Otkad je čitanje postalo takmičarski sport?

Kada sam s oporavila od trodnevnog novogodišnjeg mamurluka koji je uglavnom obuhvatao duge dremke i jedenje ostataka božićnog sira, u mom kutku interneta mi je delovalo da su svi ostali imali daleko produktivniji početak decenije. Na Instagramu su ljudi počeli da beleže svoje godišnje čitalačke izazove i mnogi su krenuli silovito. Do februara, neki su dokrajčili impresivan broj knjiga – 2/30, 4/50 i 6/100, glasile su brojke.



Hladni i vetroviti meseci su prirodno vreme za ušuškavanje i sakrivanje, ali trend proždiranja knjiga (i hvalisanje time) se ne dešava samo tokom nove godine, sa novim počecima i velikim ambicijama. U dobu objava na društvenim mrežama, privatni čin čitanja je postao javni i pozerski. Knjige su kulturološka valuta i čine osnovu izgradnje vašeg ličnog brenda, imali vi 100 pratilaca ili 100 miliona. Kao i markirana tašna ili baršunasta sofa, navika halapljivog čitanja je postala veoma cenjena dok pokušavamo da nadigramo jedni druge u igri koja se zove predstavljanje najbolje verzije sebe na mreži.

Kejt Džonson, starija urednica u agenciji za predviđanje trendova, veruje da su knjige – kao jedan od najstarijih vidova zabave – postale toliko popularne na društvenim mrežama jer pružaju opuštanje od brzog ritma života koji sam svet na mreži nameće. „Prilika da usporimo toliko da se zadubimo u priču je luksuz, pokazatelj kulturnog bogatstva“, objasnila je ona. Knjige su suprotnost nestalnom, neozbiljnom i podeljenom modelu potrošnje sadržaja društvenih medija, jer ukazuje na distanciranje od veličanja stalnog rada i kulta zauzetih. „Umne razonode koje umiruju i opuštaju su na ceni“, dodala je ona.

Kao i svaki predah od tehnologije (digitalni detoks), i njegovo dokumentovanje je deo procesa. „Paradoksalno, ljudi još žude za pohvalama sa društvenih mreža za slike svojih polica za knjige ili otkriće sledećeg obaveznog štiva“, uočila je Džonsonova. U dobu kada su tradicionalni pokazatelji uspeha – kupovina kuće, osnivanje porodice – teže ostvarljivi, možda je dobro opremljena polica za knjige ili pažljivo odabrani sto za kafu novi simbol zrelosti.

Ipak, ne shvatite me pogrešno. Volim čitanje i u potpunosti stojim iza stava Džona Votersa – „ako vas neko povede kući u kojoj nema knjiga, nemojte se j*** s njim!“ – ukoliko navedene knjige ne služe samo kao odraz minimalističkog dizajna. Uživam u preporukama ljudi koje pratim na Instagramu, ali sama kompetitivna priroda čitave stvari može da dovede do ozbiljnog slučaja poređenja. Nisam jedina koja oseća ovakav pritisak kada vidi objave hrpa pročitanih knjiga. „Naše slobodno vreme je ovih dana vrlo takmičarski sport – svi spiskovi prestižnih nagrađenih knjiga i Netfliksovih serija i popularnih kompilacija, da ne pominjemo sve vrhunske filmove. Definitivno osećam pritisak, kao da zaostajem ako nisam sve pročitala ili pogledala!“, rekla mi je jedna žena na Fejsbuku. Da pozajmim citat iz eseja „Kada je pop kultura postala domaći zadatak?“, autorke Soraje Roberts: „Kada je umetnost nešto što 'bi trebalo' ili 'se mora', kada je pretvorimo u obavezu, ona postaje suprotnost onome što bi umetnost trebalo da bude.“



Ovaj trend optimizacije svakog dela naših života – pretvaranje hobija u sporedne projekte – može da ubije zadovoljstvo opuštanja uz dobru knjigu. Druga žena mi je rekla da je dokumentovanje pročitanih knjiga putem Instagram storija postalo zamorno. „Krajem godine, stekla sam utisak da ne uživam u knjizi jer sam konstantno planirala šta ću da kažem, osuđivala sam sebe zbog vremena koje mi je bilo potrebno da završim knjigu i zbog broja knjiga koje sam pročitala u toku godine.“

Takmičarska priroda čitalačkih izazova je jedno, ali takođe postoji i određeni stepen snobizma kod određenih knjiga, što dodatno uliva grižu savesti. Bilo da je u pitanju „obavezan“ klasik ili ovogodišnji popularni (nagrađeni) naslov, neke knjige imaju veći kulturni prestiž od drugih. Kerolajn O’Donahju, osnivač i voditelj čiklit podkasta Sentimental Garbage, smatra da je etiketa „obavezno pročitati“ opasan mit. Često ozbiljno ili „teško“ štivo, takozvana književna fikcija, može da obeshrabri neke čitaoce. „Ljudi počnu da gledaju na čitanje kao na obavezu, jednu od onih stvari koje ne rade, kada bi trebalo da im ono bude prijatna i prosvetljujuća stvar, što zapravo i jeste“, objasnila je ona. Podkast O’Donahjuove slavi i kritikuje žensku komercijalnu fikciju (često odbačenu kategoriju) na nov način. „Mnogo žena uviđa da im je čitalački ukus oblikovan i manipulisan mizoginističkim parametrima shvatanja onoga što je 'dobro'“, navela je ona.

Naravno, čitav pojam „dobrog“ je za svakoga različit. Bilo da volite čiklit, napeti triler, najnoviji nagrađeni roman ili – nije zaista bitno. Postoji knjiga za svakoga – čak i ako vam je potrebno godinu dana da je završite.
 
Izvor: refinery29.com
Prevod: Đorđe Radusin