Storije Nikole Malovića ocrtavaju granice jedne fantastične antiutopije, unutar koje se povremeno javljaju problesci utopije njoj suprotstavljene. Opet, i pored svoje fantastičnosti, ove priče su usmerene na svakodnevicu i lako je u njima prepoznati aluzije na savremena dešavanja i savremene ličnosti. Tako kad u prvoj, beloj storiji pročitamo: Nabavite roba! Naši su svi robovi mladi, do 25 godina, testirani na AIDS, ebolu i grip, sa većinom zuba u glavi. Pozovite odmah i dovešćemo vam roba na kućnu adresu! zaključujemo da upravo u takvim rečenicama, koje na prvi pogled deluju bezazleno i smešno, nalazimo oštru kritiku društva i tobožnje demokratije. U njima prepoznajemo spoj naizgled nespojivog, koje je postalo veoma spojivo: ropstvo i modernu reklamu jedno do drugog, ili bolje rečeno – jedno u drugome. Gorki osmeh čitaoca pojavljuje se, između ostalog, i otuda što intuitivno oseća kako je u ovakvoj reklami ljudsko biće implicitno spušteno na nivo bežičnog tostera, kosmodiska, ili super-secka – na nivo stvari. Slika današnjice dâ se iščitati iz televizijskog programa, koji nalazimo u jednoj od priča, a gde je on dat u nekoliko poteza sa zapanjujućom vernošću i upečatljivošću: crni predsednik i prepotentne feministkinje; Tom Kruz i rijaliti šou; kviz Ko želi da dobije ko-zna-štai TV kulinarstvo. A s druge strane ekrana? Stvorenje koje izmučeno radom tupo prima reklamne spotove s kojih se smeše poznata lica i odzvanjaju refreni političara. Ispražnjenost mozga i nadolazeća ravnodušnost prema tuđoj nesreći.
Kompozicija zbirke takva je da se u njoj smenjuju priče koje je pisac odredio kao bele s onima koje je odredio kao plave. Čini se da su one plave više vezane za bokokotorski zaliv, te da je Boka tu postojanija u pozadini priče, kao i da su plave storije tradicionalnije, po tonu malo mirnije. I upravo se u njima pokušava prevazići smrt humanog. Jedini izlaz je – sugeriše autor kako tekstom tako i fotografijama Branislava Strugara, koje su sastavni deo knjige – u umetnosti i religiji, i prirodi, koja svojom još sasvim neugušenom svežinom ima snage da preporodi čoveka. Izlaz je tamo gde se humanost probuđuje i – ako bega ima – to je beg u onaj prostor dobrote, koju sistem, pa ni onaj najsavršeniji digitalni sistem, sebi ne može da objasni.
Svaka priča počinje osobenim motom: od reči Eme Lazarus s Kipa slobode, preko Šekspira do Dučića. Nekad su oni u osnovi sažeta jedna od mudrosti priče koja sledi, a nekad u otvorenom nesaglasju s njom, te je storija zapravo ironični otklon od motoa, kao što je to slučaj s prvom i pomenutim citatom Eme Lazarus. Izrazita ironijska distanca pak u nekolikim pričama počiva i na oprečnim gledištima pripovedača i autora, a to je u tekstu očigledno. Jer, ideološki stav autora ovih priča je jasan – on je antiglobalistički, sumnjičav prema prostom preuzimanju zapadnoevropskih novotarija. On je i antitehnicistički, u onom smislu da želi da se suprotstavi odumiranju ljudskog, koje se čini neizbežnim kada se čovek isuviše pomaže tehničkim, te postaje tehničko pomagalo tehnike. On uz dosta humora, ali resko, opominje na otuđenje, i sluti vreme u kome se po prvi put pojavljuje nešto što nije samo sprava, gde nije rečo izumu ili nadgradnji svih tehnoloških generacija izumâ, već o sasvim živom pomagalu, koje svoj identitet dokazuje u ruci njegovog vlasnika, i strahuje od tog budućeg tehnološkog Hrista. Strahuje i od sleposti razuma, koji želi i stremi da postane deo Sistema, da bude digitalan do mere da i sam poseduje magičnu tehnologiju oličenu u obliku čarobnog štapića, da se tom štapiću klanja pišući mu ime velikim slovom i pojući mu blagosloven da si... I opet, u priči koja se tematizuje ovaj problem on uzima upravo perspektivu takvog jednog lika koji želi da deo sistema postane i uverljivo takav pogled na svet dočarava.
Ako govorimo o pokušaju da se sprovede prugastoplava koncepcija zbirke, možemo reći da, osim načelne ponegde nedovoljno jake misaone povezanosti, jasne veze između plavih ili belih priča u pravom smislu nema i – ta je koncepcija nedosledno sprovedena. (Moguće je da autor ta kvu, potpunu doslednost nije ni hteo, već da je ona pre trag nego znak. Možda je to još jedna igra, aluzija.) Osim ove nedoslednosti, zbirci se može zameriti nešto viška teksta, npr. u onoj storiji koja govori o dolasku famoznog Broda Mira u Kotor, uprkos pravoj meri u gotovo svim pričama. U tom pogledu možemo govoriti i o neujednačenosti ovih priča, gde se one bolje, obuhvatnije i nesvodive na jednu ili dve crtice, a pri tom uglavnom sažetije, izdvajaju od ostalih svojom kompleksnošću. S druge strane, ako su aluzije unutar samih priča jasne, možda negde i previše, ako se iz svake priče može izvući neko konkretno naravoučenije i ako se tako autor približio granici s koje se nazire ideološki a ne umetnički govor, mislimo da je zamku političkog pamfleta izbegao uz pomoć pomenute fantastičnosti, maštovitosti situacija koje predočava, među kojima se čini da je ona o univerzitetu za tat?, što nosi nama poznato prezime Olbrajt, jedna od najupečatljivijih, možda i najhrabrijih. Za ovu priču je karakterističan i spoj visokog i niskog, što je jedan od Maloviću bliskih postupaka. Prozu ovog pisca, dodajmo, karakterišu živ govor likova, igrivost u pisanju, kao i sposobnost da uhvati sliku, odabere detalj oko koga će isplesti storiju.
Konačno, Malovićeve priče svojom humornom osudom nehumanog pozivaju upravo na humanost i pokazuju moguća pribežišta. On je u svojim Storijama dao, ne bez mana, upečatljivu sliku naše stvarnosti i viziju budućnosti, koja, dakako, u pričama izgleda zabavnije nego van njih.
Autor: Vladimir Vukomanović Izvor: Nova srpska politička misao