasika koje ste mrzeli da čitate možda vas nateraju da ponovo razmotrite svoj odnos prema tom tekstu i otkrijete da se sa njima ipak možemo poistovetiti.



Nastavljamo tamo gde smo prošle nedelje stali.

Aleksandar Solženjicin pisao je o vlastitom zatočeništvu u gulagu u romanu „Jedan dan Ivana Denisoviča“

Tokom služenja Crvenoj armiji u Drugom svetskom ratu, Aleksandar Solženjicin svedočio je ratnim zločinima koji su ga naveli da posumnja u svoju veru u Vladu. U februaru 1945. godine, kontaobaveštajni agenti domogli su se pisama u kojima je Solženjicin kritikovao sovjetski režim. U julu iste godine, osuđen je zbog „antisovjetske propagande“, a kazna je podrazumevala osam godina teškog rada u jednom gulagu. Veći deo svoje kazne odslužio je u Ekibastuzu u Kazahstanu, gde je radio kao rudar i zidar. Solženjicin je 1953. godine oslobođen iz gulaga samo da bi ostatak svog života proveo u Kazahstanu u političkom egzilu.

Solženjicin je svoja iskustva zabeležio u onome što će se ispostaviti da je roman „Jedan dan Ivana Denisoviča“. Solženjicin se kritički osvrće na teške uslove rade u gulazima. Opisujući događaje i stvarnost svakodnevnog života iz perspektive zatvorenika, Solženjicin je iskoristio Ekibastuz kao model gulaga u svom romanu. Nakon Staljinove smrti 1953. godine, nova vlada pustila je na slobodu oko milion zatvorenika, uključujući i Solženjicina. On je „Jedan dan Ivana Denisoviča“ objavio 1962. godine uz podršku Nikite Hruščova, koji je – kada se sve sabere i oduzme po pitanju cenzure – ohrabrivao antistaljinističku retoriku kako bi sebe distancirao od tog režima.

S obzirom na to da je glavni junak u knjizi stvoren kao Solženjicinov alter ego, on je opisao brutalnost gulaga onako kako su to mogle samo osobe koje su je doživele. Ivan Denisovič je običan čovek u neobičnim okolnostima. On je ophrvan brigom da preživi tekući dan, iako zna da će doći i novi nakon ovog, ali se on ne upušta u razgovore sa ostalim zarobljenicima. Iako je Solženjicin pisao tokom celog svog života, „Jedan dan Ivana Denisoviča“ njegovo je najuticajnije delo.
 
Meri Šeli imala je noćnu moru koja se pretvorila u „Frankenštajna“

Meri Šeli, ćerka feminističke spisateljice iz devetnaestog veka Meri Vulstonkraft, proslavila se kao pisac usred skandala koji je ispratio njen privatni život. Ona je bila ljubavnica oženjenog Persija Šelija, koji je svoju suprugu ostavio zbog Meri. Živeći kao venačni par, Persi i Meri posetili su svog prijatelja Lorda Bajrona u Švajcarskoj tokom kišnog leta 1816. godine. Kako bi im vreme brže prošlo, ostali Bajronovi gosti i poznanici pričali su priče o duhovima. Jedne večeri, Lord Bajron predložio je da svako od pisaca napiše svoju priču o duhovima.

Meri nije polazilo za rukom da razmišlja o strašnim pričama. Jedne noći, nakon što se u grupi povela diskusija da li bi leš od električnog udara mogao da se vrati među žive, ona je sanjala o čoveku kom se to upravo desilo. Koristeći ono što joj se prikazalo u snu, Meri je napisala početak „Frakenštajna“. Persi ju je ohrabrivao da dalje istražuje svoju zamisao, a Meri je svoju priču tokom godina proširila i napisala roman koji je 1818. godine anonimno objavila.

Interes Meri Šeli za temu smrti u njenom radu ne iznenađuje. Nakon što je njena majka preminula jedanaest dana pošto što je nju rodila, Meri je većinu svojih prijatelja i porodice izgubila u tragičnim okolnostima. I njena sestra i Persijeva prva supruga počinile su samoubistvo, a samo jedno od petoro dece koje je imala sa svojim suprugom nije preminulo u ranom detinjstvu. Nakon što su se preselili na sever Italije, Persi Šeli se utopio prilikom izleta brodićem 1822. godine. Tokom narednih godina svog života, Meri je neprekidno objavljivala svoja dela, među kojima romane, kratke priče, bigrafije, eseje… Nijedno kasnije delo nije joj donelo uspeh kao „Frankenštajn“, koji se i nakon više od dvesta godina i dalje štampa.

„The Lone Woman of San Nicolas Island“ („Usamljena žena na ostrvu Svetog Nikolasa“) bila je uzor za Karanu iz romana „Ostrvo plavih delfina“

Priča o Karani u dečjem romanu „Ostrvo plavih delfina“ navodi mlade čitaoce da se zapitaju: „Šta bih ja radio ako bi me ostavili na pustom ostrvu?“ Pisac Skot O’Del zasnovao je priču o Karaninim avanturama na priči iz stvarnog života opisanoj u knjizi „The Lone Woman of San Nicolas Island“. U devetnaestom veku, španska i ruska utvrđenja prostirala su se od Aljaske do Kalifornije. Nikolenjo, juto-astečko pleme, nastanjivalo je ostrvo Svetog Nikolasa, koje se nalazi na oko šezdeset kilometara od najbliže tačke na kopnu. Grupa domorodaca sa Aljaske, koja se trampiliasa Rusima, napala je Nikolenjo pleme, a ubila je većinu njegovih pripadnika.

Dvadeset godina kasnije, 1835. godine, stigao je brod koji je trebalo da preveze preživele članove plemena u španske verske misije u Kaliforniji. Prilikom ukrcavanja plemena na brod, oluja je primorala posadu da brod isplovi ranije, iako nisu bili sigurni da su ukrcali sve članovi plemena. Džordž Nidever, trgovac krznom, fasciniran glasinama o ženi koja živi sama na ostrvu Svetog Nikolasa, 1853. godine napustio je Kalifoniju kako bi je spasao. Jedan od njegovih ljudi pronašao ju je kako živi u kolibi napravljenoj od kitovih kostiju. Posada je odvela sredovečnu ženu u Santa Barbaru, u jednu od verskih misija, ali su je jezičke barijere sprečile da komunicira sa bilo kim.

„Usamljena žena na ostrvu Svetog Nikolasa“ živela je sa Džordžom Nideverom i njegovom porodicom u verskoj misiji. Sedam nedelja nakon što je došla, španski sveštenici krstili su je i dali joj ime Huana Marija pre nego što je preminula od dizenterije.

Postoji nekoliko verzija priča o iskustvima ove žene, a neka kasnija izdanja ulepšavala su njen život. Jedan od izvora tvrdi da je Huana Marija bila na brodu iz 1835. godine, ali da je sa njega skočila kako bi spasla svog mlađeg brata. Premda je Skot O’Del taj događaj uključio u svoj zaplet romana „Ostrvo plavih delfina“, njegova autentičnost malo je verovatna, jer se ova priča nije spominjala u spisima sve do trideset godina nakon smrti Huane Marije.
 
„Baskervilski pas“ nastao je iz slučajnog susreta sa novinarom

Ser Artur Konan Dojl bio je školovani lekar koji je stekao svetsku slavu sa svojim detektivskim romanima o Šerloku Holmsu. Dojlov junak Šerlok Holms nastao je prema jednom od učitelja sa medicinskog fakulteta, a taj doktor je bio Džozef Bel. Poznat po tome što je pažljivo promatrao sve simptome prilikom postavljanja dijagnoze, Bel je mogao samo na osnovu posmatranja da ustanovi nedavne aktivnosti svojih pacijenata; kasnije je radio sa forenzičkim ekspertima na istraživanjima ubistava, uključujući i slučaj Džeka Trboseka. Nakon što je osam godina pisao o avanturama Šerloka Holmsa, Dojl je svoj serijal završio tako što je 1893. godine usmrtio Holmsa u priči „Njegov poslednji podvig“.

Pisac je šokirao svoje fanove smrću Šerloka Holmsa, jer je ubio njihovog omiljenog junaka, te su zahtevali da napiše još priča o Šerloku Holmsu. Vraćajući se kući iz Drugog burskog rata nakon što je u njemu volontirao kao lekar, sprijateljio se sa engleskim novinarom Bertramom Flečerom Robinsonom na brodu. Godinu dana kasnije, Robinson i Dojl su se susreli ponovo u Devonu i odlučili da zajedno rade na pisanju romana. Novinar je podelio sa Dojlom narodne priče iz 17. veka o štitonoši Ričardu Kabelu, koji je svoju dušu prodao đavolu. Nakon što je Kabel poginuo 1677. godine, ljudi u varošici Devon počeli su da viđaju pse iz pakla ili siluete crnih pasa oko njegovog groba.

U „Baskervilskom psu“, Dojl je upotrebio ovu legendu za pozadinsku priču o Hugu Baskervilu, kojeg su ubili psi iz pakla nakon što je svojoj porodici doneo prokletstvo prilikom sklapanja ugovora sa đavolom. Iako je navodno Robinson trebalo da sarađuje sa Dojlom na pisanju ovog dela, vodi se velika diskusija o tome koliko je novinar zapravo imao udela u stvaranje cele priče. Premda je Dojl priznao doprinose svog prijatelja novinara, kasnije je tokom 1907. godine tu izjavu povukao, tvrdeći da „njegova priča nije bila zasnovana ni na čemu drugom osim na primedbama njegovog prijatelja Flečera Robinsona da postoji legenda o psu na grobu, koji je povezan sa nekom starom porodicom“.

Prvi deo teksta možete pročitati ovde.

Autor: Dženifer Konerli
Izvor: historycollection.co  
Prevod: Nataša Đuričić Marković