Oslobodite se samonametnutih čitalačkih stega

Ponekad smo mnogo zahtevni prema sebi kao čitaocima. Pravimo liste knjiga za čitanje i unapred smišljamo njihov redosled, planiramo da kupimo knjige i vodimo čitalačke dnevnike kako bismo pratili šta čitamo i predviđamo broj knjiga koje ćemo pročitati svake godine.

Ponekad, kada stvari ne idu onako kako smo isplanirali, čini nam se da smo žestoko omanuli i da nismo dovoljno dobri čitaoci.

Tu sam da vas posavetujem da prestanete da to sebi radite. Znam da vam moj savet nije baš neophodan, a pri tome i nisam neki guru, ali ako vam treba neko ko će vas držati za ruku kada ste razočarani u vlastite čitalačke navike, neko ko će vam reći da sve to ne predstavlja neuspeh, i da u čitanju nema pobednika ili gubitnika, ja mogu da budem ta osoba.

Moje iskustvo vezano za zabranu kupovine knjiga

Pandemija nas je pogodila na različite načine. Na ličnom planu je sve bilo OK u poslednje dve godine (ako izuzmete moje unutrašnje i spoljašnje izlive besa, jer ne mogu da shvatim zašto ljudi ne mogu da se pridržavaju osnovnih pravila kako bi zaštitili i sebe i druge), i u suštini sam svesna da sam manje patila u odnosu na druge. Moji prijatelji i porodica su i dalje bezbedni i uglavnom zdravi, a ja sam ionako većinu vremena provodila kod kuće, čak i onda kada to nije bilo obavezno. Jedina sfera života u kojoj sam osetila žestoke posledice pandemije (a one su stvarno bile katastrofalne) jeste ona koja se tiče posla.

U toku 2020. godine neko vreme sam radila samo dva dana u nedelji, što je umnogome uticalo na smanjenje moje ušteđevine, a pomalo i na moje mentalno zdravlje. To što sam u kući provodila više vremena nego obično, čak i uz obaveze koje sam imala, i brinula zbog finansijske situacije, zaista je dovodilo do osećaja umora i beskorisnosti.

Znam da vrednost čoveka nije definisana njegovim proizvodnim kapacitetima, ali ja zaista uživam u radu i rutini, tako da je to što nemam šta da radim i osećaj pritiska da što pre pronađem drugi posao pomalo komplikovalo stvari.

Povrh svega ovoga, a naročito na početku 2021. godine, moja lista knjiga za čitanje je počela da me zabrinjava, prvenstveno zbog posla kojim se bavim (ja sam knjižar) zato što sam osećala potrebu da čitam što je više moguće.

Ponekad bih pogledala listu knjiga koje želim da pročitam i odjednom bih počela da hiperventiliram. Vrlo brzo sam shvatila da ne želim da vodim ovakav čitalački život.

Čitanje mi je u isto vreme bilo i posao i hobi, i do sada mi je samo pružalo radost. Morala sam da se uverim da će tako i ostati.

Negde početkom prošle godine, iz gore navedenih razloga (uglavnom finansijskih, ali i zbog osećanja da se davim u vlastitoj listi knjiga koje želim da pročitam i onih elektronskih koje sam dobila za recenziranje), odlučila sam da sama sebi nametnem zabranu kupovine knjiga.

U celom dosadašnjem životu nisam imala potrebu za time; nekada mi je lista knjiga koje želim da pročitam bila kratka i nisam imala skoro nikakav kontakt sa knjigama na društvenim mrežama (dakle, nisam se plašila da išta propuštam). Nisam imala ni veliki budžet koji bih mogla da potrošim na knjige. Ali prethodne godine, kako je moje prisustvo na društvenim mrežama bilo učestalije, a na poslu sam bila izložena tolikom broju sjajnih knjiga, stvari su se izmakle kontroli. Osećala sam da nešto moram da uradim, i konačno sam odlučila da pročitam neke knjige sa svoje čitalačke liste i elektronske knjige koje sam dobila, a ne samo da dodajem nove knjige na spisak. Tako sam i uradila.

Moj plan je bio da ne kupujem knjige tokom cele prethodne godine i da se onda počastim za rođendan 5. januara ove godine. Uspevala sam da se suzdržim od kupovine i moj bankovni račun je cenio to što radim.

A onda sam prekršila zabranu. I uopšte mi nije žao zbog toga!

U avgustu, nakon nekoliko meseci pokušaja da nađem još jedan posao sa nepunim radnim vremenom kojim bih mogla da se bavim pored posla u knjižari, konačno sam ga pronašla. Sada sam napokon mogla da uštedim nešto novca, a ne samo da ga trošim, i nakon malo preispitivanja postala sam opuštenija u poslu u knjižari, ali i u vezi sa knjigama koje (mislim) da treba da pročitam.

Da ponovim, želim da mi čitanje i dalje bude razonoda i želim da nastavim da se bavim poslom koji imam: tako sam shvatila da i dalje mogu biti od koristi u knjižari i dok čitam ono u čemu uživam i što volim. Svoj posao sam sagledala iz nove perspektive, i odjednom mi je čitalačka lista delovala manje zastrašujuće.

Imala sam izuzetno napornu nedelju u kojoj sam radila prekovremeno, pa sam odlučila da se počastim. I dok sam razmišljala da li da prekršim zabranu koje sam se tako dugo držala, shvatila sam da je zabrana kupovine knjiga (ili bilo koji drugi kompromis koji napravite sami sa sobom) nešto što služi vama, a ne obrnuto. Sama odlučujem o svojim izazovima i o tome kada se oni završavaju. Ako više nemaju neku naročitu svrhu, ako u ovoj specifičnoj situaciji mogu da odvojim novac i počastim se, onda ću to i uraditi. Tako je i bilo.

Zanimljivo je da nisam osetila potrebu da odmah zaronim u knjige koje sam kupila; stavila sam ih na svoju čitalačku listu, i nisam sebe kažnjavala zbog toga što se knjige gomilaju. Bilo mi je drago – a i dalje je – zato što imam toliko čitalačkih mogućnosti pred sobom. Doći ću i do tih knjiga. A možda i neću, ali one su tu za mene, spremno me čekaju. A ja odlučujem kako ću se osećati zbog njih.

Dakle, ako vam je bio potreban znak da prekršite zabranu kupovine knjiga, da biste odustali od čitalačkih izazova tokom godine, ili vam je samo bio potreban neko ko bi vam rekao „to se i meni dogodilo, na dobrom si putu!“, neka vam ovaj moj tekst posluži u tu svrhu.

A sada idite i uživajte u čitanju, a ako završite zakopani ispod gomile knjiga koje niste pročitali, ne brinite – u odličnom ste društvu!

Autor: Karina Pereira
Izvor: bookriot.com
Prevod: Kristijan Vekonj