Osvrt na manga serijal „Laku noć, Punpune“: Melanholična manga koja svim ostalim daje domaći zadatak

Ove godine sam veoma malo pisao o mangama, uglavnom zato što sam se trudio da ispunim zavet većeg fokusiranja na evropski strip (mada sam ovo postigao uz dosta varanja, čitajući nezdrave količine italijanskih Dizni stripova u izdanju američkog Fantagraphicsa), ali i zato što sam gledao da reorganizujem svoje vreme kako bih zaronio dublje u neke japanske serijale koje sam sve načinjao, ali ne i dovršavao, na ime njihovog masivnog volumena. Ovaj pristup počinje da daje plodove, a prvi od tih stripova o kojima pišem prigodno je strip koji je u celini objavljen i kod nas, sa trinaest kolekcija, što ih je Laguna publikovala između novembra 2022. i novembra 2023. godine. Radi se, naravno, o mangi Laku noć, Punpune (odnosno Oyasumi Punpun), možda jednom od najbitnijih japanskih stripova objavljenih u ovom veku – uprkos činjenici da nije dobio ni anime ni filmsku adaptaciju – najviše zbog toga što je u pitanju serijal koji proračunato i metodično kombinuje veoma realistični, čak i prozaični mizanscen svakodnevnice jednog japanskog dečaka sa njegovim burnim unutrašnjim životom koji progresivno postaje sve fantazmagoričniji. Laku noć, Punpune na prvi pogled deluje kao gorko-slatka ali osnažujuća priča o odrastanju, sa protagonistom koga autor crta kao karikaturu ptice (među drugim likovima koji su prikazani realistično), ali treba dvaput razmisliti pre nego što se zaletite i odlučite da bi ovo bio odličan rođendanski poklon za vašu dvanaestogodišnju sestričinu koja obožava mange i sve školske sveske su joj ižvrljane likovima iz „Naruta“ ili „One Piece“.



Naime, Laku noć, Punpune – uprkos tome što bi naslov možda sugerisao i činjenici da je glavni junak destogodišnjak na početku serijala – nije shonen manga i nije namenjen deci. Kada je počeo da izlazi 2007. godine, to je bilo u Shogakukanovom magazinu Weekly Young Sunday, a onda je od 2008. godine prebačen u Weekly Big Comic Spirits. Oba ova magazina su striktno seinen profila – dakle, namenjeni su „omladini“ ili, još tačnije, onome što se danas u anglo-publikaciji uglavnom definiše kao young adult publika – a što se vidi i po tome da su im na naslovnim stranama često fotografije mladih žena u kupaćim kostimima i, hajde da kažemo, „slobodnijim“ haljinama. No Laku noć, Punpune je na potpuno drugoj strani od seinen stripova koji koketiraju sa soft pornografijom i u njemu nema fan service kadrova gde se ženskim likovima suknja slučajno podigne kako bi oznojena (muška) omladina mogla da napari oči na njihovom vešu. Laku noć, Punpune, naprotiv, ima scene seksa koje bi se strogo uzev mogle oceniti kao „čista“ pornografija, sa prikazima erekcije, penetracije i ejakulacije, ali ako je ikada postojalo brdo na kome odlučite da umrete braneći scene seksa kao „umetnički opravdane“, i zapravo esencijalne za narativ, onda je to brdo baš ovaj strip.

Punpunov autor Inio Asano je za Shogakukan pre Punpuna već radio više serijala i imao jedan uspešan seinen strip – Solanin – koji je ne samo dobio publikaciju i na engleskom jeziku za američki Viz već je 2010. godine bio adaptiran u celovečernji film u režiji Talahira Mikija. Baveći se svakodnevnim životom dvoje mladih osoba koje su završile fakultete i nešto rade ali nemaju ideje šta bi zapravo započele sa svojim životom, Solanin je rezonirao sa omladinom sa obe strane Pacifika i na neki način bio i zametak onoga što će Asano uraditi sa Punpunom, a koji je krenuo odmah po završetku prethodnog serijala.

Poznat po realističnim pričama smeštenim u sadašnjost, sa likovima u kojima čitalac može da prepozna sebe i svoje okruženje, Asano će sa Punpunom ući u neku vrstu proračunatog rizika. Postavljajući početak stripa u pred- i ranopubertetski uzrast protagoniste i crtajući Punpuna kao smešnu, dvodimenzionalnu pticu – dok su njegovi školski drugovi, nastavnici itd, svi realistično nacrtani ljudi – Asano je lako mogao da otera dobar broj čitalaca koji su ga sledili na ime Solanina i nadali se još jednom realističnom (i melanholičnom) prikazu života dvadesetogodišnjaka u Japanu. No Punpun će se brzo pokazati kao mnogo ambiciozniji narativ, koji i brojem strana i dubinom zahvata u likove i njihove lukove daleko prevazilazi prethodne Asanove radove.

Asanov pristup naraciji, takođe, iznenađujuće je rizičan. Za mange koje su u toku svoje prve godine naišle na dobar odziv čitalaca nije retkost da u kasnijim epizodama idu u opširne tangente i bave se podzapletima koji striktno govoreći nemaju veze sa glavnim tokom priče, ne bi li se broj strana „veštački“ napumpao a čitaoci duže držali na udici. No Punpun je ne samo priča u kojoj brojne table nemaju nikakvu „tehničku“ narativnu funkciju – i služe pre svega kreiranju atmosfere – već i gde će se prvi stvarni zameci drame u koju će strip izrasti videti tek kada se Asano odvoji od glavnog junaka i počne da se bavi drugim likovima, konkretno njegovim ujakom Juićijem.

Suprotstavljanje osnovnog narativa u kome je Punpun dečak sa mnogo pitanja i malo odgovora, nesnađen, nesiguran u sebe, zbunjen i dezorijentisan u svetu koji stalno nešto od njega očekuje, i narativa o Juićiju u kome vidimo vrlo „odrasle“ teme je najava da će Punpun, kako se dalje bude išlo u razvijanju narativa, biti dekonstrukcija i analiza priče o odrastanju koja se neće lomiti samo kroz Punpunovu karakterizaciju i njenu evoluciju. Naprotiv, epizode koje se bave drugim likovima, ujakom, kasnije majkom i drugima, pokazuju nominalno odrasle likove sa ozbiljnim karakternim nedostacima, do granice patologije.

No i rani signali ukazuju da Punpunova priča neće biti laka i već u prvoj kolekciji imamo scene porodičnog nasilja i svađe oko novca, alkohola i nezaposlenosti unutar Punpunove porodice. Otac će ubrzo napustiti familiju – i Punpunovi kontakti sa njim će se svesti na povremena pisma koja stižu sa očevim potpisom – majci će podršku pružati brat Juići, ali kada Juići upozna mladu ženu koja uprkos njegovim brojnim manama poželi da sa njim uđe u brak, Punpun će u svojoj blizini odjednom imati žensku figuru koja prema njemu iskazuje mnogo toplije i prisnije emocije od distancirane, egocentrične majke.

Laku noć, Punpune obično opisuju kao „priču o odrastanju“ i ona to, tehnički govoreći, jeste, sa skokovima u narativu koji vode čitaoca kroz deset godina Punpunovog života, pokazujući njegova zaljubljivanja i patnje zbog ljubavi, seksualnu žudnju i frustracije, prelaske u nove škole i upoznavanja novih osoba, prva zaposlenja, a onda i susret sa svojom prvom velikom ljubavi iz osnovne škole, koja je sada foto-model i slika se za magazine, ali ova manga je istovremeno metodična, nemilosrdna hronika urušavanja ličnosti dečaka koji odrasta samo u tehničkom smislu i iznutra ostaje gotovo jednako nesnađen, konfuzan i duboko nesrećan kao što je bio sa deset godina kada je prvi put osetio zaljubljenost, kada je seksualnost počela da mu se budi, kada je sa bogom imao očajničke dijaloge u svojoj glavi i pokušavao da u svetu oko sebe pronađe nekakav smisao. U jednoj kasnijoj epizodi, sa navršenih osamnaest godina, vidimo Punpuna kako se preselio u sopstveni iznajmljeni stan i gde kaže da ne oseća ni sreću ni uzbuđenje, obećavajući zatim sebi da će nakon što istekne period iznajmljivanja stana od dve godine, ako se u njegovom životu ništa ne promeni, izvršiti samoubistvo.

Mladalačka depresija i suicidalnost jesu izrazito japanske teme i u tom smislu, Laku noć, Punpune je još jedno u nizu dela koja se bave traumatičnim prelaskom iz detinjstva u odrasle godine, očekivanjima koja okolina ima od mladih, hladnim i negostoljubivim okruženjem „sveta odraslih“ kome sada hteli – ne hteli moraju da pripadaju i preuzmu na sebe obaveze rada i zarađivanja, samostalnog života, stvaranja porodice. No Laku noć, Punpune je mnogo kompleksniji narativ po svojim temama i Punpun kao lik nije samo everyman koji proživljava standardni mentalni, socijalni i duhovni lom prelaska u zrelo doba.

Spekulacija o tome koje se sve mentalne bolesti mogu dijagnostikovati kod Punpuna je internet prepun. Depresija i PTSP su očigledne i lake „dijagnoze“ ali ovo je strip koji svog protagonistu implicitno ali vrlo snažno stavlja i na spektar autizma, prikazujući ga kako intelektualno sazreva, kako uspeva i da „imitira“ običaje odraslih osoba, ali i kako ne uspeva da sazri u emotivnom smislu niti ikada postiže komunikacijski nivo u skladu sa standardima koji se očekuju od njegovog uzrasta.

Asanova odluka da Punpuna prikazuje kao karikiranu pticu u svetu u kome su ostali likovi realistični ljudi se onda pokazuje ne samo kao kreativni izbor napravljen da se čitaoci ne bi bavili time je li Punpun lep ili ružan, već kao uspela grafička sugestija disocijacije koju Punpun oseća celog svog života. To da su i ostali članovi njegove porodice predstavljeni kao ptice je relikt originalne Asanove ideje da svi likovi u stripu budu ptice – što su urednici, srećom, odbili – ali i sugeriše, bez potrebe za tekstualnim objašnjenjima, podvojenost koju Punpun vidi kao prirodnu između svoje biološke familije i ostatka sveta. A što stripu daje jedan ironičan, bolan preliv, imajući u vidu da porodica za Pununa nije ni pribežište ni bezbedno mesto.

Asano je izvanredan u kreiranju realističnih situacija koje se zatim metodično, tokom velikog broja strana razvijaju i analiziraju kako bi se pokazale ljudska nefunkcionanost, nesnađenost, nesavršenost. Zlo u ovom stripu nije jasno izdefinisan koncept koji se može prepoznati, izolovati, osuditi, i likovi u njemu rade loše stvari paralelno sa stvarima zbog kojih ih žalimo i sa njima saosećamo. Punpunova majka, recimo, u jednoj kasnijoj epizodi, provodi vreme u bolnici i sklapa topao i prisan odnos sa momkom koji je Punpunovih godina, i, štaviše, pronalazi u sebi empatiju za njegovu kompleksnu situaciju kakvu nikada nije našla za svog sina, pa onda, na bis, i eksplicitno kaže da ne voli Punpuna i da nikada prema njemu nije ništa osećala, samo da bismo desetak strana kasnije saznali pravu prirodu pisama koja je Punpun dobijao od oca i osetili da sada moramo da strip odložimo i malo prilegnemo.

I drugi likovi u stripu, Punpunova rodbina ali i drugovi iz škole, dobijaju jednako duboke prikaze i dinamične karakterne lukove. Devojka sa kojom Punpun u kasnijim godinama ostvaruje čvrstu vezu i ima redovan seks je, iako starija od njega i veoma asertivna, i sama nesnađena, komplikovana zbrka konfliktnih želja i motivacija, pa njen odnos sa Punpunom ima u sebi i crtu sadističke eksploatacije istovremeno sa činjenicom da ona predstavlja možda najsnažniju motivaciju za Punpuna da izađe iz depresivnog bunara u kome se nalazi i, čak, počne da se bavi kreativnim radom.

Ovo je, dakle, vrlo „japanski“ u toj kombinaciji dugačkog narativa koji ima prostora da sa likovima radi mnogo duže i dublje nego što drugi serijalizovani stripovi na planeti mogu da spakuju u svoj format, ali je Punpun je vrlo „japanski“ strip i po mnogim drugim elementima.

Na primer, dečja seksualnost, nešto što je tabu tema u najvećem delu zapadnjačkih popkulturnih medija, u Punpunu je jedna od centralnih tema, sa glavnim junakom koji ima vrlo konfliktne emocije u pogledu buđenja svoje seksualne želje na početku stripa i momentima nedvosmislenog seksualnog nasilja koje nije prikazano u eksploatativnom, „šokantnom“ ključu. Asanovo majstorstvo, grafičko i narativno, ovde je možda najizrazitije sa savršenim kadriranjima, osvetljenjem i korišćenjem specifičnog imaginarijuma da ranopubertetskim epizodama masturbacije, a zatim i snošaja, podari idealan balans katartičnog, ali i nečistog, pretećeg, postavljajući istovremeno scenu za sve što će se dešavati kasnije, u Punpunovim zrelijim godinama. Tako je Punpunovo gubljenje nevinosti sa starijom ženom inscenirano kao neka vrsta sna na samoj ivici košmara, da ostavi protagonistu u konfuziji i liši ga ikakve primisli o trijumfalizmu koji bi bio „prirodan“ rezultat onako kako nam to sugerišu pornografija, popularna kultura i urbani mitovi. Punpun, tehnički, najveći deo ovog stripa, dakle, nije „nevin“ ali nije ni sazreo niti zaista razume intimnost i prisnost onako kako bi u njegovim godinama to bilo očekivano – ili makar priželjkivano.

Asano je za potrebe ovog stripa, kao i svaki uspešniji mangaka, angažovao pravu malu armiju asistenata i naravno da je to bio jedini način da svake nedelje izađe po dvadeset strana ovako detaljno nacrtanih i ispripovedanih. Već je i osmišljavanje „lejauta“ morao biti titanski napor, pogotovo imajući u vidu koliko kasnije epizode skaču između likova i imaju potrebu da sve dramatičniji tekst presecaju evokativnim prizorima. Mnogo je tu krvi propljuvano i besanih noći provedeno za crtačkom tablom, ali je rezultat svakako jedan od grafički najimpresivnijih radova na koji možete da naletite u domaćim knjižarama.

Asanovi likovi neopisivo su životni, realistični, ali ne na onaj dosadni, „slikarski“ način – što je zamka u koju znaju da upadnu formalno obrazovani crtači – već najpre na ime svoje izražajnosti, suptilnosti ekspresije koja im je dostupna izrazima lica, pozama, načinom oblačenja, frizurama... Punpun, sa svoje strane, kroz strip evoluira i od ptice se u jednom momentu transformiše u tetraedar – bezličan, bezizražajan, ali istovremeno i prelep, možda i savršen – da bi do kraja narativa, kada se priča prevede u road-movie horor-triler, on počeo sebe da vidi kao preteću, demonsku figuru sa jednim okom i rogovima. Asano ovde koristi i mnogo ekstremno efektnih tehnika koje se tiču leteringa, isprva Punpunu potpuno oduzimajući mogućnost govora – likovi uglavnom u dijalogu sa Punpunom ponavljaju pitanje koje je Punpun postavio a čitalac ga nije video i sugestija je da ono možda i nije bilo postavljeno rečima – a onda, kada mu u kasnim epizodama omogući da komunicira govorom, to se nikada ne dešava u standardnim oblačićima. Ovi su dijalozi, dakle, stalno prekidani umetanjem dramatičnih kadrova gde se Punpunov govor vidi samo u formi belog teksta na crnoj pozadini, da bi u najkasnijim momentima tekst bio štampan nasred Punpunovog lica koje je uvek u senci i čitalac ga nikada ne vidi.

Punpun nije samo konfliktni heroj ili antiheroj ove priče – što je možda najteža pilula da se proguta. On je nesrećni dečak koji celog života pokušava da ne bude na smetnji i da, ako može, bude od pomoći, ali koji fundamentalno ne razume komunikacije oko sebe niti ume da se izrazi na načine koji bi bili socijalno prihvatljivi. Asanovo grafičko prikazivanje Punpuna kao radikalno drugačijeg od ljudi, a onda i kao geometrijskog tela (dakle, neživog predmeta), pa onda kao demona, prati Punpunovo psihološko rastakanje, sa teretom sve intenzivnije depresije što dolazi uz shvatanje da odrastanje ne donosi čistotu u percepciji sveta, niti bolju socijalnu uklopljenost. Punpun u svojim „najnormalnijim“ trenucima samo najbolje glumi da razume ljude oko sebe i svestan je, čisto statistički, koje svoje misli i opservacije ne treba da izgovara pred drugima ako ne želi da bude odbačen. I Asanova tehnika pripovedanja, sa čestim izvlačenjem kamere daleko iznad scene, prikazivanjem panorama grada ili njegovih ulica sa gustim saobraćajem, dok dijalog traje, efektan je način da se posreduje taj osećaj izgubljenosti, nepripadanja svetu čiji strahovitu kompleksnost Punpun ne uspeva da svede na nekakvu probavljivu apstrakciju.

U kasnijim delovima stripa se Asano sve više bavi drugim likovima, sa čitavim podzapletom o samoubilačkom verskom kultu kome neki od Punpunovih drugova pristupaju, ali i sa detaljnijim praćenjem sudbina drugih Punpunovih vršnjaka i prijatelja, i strip negde u poslednjoj četvrtini, sa galerijom interesantnih likova u svojim dvadesetim godinama, daje da na trenutak nazremo kako je ovaj serijal mogao izgledati da nema u svom centru depresivnu, autističnu osobu, traumiranu unutar sopstvene porodice i nesrećno fiksiranu na devojčicu koja ga je impresionirala prvog dana škole. Utoliko je finale i efektnije, sa tim podužim trilerskim on-the-road zapletom ali i raspletom koji, uprkos tome da Punpun nije u njegovom centru, uspeva da bude i melanholičan i ohrabrujući a da opet ne upadne u sentimentalne simplifikacije zarad kakvog-takvog hepienda.

Pretpostavljam da je jasno da Laku noć, Punpune nije ni lako ni prijatno štivo. Ovo je dugačak grafički roman koji se bavi i mentalnim oboljenjima i porodičnim nasiljem i seksualnom zloupotrebom maloletnika i do kraja će prikazati i suicid pa i ubijanje i sakaćenje. No Asano uspeva da u svemu tome ne napusti u potpunosti melanholični ton priče o generaciji koja se bori da sazri i dobije taj život koji joj je obećan dok su još bili deca, iako u svojoj analizi odrastanja ide mnogo dublje, mnogo intenzivnije, secirajući mladu psihu, seksualnost, svetonazore bez milosti, ali i bez osuđivanja. Iako često poetičan, na momente apstraktan, ovo je istovremeno i toliko iskren pogled na odrastanje da predstavlja praktično anomaliju u žanru „omladinske proze“ time da ništa ne prećutkuje ali ništa i ne osuđuje, pa onda ništa ni ne romantizuje. Jedini zapadanjački strip koji mi pada na pamet kao makar približno poređenje bio bi Black Hole Čarlsa Burnsa, uz, naravno, napomenu da se radi o estetski vrlo različitim delima.

No čak i da vas Punpun kao lik aktivno odbija – a ovo nije nezamislivo – Punpunov karakter je takav da može da prođe kroz „normalan“ nivo empatije koji se očekuje od čitaoca i izazove gotovo animalno neprijateljstvo, i da vam je priča previše depresivna, a prema kraju postane i sasvim patološka, u čisto grafičkom smislu ovo je toliko veličanstven strip da morate da ga makar prelistate. Uobičajena tehnika manga autora da se scene na kojima se vide arhitektura i urbani prizori rade olovkom i tušem preko kopija fotografija ovde je izdignuta na nivo posebne umetnosti sa tom esencijalnom ulogom koje široke panorame, ili prikazi stanova u neredu – u kojem žive mlade osobe što su se tek osamostalile – iz ptičje perspektive igraju u naraciji ovog stripa. Asano je u nekom momentu rekao da je veliki akcenat stavljen na pozadine i njihovu detaljnost – deo je modelovan u tri dimenzije pomoću kompjutera – bio posledica želje da se strip grafički dinamizuje jer likovi poput Punpuna nemaju dovoljno dinamike. Mada je drugom prilikom izrazio žaljenje zbog previše digitalnog procesovanja delova stripa, istina je da je ovo, u vizuelnom smislu naprosto zapanjujuće upečatljiv rad, sa svake strane. Likovi, pozadine, letering, ritam i intenzitet naracije – Laku noć, Punpune je prosto jedan masterclass moderne mange, koji mnoge trendove u japanskom stripu dovodi do vrhunca. Asano je posle ovog uradio još dosta uspešnih stripova, od kojih su serijali poput Dead Dead Demon's Dededede Destruction ili Mujina Into the Deep uspešni i na internacionalnom planu, ali može se argumentovati da je sa Laku noć, Punpune uspostavio standard koji je čitavoj industriji zadao domaći zadatak i sa kojim se i njegova novija dela po definiciji porede.

Laku noć, Punpune nije strip lak za čitanje ili preporučivanje jer je ovo narativ koji se ne samo bavi traumom – dugačkom i dubokom – već će i u čitaocu, svojim odbijanjem da koristi žanrovska readymade rešenja i uhodane karakterizacije, izazvati brojne konfliktne emocije. No on je do kraja toliko iskren u svom analiziranju te iste traume i tih istih nesavršenih, komplikovanih, ali ljudskih karaktera da je vredan svake žrtve. Možda nije za decu, ali Laku noć, Punpune treba da bude deo NEKE lektire.

Autor: Ivan Smiljanić
Izvor: cvecezla.wordpress.com