Omiljeno ubistvo Fjodora Dostojevskog

Sredinom sedme decenije 19. veka Rusiju je zahvatila pomama za onim za šta se danas širom sveta koristi naziv true crime. Obuhvatne liberalne reforme cara Aleksandra II – među kojima je verovatno najznačajnije bilo konačno ukidanje kmetstva – podrazumevale su modernizaciju pravosudnog sistema i veću slobodu štampe. Uvođenje institucije porote i otvaranje sudova za javnost pretvorilo je krivične postupke u jednu novu vrstu teatra, a dnevna štampa – koja je najednom postala sveprisutna – redovno je izveštavala sa suđenja i komentarisala sve pažnje vredne detalje. Rusi koje je zanimalo kako će se sprovoditi pravda u ovoj novoj eri kupovali su listove poput Glasnog suda i čitali beleške sudskih stenografa kao da se radilo o pozorišnim komadima. Rubrike poput „Kriminalne hronike“ postale su redovna pojava u dnevnim novinama i ubrzo počele da upoznaju čitalaštvo sa novim društvenim tipovima poput „harizmatičnog branioca“. Jedan poznati izdavač se čak usudio da izjavi da suđenja „nadmašuju romane“ kada je u pitanju sticanje uvida u ljudsku prirodu. Čitalačka publika, na svu sreću, nije bila primorana da bira: novinski članci o užasnim zločinima su gotovo preko noći postali glavni izvor inspiracije za autore detektivske proze i kriminalističkih romana.

Među onima koji su sa velikim apetitom gutali ovakve sadržaje bio je i pisac (i bivši robijaš) Fjodor Mihailovič Dostojevski. U septembru 1865, dok je boravio u banjskom odmaralištu Visbaden, inače veoma popularnom među kockarima, Dostojevski je izgubio sav novac na ruletu i nije bio u stanju da plati hotelski račun. Kada je uprava hotela zabranila osoblju da mu donosi hranu, on je pokušao da se izbori sa glađu tako što je fizičku aktivnost sveo na minimum. Dok je jednog dana nepomično ležao u svojoj sobi, pročitao je novinski članak o čoveku koji je sekirom ubio dve žene. Novine su ubicu opisale kao „raskolnika“, šizmatika koji je odbijao da prihvati reforme u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Nedugo zatim, Dostojevski je sanktpeterburškom uredniku Mihailu Katkovu poslao pismo u kome ga je obavestio da ima ideju za novu priču:

„To je psihološka analiza jednog zločina. Savremen događaj, ovogodišnji. Mladi student, isključen sa univerziteta, plebejskog porekla, koji živi u krajnjem siromaštvu, lakomislen i kolebljiv u shvatanjima, predaje se nekim čudnim, ’nedovršenim’ idejama, i odlučuje da jednim poduhvatom izađe iz svog nedoličnog položaja. Rešava da ubije jednu staricu, titularnu savetnicu, koja daje novac na kamatu.“

Taj mladi čovek – student kome izvesne „nedovršene ideje“ (zapadnjačka učenja koja se Dostojevskom kao nacionalisti nisu nimalo dopadala) pomažu da racionalizuje sopstveni egoizam – kasnije će dobiti ime Raskoljnikov, a ono što je pisac prvobitno zamislio kao priču od 90 strana prerašće u roman čiju radnju pokreće ubistvo stare zelenašice i njene sestre. Dostojevski je pisao uredniku da će o detaljima ugovora razgovarati kasnije, ali trenutno mu je bio potreban samo avans od trista rublji kako bi platio hotel.

Osoba koja je nadahnula pisca da napiše svoju „psihološku analizu“, međutim, nije bio verski fanatik o kome je čitao u visbadenskoj hotelskoj sobi, već jedna druga ličnost, koja je svoje zločine izvršila nekoliko decenija ranije u susednoj Francuskoj. Prema rečima Kevina Birmingema, autora knjige „Grešnik i svetac“, ubica zaslužan za nastanak remek-dela pod naslovom „Zločin i kazna“ bio je Pjer-Fransoa Lasner, pesnik i serijski ubica o čijem suđenju je 1835. godine podrobno izveštavala francuska štampa i koji je u to vreme privukao pažnju mnogih poznatih ličnosti, uključujući i Balzaka i Stendala. Lasner je bio zgodan, elegantno odeven muškarac (na galeriji za posmatrače u sudnici svakodnevno su se tiskale gomile žena), i ne samo da se nije kajao zbog svojih zlodela već je pokazivao otvoren prezir prema moralnosti kao takvoj. Ravnodušnost sa kojom se odnosio prema sopstvenoj izopačenosti izazivala je još veće interesovanje javnosti. „Volim da vidim takve ljude“, izjavio je jednom prilikom Gistav Flober, „ljude kakav je bio Neron, ili Markiz de Sad.“

Objašnjavajući kako je Dostojevski saznao za Lasnera, Birmingem smešta pisca u kulturu opsednutu pričama o kriminalnim radnjama i moralnim prestupima: sa nekima od njih susreo se još za vreme izdržavanja zatvorske kazne u Sibiru, ali većinu je otkrio zahvaljujući svom pomalo nezdravom interesovanju za stvarne zločine. Birmingem ističe da se većina piščevih stavova o kriminalu formirala upravo u periodu između odlaska u zatvor i izlaska na slobodu, gde ga je dočekala nova književna scena, koja je – kako je zaključio – preterano romantizovala prestupnike, sa čijim naravima se on i više nego dobro upoznao tokom boravka iza rešetaka.

U svakom slučaju, članci i priče o zločinima su u to vreme imali odličnu prođu. Činjenica da je Katkov prihvatio piščev predlog i poslao mu novac na osnovu jednog jedinog pisma bez sumnje je imala veze sa potrebom da se zadovolje apetiti nezasite čitalačke publike: „Prvi talas izveštavanja o kriminalu je dostizao vrhunac“, piše Birmingem, „a čitaoci su zahtevali još priča o nasilju i nemoralu.“ Dostojevski je uveravao urednika da zaplet „nije nimalo ekscentričan“, podsećajući ga na slične slučajeve iz stvarnog života. Birmingem dodaje da je pisac objasnio Katkovu kako je „ne tako davno čuo priču o jednom studentu, izbačenom sa Moskovskog univerziteta, koji je odlučio da ubije poštara“ i da je pomenuo i druge kriminalce o kojima je čitao u novinama, poput „onog studenta Bogoslovije koji je ubio devojku u šupi... i tako dalje.“

Neposredno pred objavljivanje prvih poglavlja „Zločina i kazne“ novine su počele da izveštavaju o jednom zapanjujuće sličnom slučaju. Birmingem piše da je „student prava po imenu Danilov ubio jednog moskovskog zelenaša u njegovom stanu. [...] Dok je ubica preturao po sobama, u stanu se iznenada pojavila služavka ubijenog, koja je, nažalost, doživela istu sudbinu.“ Dostojevski u „Zločinu i kazni“ smešta svog junaka u medijski pejzaž te ere – i kao pisca i kao čitaoca. Istražitelj kome je poveren slučaj ispituje Raskoljnikova o članku pod naslovom „O zločinu“, koji je ovaj objavio u jednom studentskom časopisu nekoliko meseci ranije. Raskoljnikov u članku iznosi stav da postoje pojedinci – „veliki ljudi“ – koji bi trebalo da su iznad moralnosti i zakona, i za koje, u slučaju da opravdano počine neki zločin, zakon ne bi trebalo da važi. Na jednom drugom mestu u knjizi Raskoljnikov ulazi u gostionicu u potrazi za najnovijim izdanjem novina i u crnoj hronici uzbuđeno traži izveštaj o onome što je učinio, ali potrebno mu je dosta vremena da ga pronađe jer je te nedelje u gradu počinjen veliki broj zločina.

Iako je tadašnja štampa bila puna članaka o užasnim ubistvima, Dostojevskog je s razlogom privukao baš Lasnerov slučaj i spektakl koji ga je okruživao. Za Lasnera je prvi put saznao 1861. godine, kada je tražio priče o zločinima koje bi objavio u svom književnom časopisu Vreme. Prelistavajući francusku zbirku profila raznih kriminalaca, naišao je na ilustraciju Lasnerovog ozloglašenog dvostrukog ubistva majke i sina. Na slici je bila prikazana scena u kojoj Lasner zamahuje šiljkom za led u pravcu prestravljene starije žene u spavaćici, koja, kako opisuje Brirmingem, „razrogačenih očiju gleda naviše i pokušava da se odbrani“. Dostojevski se već sledeće godine ponovo sreo sa francuskim ubicom, ali ovog puta na stranicama Igoovog romana „Jadnici“, u kome se pominje njegovo ime. (Mnogi komentatori su pritom ubeđeni da je Lasner poslužio Igou kao inspiracija za lik Monparnasa.) Dostojevski je u to vreme planirao da objavi članak „o instinktima i Lasneru“, ali ga nikada nije završio. Lasner i njegovi loše obrazloženi, donekle republikanski politički stavovi – koje je na sudu koristio kao opravdanje za svoje zločine – podsetili su ga na tip koji je u to vreme počeo da uočava među ruskom omladinom: studenta teroristu.

Danas se veruje da su se prvi obrisi modernog terorizma – u smislu malih, izolovanih ekstremističkih ćelija koje koriste nasilje u propagandne svrhe – pojavili upravo u Rusiji tog perioda. Tokom decenija koje su usledile, širom sveta prihvaćeni naziv za terorizam bio je „ruski metod“. Univerziteti su u to vreme bili centri radikalnog organizovanja; među nezadovoljnom mladeži bilo je mnogo onih koji su smatrali da reforme Aleksandra II ne doprinose iskorenjivanju siromaštva i smanjenju društvenih nejednakosti, kao i da bi zemlju trebalo na silu pogurati u pravcu promena. Prema njihovom mišljenju, ruskom društvu je bila neophodna „krvava i bespoštedna revolucija, revolucija koja će iz korena promeniti sve“, kako je pisalo u pamfletu koji je Dostojevski pronašao na pragu svoje kuće. Mnogi su inspiraciju pronalazili u piscu i novinaru Nikolaju Černiševskom, čiji je roman „Šta da se radi?“ (1863) među istomišljenicima uživao status svojevrsne biblije. Knjiga je u prvi plan stavljala živote samopožrtvovanih revolucionara, običnih ljudi koje je spremnost da prigrle mučeništvo pretvarala u romantične heroje. Jedan od tih „junaka“ i „svetlih uzora“ uskoro će postati Dimitrij Karakozov, siromašni student iz provincije koji će 1866. godine pokušati atentat na cara u Sankt Peterburgu. Pokušaj atentata, prvi incident te vrste u Rusiji, možda nije bio uspešan, ali je postigao nešto mnogo važnije: vest su objavile sve novine. Birmingem objašnjava da je Karakozovljeva želja bila da „jednim krvavim činom resetuje ceo ruski politički sistem, a da njegov politički manifest, zahvaljujući moći štampe, zatim dopre do što većeg broja Rusa“.

Dostojevski je dobro znao da štampa neke kriminalce zaista pretvara u zvezde i iskoristio je taj detalj kao jedan od faktora koji utiču na Raskoljnikovljevo ponašanje posle počinjenog ubistva. Politički motivisani zločinici, čiji prestupi prete da potkopaju same temelje društva, postaće važna tema u piščevim kasnijim delima, naročito u romanu „Zli dusi“ (1872), u kome je pokušao da raskrinka ono što je smatrao pogrešnim i sebičnim motivacijama novog radikalizma.

Da li je govorio iz iskustva? Dostojevski je 1849. godine uhapšen zbog veza sa jednim ilegalnim pokretom, čiji pripadnici su čitali zabranjene knjige i na sastancima diskutovali o idejama francuskog utopijskog socijalizma. Naredne četiri godine proveo je u zatvoru, gde su se njegovi politički pogledi znatno izmenili: nekadašnji mladi, buntovni radikal postao je krajnje konzervativan u vezi sa mnogim pitanjima. Najviše mu je kod Černiševskog smetala slepa vera u naučna objašnjenja ljudskog ponašanja. Černiševski je postao poznat po teoriji kojoj je dao ime „racionalni egoizam“: pod uticajem Džeremija Bentama i engleskog utilitarizma on je tvrdio da je ljudsko ponašanje racionalno ukoliko je vođeno sopstvenim interesom i verovao da bi potpuno iskorenjivanje siromaštva dovelo do nestanka kriminala.

Dostojevski je u zatvoru živeo okružen kriminalcima svih vrsta – „sa njima je sedeo, spavao, jeo, radio, pio vodu iz iste kutlače“, piše Birmingem – i zato nije mogao da podnese ovo uprošćeno viđenje zločina – a samim tim i ljudske prirode. Ljudi su nepredvidivi, iracionalni i često postupaju suprotno svojim interesima – ovo je ružna ali istovremeno i predivna istina, jer predstavlja samu suštinu slobode. Upravo zato je „Zločin i kaznu“ napisao kao kriminalistički roman u kome se počinilac zločina zna od početka, što mu je omogućilo da se u ostatku knjige posveti pitanjima motiva ili, preciznije, onome što je njega zapravo zanimalo: ljudskom motivacijom kao takvom.

Lasnerov slučaj je bio idealan argument za obaranje teorije koju je ponudio Černiševski, jer za njegove zločine nije bilo logičnog objašnjenja. Posmatrači nikako nisu mogli da razumeju šta je jednog inteligentnog i lepo vaspitanog mladića navelo da nožem izbode nemoćnu ženu u lice dok je njegov saučesnik sekirom kasapio njenog sina. Neposredni motiv je bio novac, naravno. „Ali to“, piše Birmingem, „nije objašnjavalo njegovu nehajnu ravnodušnost, niti zašto je ubio to dvoje ljudi kada je mogao samo da ih opljačka.“ Lasner je ponudio nekoliko različitih objašnjenja, zahvaljujući čemu je njegov iskaz zvučao još neuverljivije. Na suđenju je izjavio da ga je obuzela „fiks-ideja da pruži otpor“, ali u svojim memoarima (napisanim u zatvoru i objavljenim pred pogubljenje) on izjavljuje sledeće: „Došao sam da bogatima propovedam religiju straha, jer religija ljubavi nema vlast nad njihovim srcima.“

Francuska štampa se odmah usredsredila na političku pozadinu Lasnerovih reči. Njegov prezir prema autoritetima i vladajućim klasama iskorišćen je da se među stanovništvom poseje strah od revolucionarnih elemenata u francuskom društvu. „Ako je neko spreman da ubije kralja za dobrobit zemlje, zašto onda ne bi ubio i bankara?“, piše Birmingem. „Lasnerova zlodela su privukla toliku pažnju zato što se mnogima činilo da će sledeći logičan korak biti revolucija“, zaključuje on. Sve ovo je, naravno, bilo preterivanje. Insistirajući na tome da se iza Lasnerovih postupaka kriju politički motivi, štampa je čitaocima ponudila pojednostavljene odgovore umesto onoga što bi Dostojevski prepoznao kao zagonetnu složenost ljudske prirode i postupaka.

Dostojevski je iskoristio interesovanje javnosti za priče o zločinima i ubacio „Zločin i kaznu“ u rusko društvo kao svojevrsnog trojanskog konja, čiji je stvarni zadatak bio da pokrene polemiku o nekim veoma važnim temama. On nije predstavio Raskoljnikova kao plemenitog mučenika, već kao gnevnog i zbunjenog mladog čoveka, poniženog siromaštvom i spremnog da učini sve kako bi se rešio tereta sramote. Ili je bar mislio da je to uradio. Do sasvim neočekivanog obrta je došlo kada su, posle velikog uspeha „Zločina i kazne“, pravni branioci u ruskim sudovima počeli da porede svoje klijente sa Raskoljnikovim u nadi da će izazvati simpatije porote.

Naposletku, Dostojevski, koga Birmingem istovremeno prikazuje i kao „grešnika“ i kao „sveca“, preobraćenog političkog robijaša, nije želeo da njegovi junaci kod čitalaca izazivaju oduševljenje i zanos, već strah – od naših najgorih instinkta.

Autor: Dženifer Vilson
Izvor: newrepublic.com
Prevod: Jelena Tansković
Foto: Pierre Théophile Junca / Wikimedia Commons