Oto Oltvanji: Pucketanje patosa ispod mythosa i ethosa

Oto Oltvanji (otooltvanji.com) (1971), pisac i prevodilac,, kao klinac zaražen literaturom neoslobađanom od poreza usled nedostatka umetničkih vrednosti (šund), što treba čitati kao krimi, fantastiku, triler i horor. Pored mnoštva priča i prevoda, objavio tri romana: "Crne cipele", "Kičma noći" i "Iver". Sudeći po gabaritima objavljenih knjiga, kako godine odmiču, tako ima sve više toga da ispriča. Na kraju će, smem se kladiti, morati da napiše jednu epsku fantaziju, dakako smeštenu u ovo naše sadašnje, moderno nevreme. Krst šund-majstora i dalje nosi.



Šta je saspens?

U užem smislu to je engleska reč koja se prevodi kao „napetost“ ili „neizvesnost“. U širem kontekstu to je naziv podžanra krimića proslavljenog u filmovima Alfreda Hičkoka – strogo voajerska postavka, gde vi kao čitaoci (gledaoci), između ostalog, više znate od junaka i zbog toga sve vreme grizete nokte. Inače, još i reč koja me je strašno zbunjivala kao klinca kad se najmanje stotinu puta ponovila u domaćem prevodu slavne Trifoove knjige o Hiču (pa još u obliku „suspens“). Pojavljuje se u reklamnom sloganu Dejana Stojiljkovića na korici mog novog romana, naljutivši jezičke čistunce zato što umesto nje nije upotrebljena izvorna domaća reč kao što je „horor“ ili „triler“.

Od čega te više podilaze žmarci, od mythosa ili od ethosa?

Idealno bi bilo pomiriti ta dva: kad je veći naglasak na karakterizaciji, radnja ume da bude dosadna; ako preteže zaplet, sve je plitko i dvodimenzionalno. Najteže je naći dobru ravnotežu, posvetiti podjednaku pažnju i likovima i zapletu a da nigde ne dođe do pucanja. U teoriji, idealno bi bilo da zaplet proističe iz karaktera junaka, ali u praksi to nije tako lako postići. Jedan od trikova kojima se služim – i ne samo ja – jeste da o likovima saznajemo u hodu i maltene isključivo iz njihovih dela. Tu je jednako bitno šta ste izostavili da kažete; čak su i fizički opisi svedeni na najmanju moguću meru.

Koliko laži mora biti u jednoj knjizi da bi je čitaoci zavoleli?

Primećujem da se više vole knjige u kojima se „laže“ s ubeđenjem. Kad smo već kod toga, u poslednje vreme se proza sve češće doživljava kao laž a publicistika kao istina, ali ako tako gledate na to, publicistika nije ništa manje laž, pa još tendenciozna: od ispovesti do teorijskih radova, autori će često korigovati ili natezati činjenice da bi bili zanimljiviji ili potcrtali neku svoju tezu; o krhkosti ljudskog sećanja da i ne govorim. Zapravo, nikad prozu nisam ni smatrao laganjem, možda pre nekakvom konsenzusnom istinom [smeje se]. Svakako je istina za mene dok pišem.

Pratiš (ko hipster) novu produkciju, nešto i prevodiš. Šta se dešava, šta ima novo?

Ne dozvoljavam sebi da odustanem od savremene produkcije jer bi to bilo bacanje peškira u ring. Ako te ne zanima šta sve nastaje oko tebe, nastupa kreativna smrt. Uvek sam smatrao velikom ograničenošću naći tog jednog pisca i taj jedan bend, pa se onda drogirati samo njima do kraja života. S druge strane, podjednako mi je gadna ova nova usredsređenost – hipsterska, jeste – samo na ono što je aktuelno i odbacivanje svega što se desilo koliko prošle nedelje kao nečeg bespovratno zastarelog. Mislim da je takav pristup štetan za sve, a posebno za umetnike.

Dobro, sastavi mi, molim te, na brzinu tvoju top listu najstarijih i najarhaičnijih romana koji su ti dragi.

Orkanski visovi Emili Bronte (1847), Sunce se ponovo rađa Ernesta Hemingveja (1929), Kontrapunkt Oldosa Hakslija (1929), Poštar uvek zvoni dvaput Džejmsa M. Kejna (1934), Veliki san Rejmonda Čendlera (1939), Goli i mrtvi Normana Mejlera (1948), Seksus Henrija Milera (1949). Mada nisam siguran koliko su baš arhaični. Kad malo bolje pogledam, ovi sad deluju modernije od većine današnje književnosti. Eto zašto je greh zapostavljati istoriju.

Smeš li da uočiš neki savremeni trend?

Kad god se u prošlosti na svetskoj i domaćoj sceni obrnula igra, još od vremena postmoderne, na velika vrata se vratila klasična, maltene avanturistička pripovest. U tom smislu ogoljena naracija bez ironijskog odmaka ili napadnih formalnih eksperimenata nikad neće izaći iz mode. Granice između žanrova su postale porozne: unutar jednog dela pojaviće se najmanje dva žanrovska obrasca i to čak na kraju neće nužno ličiti na papazjaniju. Migracije autora iz žanra u glavni tok i obrnuto radi pozajmljivanja inspiracije postale su uobičajena pojava, što je dovelo do toga da se knjige uglavnom više ne obezvređuju niti otpisuju samo na osnovu njihove žanrovske pripadnosti. Prilično značajna civilizacijska tekovina, rekao bih.

Književno ambiciozni autori iz žanra i van njega hvataju se u poslednje vreme u koštac sa klasičnim naučnofantastičnim romanom širokog zamaha kakav je bio popularan pedesetih (primeri: Nil Stivenson i Mišel Fejber). U poslednjih petnaestak godina posebno je u usponu roman-mozaik ili fragmentarni roman (Roberto Bolanjo, Dejvid Mičel, Dženifer Egan, Zejdi Smit). Bilo da je pomogla Nobelova nagrada za Alis Manro ili iz nekog drugog razloga, čini mi se da godinama zapostavljana pripovetka ponovo ima zasluženu težinu. Izuzetno popularna „omladinska“ literatura više je nekakva izdavačka kategorija nego žanr i, ako ništa drugo, primetio sam da je sklona većem naturalizmu od tzv. štiva za odrasle. I, naravno, sve su danas trileri, čak i u domaćoj književnosti: od istorijskog, preko urbanog do psihološkog. Evo, važi i za moju poslednju knjigu [smeje se].

Pretpostavljam da veći deo pročitaš na engleskom. Šta si uvezao iz engleskog jezika?

Pedantnost. Preciznost. Mnogo se više pazi da se u okviru neke pripovedne celine ne mešaju glagolska vremena – i ne samo zato što njihova gramatika to ne dozvoljava u okviru rečenice; kad se to radi, prosto je u pitanju loš stil. Vodi se računa o tome da sve bude bitno, ne priča se mnogo u prazno, makar ne u onom što ja čitam. Ali, hteo ne hteo, kad si izložen drugom jeziku, uvući će se u tvoj i to najčešće nije pozitivna stvar; na to nisu bili imuni čak ni neki naši veliki pisci kad su duže vreme boravili u inostranstvu. Kao Anglista možda sam svesniji te pojave i ulažem dodatni napor da je izbegnem, pogotovo jer je danas ima svuda – od loših Gugl prevoda članaka do ozbiljne književnosti. Čak i oni koji ne govore ili ne poznaju strani jezik počeli su da pričaju i pišu engleskom rečeničnom konstrukcijom a da toga nisu svesni. Suviše je ozbiljnih ljudi koji mrtvi 'ladni u javnosti kažu „benefiti“. A mislim da ključni problem prevodilaca nije nepoznavanje stranog jezika, već svog.

Iako štiva koje najviše volim da čitam u domaćoj književnosti ima više nego ranije, i dalje ga nema dovoljno, pa se onda snalazim. Trudim se da praćenje tekuće produkcije pisane na engleskom presečem nekim starim dobrim prevodom neanglosaksonske književnosti ili domaćom nežanrovskom knjigom. Dopada mi se, na primer, kako piše Jelena Lengold, pesnikinja po instinktu i, rekao bih, vokaciji, ali koja piše izvrsne kratke priče i ima veoma zanimljiv roman.

Da li si ikad naišao na nešto neprevodivo?

Nije mi bilo lako dok sam radio na romanu Sva siročad Bruklina Džonatana Letema, pošto pripovedač u knjizi boluje od Turetovog sindroma i ima poseban asocijativan, opsesivan odnos prema jeziku. Morao sam da se opustim, pronalazim spontane rime, sve vreme pazeći da ne narušim ritam i duh originala. Ima na svetu mnogo naizgled neprevodivih dela, ali ako se opustite, date sebi oduška na ivici prepeva, mislim da postoji izlaz iz svakog ćorsokaka. Zaista verujem u to.

A serije i filmovi (ako se već nisi konačno opametio i prešao na igre)?

Televizijske serije ljudima ovih dana dođu kao nekakva instant zamena za čitanje. Iz estetskih, komercijalnih, pa i tehničkih razloga (ne mora više da se čeka nedelju dana na novu dozu), scenaristi slede taj impuls i svoja čeda stavljaju u romaneskni format, gde je celina sezona a ne epizoda, a epizode više liče na poglavlja u obimnoj knjizi nego na kratke priče. Uz sve to, iz pogledanog se veće zadovoljstvo izvlači ako se prave što manje pauze u gledanju. Zato sve više dobijamo serije koje ne razvlače radnju, imaju koliko-toliko zaokružen kraj, a piše ih jedan čovek sa jedinstvenom vizijom. Neke od njih su odlične. Voleo bih da se u književnosti poslednjih godina pojavilo nešto tako izuzetno kao što su Momci sa Medisona (Mad Men). Što se kompjuterskih igara tiče, na njih planiram da pređem za dvadesetak godina kad konačno skroz podetinjim.



Kako bi izgledala serija da ju je režirao Hičkok?

Hičkok jeste imao svoju TV seriju, zvala se Alfred Hičkok predstavlja i lično je režirao nemali broj epizoda. Bio je to format antologije, svaka epizoda priča za sebe, koji je gotovo u potpunosti izašao iz mode (doduše, vratio se u formatu sezone za sebe, kakve imaju serije Istinski detektiv, Fargo ili Američka horor priča). Ali pretpostavljam da bi najsličnije hičkokovskom senzibilitetu danas bile serije kao što su Opasna igra (Damages) ili Loza (Bloodline), a slučajno su tvorci obe isti ljudi.

Koliko ravni treba da ima jedna složena narativna struktura i na kojoj ti najradije stojiš?

Čitaoci trpe bezbroj podzapleta i digresija dok god ne zapostavite kičmu priče. Volim da komplikujem. To verovatno proizlazi iz nesigurnosti da neću biti dovoljno zanimljiv samo sa jednom narativnom niti. Ali veliko je zadovoljstvo videti da je, koliko god da je zamrsio klupko, pisac sačuvao kontrolu nad pričom. To je kao onaj dosadni pripovedač u svačijoj porodici koji razvlači anegdote ili priča maratonske viceve, ali mu svi oproste ako se ne pogubi i dobro poentira. Drugim rečima, digresije i podzapleti su samo ukrasi. Ne smete da zaboravite kuda ste pošli.

Nisi više „rečeničar“, nego pripovedač?

Mislim da se sa staračkom dalekovidošću postepeno fizički udaljavate od sopstvenog teksta. Više ne zabijam nos u njega toliko, pa onda ni rečenica više nije osnovna jedinica teksta, već pasus, stranica, anegdota. Lepota rečenice mi je i dalje važna, ali ako previše pažnje posvetite rečenici, to će uticati na prirodan tok čitanja.

Gde se kriješ (kao pisac) u svojim romanima/pričama? (U nekom od likova ili se igraš boga?)

Obično sam bog koji likovima govori šta da rade, a svi likovi su ja. Probao sam do sada sve: izostajao iz likova koji su očigledno najsličniji meni, krio se u onim sa kojima me niko ne bi povezao. Posle nekog vremena, brisanje granice između stvarnosti i fikcije u pisanju postane proces čijeg mehanizma više niste ni svesni.

Publika te pretežno karakterisala kao horor i triler pisca, a ti nekako sve više naginješ drugim, manje žanrovski definisanim narativima (kao The Clash sa Sandinistom). Nemaš li osećaj da „izdaješ žanr“? Ili je on napustio tebe?

Kakav je samo kompliment ovo sa Sandinistom. Eh da, večito pitanje, ko je izdao pank. Elem, što se više trudim da pišem u žanru, sve mi više beži. Čovek je proklet, izgleda da mora tako. Dogodilo se istovremeno nekoliko stvari: prvo, poslednjih godina čini mi se da sam sve već video, te se onda okrećem onom što će i mene da iznenadi; drugo, nekad se izgleda podrazumevalo da svuda morate dobro da pišete, pa i u žanru, a danas moram dublje da zalazim u tzv. lepu književnost da bih našao bistrooko, elegantno pisanje kakvo me najviše inspiriše. To je izgleda moralo da se odrazi i na moj rad, ako ništa drugo makar tematski. Ali i dalje ostaje veliki izazov napisati čisto, nepatvoreno žanrovsko delo, a da bude stvarno dobro. Možda više nego pre.

Je l može jedno lično pitanje? Kada bi pisao autobiografsku knjigu, koji žanr bi preovladao?

Neka dosadna melodrama.
 
Autor: Darko Kovačević
Izvor: Novi Polis