„Kako mogu da kažu da je to detektivska priča? Stvar se završava kao pajtonovski skeč gde bacaju teg od 16 tona na Erika Ajdla“, protestovao sam. „
Edgara Alana Poa su krstili
ocem detektivske priče jer je odbegli orangutan upao u stan i rastrgao žrtve?“
Profesor Hauc je verovatno želeo da me pukne preko usta, ali se zadovoljio teatralnim prevrtanjem očiju i vraćanjem pred tablu. Bio sam na završnoj godini srednje škole, a moj nastavnik svetske književnosti je nas, glupane pred fakultetom, terao da čitamo „
Ubistva u ulici Morg“. Razred se kolektivno usaglasio sa mnom o traljavom kraju – u pitanju uopšte nije bilo ubistvo, već podivljala gorila. To je bilo kao da ste došli do poslednje stranice romana
Majkla Konelija, samo da otkrijete da je tajanstveni negativac bio besni pit bul.
Danas sam ponosni predstavnik tabora krimića. Moja specijalnost je krimi fikcija. Pišem krimiće/trilere i nemam problema sa našim blagoslovenim trojstvom svetaca koje čine
Agata Kristi, ser Artur Konan Dojl i Dešijel Hamet – ali kod Edgara Alana Poa povlačim crtu. U ovoj bici bojim se da sam na strani braće pisaca horora.
Poova uvrnuta duša je
oličenje žanra horora.
Ako zanemarimo „Ubistva u ulici Morg“ i moju decenijama staru raspravu sa profesorom Haucom – da li iko može da navede neku drugu
detektivsku priču Edgara Alana Poa?
Da li je ikome išta trenutno palo na pamet? Dakle, da čujem?
Uzeću u obzir „Ukradeno pismo“ (ukradeno je ljubavno pismo, postoji ucena, bez ubistava), međutim, osim toga bismo morali da se posavetujemo sa profesorom Haucom ili internetom. Trojac Poovih detektivskih priča upotpunjuje „
Slučaj Mari Rože“. U ovoj priči Poov superdetektiv Ogist Dipen istražuje dokaze o nestanku Mari Rože i kasnije o otkriću njenog tela u Seni, a zatim nagađa potencijalna objašnjenja. Međutim, ova misterija nema zaključak. Čitaoci nikada ne saznaju da li je neka teorija detektiva Dipena ispravna ili ne.
Okej, društvo; sada podignite ruku ukoliko znate neku priču Edgara Alana Poa koja
nije detektivska. Većina priča koje vam prve padaju na pamet po prirodi spadaju u horore, i to su klasici poput priča:
„
Bunar i klatno“: pad u ludilo jednog zatvorenika pospešuju nevidljivi inkvizitori
„
Izdajničko srce“: pad u ludilo poremećenog negovatelja pospešeno je sve glasnijim otkucajima srca
„
Crni mačak“: pad u ludilo pijanog zlostavljača životinja ubrzava prikaza u mačjem obliku
„
Pad Kuće Ašera“: pad u ludilo potomka incesta potpomaže njegova ukleta vila
„
Maska crvene smrti“: pad u ludilo jednog princa ubrzava nepozvani gost koji pravi haos na prinčevom maskenbalu (prikladna priča za doba korone)
„
Bure amontiljada“: pad u ludilo jednog zidara prekinut je nakon što je s predumišljajem ubio elitističkog prostaka
Čak se i Poova najpoznatija poezija temelji na hororu, a ne na krimićima. Čak ni Dr Fil u najboljim danima ne bi uspeo da spase jadno, neutešno kopile iz „
Gavrana“. Po obrađuje poznate i slične teme pomoću drugog medija. U ovom slučaju, pripovedačev pad u ludilo ubrzava pojava nestvarne ptice koja govori.
„Proroče il’ zloslutnico, kobna il’ đavolska ptico,
Da li Kušač nanese te ili bure izbaciše
Na žal pusti bez radosti u ovaj dom pun žalosti
Koji stravu samo gosti – reci šta se meni piše,
Ima l’ melema s Galeda, da li mi se bolje piše?“
Reče Gavran: „Nikad više.“
„Proroče il’ zloslutnico, kobna il’ đavolska ptico,
Oboje nas Nebo vidi, i Bog koji stoji više:
Reci rabu namučenom – srešće li se sa Lenorom
Bar u Raju udaljenom duša što za njom uzdiše?
Hoće l’ vapaj duše moje bar u Raju da usliše?“
Reče Gavran: „Nikad više.“
Druga klasična Poova pesma – moja omiljena – „Anabel Li“ je melanholični ljubavni sonet uznemirujućih razmera. Na kraju krajeva, ima li nešto užasnije na svetu od ljubavi koju je prekinula smrt? Pripovedač pesme kune „krilate serafime nebesa“ jer su mu ukrali voljenu Anabel Li.
„Anđele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi
da! zato samo (kao što znaju u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.“
Naravno, otkrivamo da je pripovedačev pad u ludilo ubrzan gubitkom njegove „ljubavi koja je bila više od ljubavi“.
„Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li
Kad zvezde zaplove, svud viđam ja oči
prelepe Anabel Li
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.“
Moćno!
Nije nimalo otrcano za jednog alkoholičara koji je oženio svoju trinaestogodišnju rođaku... uopšte nije otrcano.
Ipak, mi pisci detektivskih priča možemo da poštujemo Poa kao
oca detektivske fikcije, možemo da mu nazdravljamo na godišnjim dodelama Edgarovih nagrada i da maštamo kako je Po, neosporni genije, naš začetnik – ali pisci horora na to gledaju drugačije.
„Izvini, Šerloče“, odgovorili bi oni. „Istini za volju... Edgar Alan Po je sinonim za psihološku horor fikciju... on je jedan od nas.“
Naravno, pisci horora će nam prepustiti naše Agate i Konan Dojlove i sve ostale – ali kada je u pitanju Edgar Alan Po...
Da citiramo Gavrana:
„Nikad više.“
Autor: Džefri B. Barton
Izvor: crimereads.com
Prevod: Đorđe Radusin