Oto Oltvanji: „Izgleda da nas je neko prokleo onom starom kineskom...“

Čovek koji je prvi roman napisao sa svojih 16 godina, pisac koji je detinjstvo proveo u Subotici, pa zatim odlučio da studentske dane, ali i sve one posle, provede u Beogradu, prevodilac, stripar, nedavno je objavio novu knjigu. Nakon tri romana po kojima je poznat, „Crne cipele“, „Kičma noći“ i „Iver“, rešio je da svojim čitaocima ponudi nešto malo drugačije - zbirku pripovedaka „Priče misterije i magije“. O novoj knjizi, ali i egzotičnom igralištu za svoje pripovesti, ostalim poslovima kojima se bavi, kao i svojoj misteriji i magiji Oto Otlvanji govori u razgovoru za B92.

Kako bi ukratko opisao novu knjigu?

U knjizi su sakupljene pripovetke u rasponu od onih u kojima hiperrealistično postaje nadrealno do onih u kojima fantastično postaje svakodnevno. Ispričane su kroz vizure muškaraca, žena i dece, smeštene podjednako u grad i na selo (i jednu pustinju), potencijalna razbibriga za one koji ne mogu da spavaju i budilnik za one koji su se malo uspavali. Uz, nadam se, skromnu količinu smeha, plača i češanja po glavi usput.

Zašto baš ovih 12 priča?

Ispalo je da je tih dvanaest iz proteklih devet godina mog rada na kratkoj prozi. I nisu uvršćene sve postojeće iz tog perioda, a jedna je pisana specijalno za ovu knjigu, ali su sve skupa nekako kliknule. Voleo bih da verujem kako je u najstarijoj priči u knjizi, „U tehnikoloru, večno mlad“, došlo do prekretnice u mom pisanju: primetio sam, naime, da sam tu naučio kako da se malo više opustim, da budem ličniji i, nadam se, topliji. Mislim da sam se tad našao nadomak pronalaženja svog pravog glasa, što je teže postići nego što izgleda, i svakako je moralo da se odrazi na pripovetke koje su usledile. Zanimljivo je da su mi među najdražim pričama u knjizi upravo ta najstarija i najnovija, „Aleja blistavih bodeža“. Ima to neku unutrašnju poetsku ravnotežu koja mi se dopada.

Kako si se nakon tri romana odlučio za zbirku pripovedaka?

Pripovetke redovno objavljujem u antologijama i književnim časopisima od 1993. godine, tako da se u međuvremenu nakupilo četrdesetak. Pošto je to dovoljno za više zbirki, možda je pravo pitanje zašto se zbirka nije desila ranije. Jedan od odgovora mogao bi da bude da sam podsvesno odlagao takvu vrstu rekapitulacije, kad se na jednom mestu pred vama nađe vaš višegodišnji trud, jer sam se plašio da vidim crno na belo šta se u međuvremenu dešavalo sa mnom, ne samo kao piscem, već i čovekom. Sve sam to ja, zamah obuhvata više vaših transformacija nego u romanu. Verovatno sam najviše strahovao da sve one na gomili neće biti onoliko raznolike koliko bih voleo, da neće postojati bogatstvo višeglasja, već samo otupljujući zvuk jednoličnog tona. Prilikom kopanja i sastavljanja najboljeg izbora, bilo je svakojakih iznenađenja, i prijatnih i neprijatnih.

Kakva je to mistično-magijska verzija stvarnosti koju opisuješ u ovim pričama?

Priče iz domena misterije su zagonetne ali objašnjive, iz domena magije natprirodne ali logične. U noveli „Fabulator“, na primer, jedna teorija zavere mogla bi da objasni sve ostale. U priči „Oči boje biske“, jučerašnja magija je današnja alatka o kojoj mnogo ne razmišljamo, uzimamo je zdravo za gotovo i koristimo. Na takve pojave smo ovih dana oguglali otprilike kao što se moji junaci ne potresaju previše kad otkriju da je u jednom beogradskom hotelu pregoreo osigurač za duhove („Naš hotel u nultoj tački grada“). U krajnjoj liniji, dakle, ova zbirka može da se doživi i kao priručnik za brže i lakše navikavanje na sve ono sa čim se susrećemo svakog dana a uspeva da nam na naše oči zatalasa naizgled stabilnu teksturu stvarnosti.

U pogovoru knjige navodiš zašto „magija“ i zašto „misterija“ u njenom nazivu. Šta je tvoja magija, a šta misterija?

Za mene su večita misterija automobili kraj bankine sa uključena sva četiri, ljudi koji ne slušaju sagovornike, verovanje na prvu u sve što piše na internetu. Čista magija za mene je nesebičnost. Na to uvek padam.Negde si rekao da je idealno vreme za pisanje priča između dva romana.

Je l' to znači da je roman sledeće što treba da očekujemo?

Uglavnom je tako, teško je iskobeljati se iz sveta romana, uskočiti u neki sasvim drugi, potom se vratiti kao da ste samo izašli u kratku šetnju. Desilo mi se da napišem poneku priču tokom rada na romanu, ali retko, kad bih zapeo u zapletu ili dok pravim nepredviđenu pauzu. Pisanje kratkih priča je inače jedan od načina da se održite u formi, isprobate nešto novo, bilo kao temu ili pripovedni postupak, a ako je uspešno, prisvojite ga za stalno. Naravno, ima pisaca kojima prevashodno leži kratka forma i blistaju u njoj, kao što ima pisaca kojima je savršeno prirodan epski zahvat. Uvek sam više naginjao romanima, bilo mi je istovremeno otkrovenje i savršeno logično kad sam prvi put shvatio da imam kondicije da ih izguram do kraja (neki od njih nisu bili toliko kratki). Ali i pripovetke imaju svojih čari, a sve sam manje imun na njih. Iako je ova zbirka još sasvim sveža i ne znam šta će se s njom dešavati, iznenađen sam koliko sam zadovoljan kako je ispala. Namestilo se da sam ove godine napisao četiri nove priče (na godišnjem nivou to je u poslednje vreme iznad mog proseka), pa ako računamo još one neiskorišćene, sve to daje dobre izglede nekoj novoj zbirci na koju bi se čekalo kraće nego na ovu. Ali svakako me kao sledeće čeka roman. Ili čak dva.

Kada si počinjao karijeru pisca, šta je to što te je opredelilo za kriminalistički žanr, horor i naučnu fantastiku?

Krimić sam zavoleo zbog njegove strukture, naučnu fantastiku zbog ideja, horor zbog atmosfere. Ali ta tri žanra su, dok sam odrastao, bila istovremeno komercijalan i bezbedan način da manje ili više prikriveno govorite o uslovno rečeno ozbiljnim temama, nepretenciozno, koristeći ih maltene kao Trojanskog konja, bez opasnosti da zalutate u pamflet. Krimić, naučna fantastika i horor bave se stanjem društva, položajem pojedinca u njemu, neminovnim životnim promenama, svaki sa svog jedinstvenog stanovišta. Takođe, dopadalo mi se što imaju manje-više razrađenu matricu kojom pisac može da se poigrava, preskače je, zavlači se ispod nje. Ograničenja su me oduvek inspirisala, čar je u izvrdavanju pravila. Bolje se zabavljam kad ping-pong lopticu odbijam od zida, ne bih znao šta da radim s njom negde na otvorenom. Danas ovi žanrovi možda nisu toliko relevantni kao što su bili nekada, sve češće imam utisak da ih u životu najviše održava nostalgija, ali to možda više nije ni toliko važno. Čini mi se da ni pisci ni čitaoci više nisu opterećeni guranjem knjiga u određene fioke. Mislim da multižanrovski autori kao što su Džonatan Letem, Haruki Murakami ili Dejvid Mičel, da navedem samo neke, inače ne bi postali toliko planetarno popularni i voljeni.

Zašto se Subotica najčešće spominje u tvojim delima, osim što te za ovaj grad vezuje detinjstvo?

Pronašao sam egzotično igralište za svoje pripovesti a da nisam morao mnogo da ga tražim. Grad na krajnjem severu države, bogate istorije, tačka sudaranja kulturoloških uticaja sa svih strana i, sasvim slučajno, mesto na kom sam odrastao. Kao lokacija dešavanja brojnih mojih priča (u ovoj zbirci, četiri), Subotica je velika taman koliko treba i mala taman koliko treba. I možda najvažnije od svega, iako trenutno ne živim u njoj, osećam je. Za urbanu teskobu, s druge strane, tu je uvek Beograd, koji mi se takođe uvukao pod kožu.

Da se ne baviš drugim poslovima, da li bi mogao da živiš samo od pisanja?

Ja se i bavim drugim poslovima zato što ne mogu da živim samo od pisanja. Ili da budemo sasvim precizni, samo od pisanja proze. To je večito pitanje umeća preživljavanja slobodnjaka koji računa na kumulativni efekat svaštarenja da bi opstao. Mada je to zapravo verovatno pre pitanje kokoške ili jajeta: da sam možda bio hrabriji – drugim rečima, da sam bezrezervno verovao u svoje kreacije i snagu svoje vizije – možda bih bio spremniji da rizikujem i idem do kraja, izađem u svet bez sigurnosne mreže pod sobom (koju za mene lično već neko vreme predstavlja prevođenje, moje dnevno zaposlenje), te bih onda možda pre postigao taj nedostižni cilj: da živim isključivo od svog stvaralaštva. Ali, eto, ne odustajem. Za mene je pisanje i posao, i hobi, i strast.

Jednom prilikom si izjavio: U poređenju sa onim što se dešava, Kafka je malo dete“. Šta nam se danas dešava?

Moje prirodno stanje je da pokušam da zamislim – šta bi bilo kad bi bilo, kako se osećao neko dok je radio nešto, kako je izgledalo živeti u drugom vremenu. Jedna od takvih zagonetki kojoj sam se uporno vraćao bio je period neposredno pred Drugi svetski rat. Nisam mogao da zamislim kolektivni život, opšte raspoloženje i sve specifične okolnosti koje su u zbiru dovele do takvih užasa. Pretpostavljao sam da su ljudi mesečarili kao kroz ružan san, nisam imao bolje objašnjenje. A onda, iznenada i intenzivno, od pre jedno godinu-dve, uopšte mi više nije toliko teško da zamislim takvu nadrealnu klimu. Život nam se svima ubrzao, usložnio preko svake mere, na površinu su isplivale razne negativne i otrovne pojave, sve što se dešavalo do sada vodilo je u ovu tačku, a nama maltene samo preostaje da vidimo kako će sve to ispasti. Bez želje da baksuziram ili zloslutim, izgleda mi kao da nas je neko prokleo onom starom kineskom „dabogda živeo u zanimljiva vremena“. I sve su zanimljivija. Kad sve ne bi bilo toliko neizvesno, kad ne bih bio toliko zabrinut pravcem u kom se krećemo, možda bih uspeo malo da se zavalim i uživam u haosu.

Autor: Jovana Pantović
Izvor: b92.net

Podelite na društvenim mrežama: