U okviru jednog istraživanja o čitalačkim navikama Amerikanaca sprovedenog 2018. godine, na pitanje o tome koliko su čitali tokom prethodnih 12 meseci, 24% ispitanika izjavilo je da nijednu započetu knjigu nisu priveli kraju ili da čak uopšte nisu čitali. Razlozi za to su raznovrsni, komplikovani, a u nekim slučajevima i uznemirujući: primamljivost elektronskih sadržaja je jedan od odlučujućih faktora, ali uticaj siromaštva i niskog nivoa pismenosti se nikako ne sme zanemariti.
Razolzi zbog kojih sam ja, posle 140 stranica, digao ruke od poslednje knjige koju sam čitao prilično su jasni i mogu se podvesti pod opštu kategoriju „koronavirus i posledice“. Više ne putujem na posao, a ispostavilo se da sam do sada najviše čitao u podzemnoj železnici. Oprostio sam se od čitanja u pauzama za ručak: sada jedem sa svojom decom. Veče? Nikako! Pa to je vreme za skrolovanje kroz deprimirajuće vode društvenih mreža! Dok prodaja knjiga cveta i manje rastrojeni knjigoljupci zadovoljno precrtavaju stavke u spiskovima nepročitanih knjiga, ja do skora nisam bio u stanju da se skoncentrišem ni na šta duže od ponekog mučnog eseja u novinama.
Rekao sam: do skora. Nedostajalo mi je čitanje – jedan od omiljenih vidova relaksacije i razlog zbog koga sam u stalnom kontaktu sa velikom zajednicom čitalaca i pisaca na internetu. A onda sam, nekim čudom, pronašao efikasan način da mu se vratim. Kao i za sve ostalo što mi se događa u životu od marta ove godine, za ovo krivim svoju decu.
Kada kažem da mesecima nisam do kraja pročitao nijednu knjigu, to baš i nije u potpunosti tačno: svake večeri pred spavanje čitam svojoj osmogodišnjoj ćerki i od početka pandemije pročitali smo čitavu gomilu knjiga, od prve do poslednje stranice. Prilikom ovih zajedničkih sesija primetio sam da se u meni budi stari entuzijazam, a naročito u slučaju knjiga koje sam i sâm čitao u detinjstvu.
Zato sam se pomirio sa činjenicom da se neću vratiti debeloj knjižurini koju sam napustio pre par meseci i u ruke uzeo „Haulov pokretni zamak“, knjigu Dajane Vin Džons koju sam obožavao kao dete. Iznenada, oslobođen potrebe da pratim nepoznatu priču i junake, otkrio sam da ponovo mogu slobodno da čitam. Pročitao sam je za nekoliko dana, a zatim prešao na „Začarani život“ iste autorke.
Iako postoji mogućnost da je moj problem sasvim jednostavan i da su pravi lek za njega upravo stari favoriti Dajane Vin Džons, čini mi se da je cela stvar ipak nešto složenija: kada se odlučimo za čitanje poznate knjige iz detinjstva, čitalačko iskustvo prožeto je nostalgijom, pruža nam preko potrebnu utehu i ne zahteva gotovo nikakav napor. Već sam znao da će mi se priča svideti – studije su pokazale da čitaoci više uživaju u priči kada znaju kako se završava –, a postoje i druge prednosti, i to ne samo u kontekstu razumevanja pročitanog.
U knjizi „O ponovnom čitanju“ Patriša Mejer Speks kaže: „Nepromenljivost knjige kojoj se vraćamo pomaže formiranju pravilne predstave o sebi... stvara svest i o razvoju i o kontinuitetu sopstva.“ To znači sledeće: knjiga je ostala ista, ali vi ste se promenili. Razmišljao sam o tome kada sam ćerki čitao romane o Ramoni autorke Beverli Kliri. Autorka Stefani Lusijanovič nedavno je pisala o tome kako je, prilikom ponovnog čitanja ovih knjiga, u priči o pokušajima Ramoninog oca da sačuva posao i počne novu karijeru prepoznala odjeke klime ekonomske nesigurnosti. To sigurno nije bilo nešto o čemu sam razmišljao kada sam ih čitao kao dete.
Ema Kort u svom članku u Atlantiku takođe piše o neočekivanim pozitivnim posledicama čitanja knjiga iz detinjstva:
„Omiljene knjige iz detinjstva mogu nam pružiti utehu, predah i zadovoljstvo ponovnog otkrivanja. Čitaoci ne samo da se ponovo upoznaju sa pričom, već možda i sa sobom samima.“
„'Ponovno čitanje nas podseća da je moguće doživeti intenzivo čitalačko iskustvo, a pritom ne primetiti sve pojedinosti. Svaki put kada se vratimo nekoj knjizi, uočimo nešto novo', ističe profesorka Džil Kempbel sa Univerziteta Jejl. 'To nas navodi da više razmišljamo o knjigama koje su nas oblikovale, ali i o sopstvenom životu, uspomenama i iskustvima. O kontinuitetu i razlikama.'“
Možda je povlačenje u sigurnost poznatog upravo ono što nam je potrebno kada uzmemo knjigu u ruke u ovim nesigurnim vremenima. Dakle, ako osetite da niste u stanju da se izborite sa nekom „ozbiljnom“ knjigom za odrasle – ili čak nekom neozbiljnom – dajte sebi dozvolu da pročitate knjigu koja „nije primerena vašim godinama“. Život je suviše kratak da biste čitali loše knjige, a naročito da ne čitate uopšte.
Autor: Džoel Kaningem
Izvor: lifehacker.com
Prevod: Jelena Tanasković